БИТОЉ
Конзулски град, Битољ сам први пут посетио још као дете, пре пуних шесдесет година. Требаће да прођу пуне две деценије да бих га поново накратко посетио. Али то ћу помало надокнадити после четири године. До следећег виђења прошла је готово деценија и по. И за тај боравак у Битољу с правом се може рећи да је био истински сусрет са градом подно Пелистера. У наредне две деценије радо ћу му се враћати, али ипак ће то бити само краћи боравци, рекло би се више пропутовања. Али кренимо редом.
У Битољ сам стигао једне јулске ноћи 1964. године из Скопја на пропутовању за Охрид. Стигли смо труцкавим шинобусом, препуним путника. Вероватно сам дремао тако да се не сећам кроз која места смо пролазили. Једино се сећам разговора путника поред нас, да воз у Битољу чека аутобус за Охрид. И да због броја путника може да се деси да неки од путника не успеју да ухвате тај аутобус.
Зато сам нестрпљиво чека долазак у Битољ. Необвештавајући родитеље о својој намери истрчао сам из воза, нашао аутобус и заузео места. Били су помало љути због мог поступка, али и задовољни што смо одмах могли да наставимо пут.
У Битољу смо се поново обрели после пар дан, али смо се задржали пар сати, до поласка воза за Скопје. Био је мрак и сећам се само кафанице у чијој смо башти вечерали. Вечерали смо ћевапчиће. Мени су остали у сећању, јер су изазвали моју пажњу. Били су дебљи и краћи од оних наших чачанских из тог времена.
Битољ на сат времена
Требало је да прође двадесет једна година да се поново нађем у Битољу. И овог пута Битољ нам је био успутна станица на путу ка Охриду. Враћали смо се са летовања из Грчке. У Македонију смо стигли касно увече и одлучили се да преспавамо у Неготину на Вардару пре него наставимо пут. До Битоља нас је чекало стотинак километара. Имали смо намеру да свратимо код нашег колеге Цветана Митровског. Моја тадашња супруга је желела да што пре стигне на Охрид. Тако да нисмо прихватили љубазан позив домаћина да останемо на ручку. Наш друг Владимир је остао код Митровских, а нас двоје смо продужили ка Охриду. Претходно смо мало лутали центром града док нисмо нашли кућу наших пријатеља. Тако да нисам стигао да боље упознам град.
Битољ - два пута за седам дана
На поновни долазак у Битољ требало је да прођу четири године. Било је то у склопу кратког летовања у Грчкој, које смо Владимир и ја провели крајем августа 1990. године. Била је то година, по много чему лабудова песма једног дела мог живота. Између осталог последње путовање у Македонију као делу заједничке државе. Циљ нашег пута био је Крф па смо одлучили да у Грчку уђемо преко прелаза у близини Битоља. Пре тога смо до Македоније путовали преко Косова, што је већ на почетку путовања донело авантура. О томе сам већ писао у некој другој причи.
У то време није било ауто – пута тако да је требало борити се са гужвом на магистралама кроз Србију и Македонију. Негде око три сата са пута према Ђевђелији у градићу Градско смо скренули према Прилепу и даље Битољу. У Битољ смо стигли када су почеле да се пале прве светиљке. Породица Митровски се у међувремену преселила у стан у Партизанској улици. Ни овога пута нисам имао прилику да упознам град. Партизанска улица иде јужним ободом града и наставља се на улицу којом се улази у Битољ са стране Прилепе. Пошто смо били уморни није нам било до некакве шетње по граду па смо вече провели у дружењу са домаћинима. После доручка пут нас је водио према Флорини или Лерину. А за то није био потребан пролазак кроз град.
Исти сценарио боравка у Битољу одиграо се и седам дана касније, када смо поново свратили код наших драгих пријатеља. Претходно је следила вожња из Атине по кишовитом дану тако да смо у Битољ стигли мртви уморни. И овога пута нам је био потребан одмор, поготову после обилне вечере којом су нас угостили домаћини. И тако после четири боравка у Битољу, град још нисам био упознао.
Коначно Широк сокак
До новог рекло би се правог виђења са Битољем дошло је тринаест година касније, 2003. године. Другу годину заредом летовали смо у Пефкохорију, овог пута путовали смо колима тако да смо имали аутономију у путовању. Одлучисмо да на повратку кући свратимо у Битољ и посетимо породицу Митровски. Уместо према Евзонију продужисмо ка Едеси и даље ка граничном прелазу између Грчке и Македоније. Дан је био прилично топао, а на Corsa није имала климу.
Изнад Едесе пролазимо кроз огромне плантаже трешања. Пролазимо низијом Пелагонија, која се пружа на северу од Прилепа до Козанија на југу. Негде са десне стране пута којим путујемо поглед пуца ка планини Ниџе и њеном врху Кајмакчалану. На ничијој земљи између прелаза Ники са грчке и Меџитлија са македонске стране уочавамо скупину избеглица. До Битоља нам је преостало петнаестак километара. Пут који води од границе излази право на Партизанску улицу тако да нам је лако да стигнемо на одредиште.
Док смо стајали на раскрсници поред нас се заустави „Заставе 101“ са женом као возачем. Интуитивно помислих да је то Цветанова супруга Драгица. Вероватно је видела кола са чачанском регистрацијом и помислила је да су то гости које је очекивала. Показаће да сам у праву, јер док сам тражио место за паркирање стиже и она са ћеркицом Тином. После ручка и одмора увече излазимо у град у шетњу. Практично први пут сам на главној улици, познатој као Широк сокак. Улица је пешачка зона и у то јунско вече била је препуна шетача. Као некад на чачанском корзоу. У Битољу се задржавамо само то вече. Јутро доноси наставак путовања, преко Прилепа и превоја Плетвар спуштамо се у Тиквешко виногорије. Када смо стигли до ауто – пута чекало нас је још 450 километара до Чачка.
Ред је да упознам Битољ
Кроз Битољ ћу поново проћи тек након десет година, 2013. године. Коначно сам решио да после десет година поново учествујем на конференцији ICEST. Њу заједнички организују факултети из Битоља, Ниша и Софије. Свак треће године исти факултет организује конференцију. Некако се усталило да Битољчани конференцију организују у Охриду. Тако је те 2013. године био њихов ред. Кроз Битољ, тачније обилазницом око Битоља пролазимо на повратку из Охрида. На поновни сусрет са Битољем ћу морати да сачекам следеће три године.
Те 2016. године на конференцију путујем са колегом Слободаном Ђукићем. После пријатног тродневног боравка у Охриду крећемо кући. Ђука није раније био у Битољу, а ни ја нисам баш неки познавалац „града конзула“. Зато се договарамо са Цветаном да свратимо у Битољ и да нам мало покаже град. Договор је био да му се јавим, кад стигнемо и паркирамо се код Техничког факултета. Пошто смо већ ушли у јул месец, стижемо у Битољ, праћени Сунцем и јављамо се Цветану. Он брзо стиже на Факултет, који је предложен као место састанка. Успут је желео и да објави резултате испита. Међутим, по обичају чекало га је изненађење, тј. Факултет је био закључан. Могао сам само да га утешим чињеницом да је и код нас то чест случај.
Помало новог, помало сећања
Преко пута Техничког факултета налази се Градски парк, који у Битољу називају Инфаркт парк, јер се њиме најчешће шетају срчани болесници и они који су преживели инфаркт. Изнад парка се налази тзв. Тумбе Кафе или Брдо за кафенисање које је једно од најпознатијих места за рекреацију Битољчана, а у близини је и Железничка станица. Сетих се свог првог боравка у Битољу из 1964. године, када смо из Скопја на путу за Охрид допутовали шинобусом. Прошетасмо до градских базена. Љубазни чувар нам дозволи да обиђемо базене, јер још није било купача. Цветан нам предложи да пре него се спустимо до града посетимо Хераклеју и Партизанско гробље. Овде се налази и српско војничко гробље са гробовима погинулих српских војника у балканским и I светском рату. У близини је и једно од битољских гробаља.
Коначно одлазимо у центар града где се на Битољском корзоу упознајемо са осталим знаменитостима Битоља. Улица се званично зове по Јосипу Брозу Титу, али је Битољчани углавном називају Корзо или Широк сокак. Улица се протеже од трга на коме се налази Сахат кула, практично све до Хераклеје. Постоји пројекат да се направи јединствена пешачка трансверзала. Она би се протезала од Старе битољске чаршије, преко Широког сокака, све до античког локалитета Хераклеја. Интересантно је да су фасаде зграда које се налазе у Широком сокаку у највећпј мери реконструисане почетком овог века. У многе су се вратили страни конзулати тако да Битољ поново постаје Конзулски град.
Има и нема локумче
Шетамо се дуж Широког сокака упознајући знаменитости Битоља. То су Сахат (или Саат како кажу Македонци) кула, Ајдар – кади, Јени и Исак џамију, цркву Св. Димитрија. На крају седамо на терасу хотела Епинал на кафу са ратлуком. Нажалост конобар доноси само кафу без “локумчета” иако је код наручивања потврдио да он обавезно иде уз кафу. Цветан нас враћа до Факултета где су нам остала кола и опраштамо се са Битољом и журимо пут Скопја.
Три по три године
С обзиром да се конференција ICEST одржава као тријенале постало је уобичајено да сваке треће године долазим у Охрид. Једноставно постало је традиција да Технички факултет из Битоља конференцију организује на Охридском језеру. То пружа прилику да поново посетим Битољ. Овога пута сам на конференцију путовао са Дејаном и Владимиром. Пошто се Владимир вратио дан раније, у повратку путујемо само Дејан и ја. Дејан никада није био у Битољу, па је то био разлог више да свратимо и мало прошврљамо по граду.
Пре него смо се нашли на Широком сокаку покушао сам Дејану да покажем и друге делове града. Нажалост залутасмо у уским уличицама. Некако се докопасмо улице Македонска фаланга у којој се налази Железничка станица и Технички факултет. С друге стране улице је Градски парк, а иза њега тзв. Градска променада. Битољчани је популарно називају Инфаркт стаза. Проименада се наставља на главну улицу, чији је званични назив улица Маршала Тита. Али је сви зову Широк сокак.
Пошто смо се паркирали шетамо Широким сокаком. Овде се налазе бројне продавнице, ресторани, опера, галерије кафићи и клубови. Ту су и архитектонски симболи града, наслеђа стара неколико векова. Шетњу завршавамо на Тргу Магнолија, на коме се налази статуа Филипа II Македонског. Широки сокак се поротеже и даље све до Булевара 1. мај који иде обалом реке Драгор. Поред споменика Филипу II на тргу се налази Сахат кула и две џамије, Ајдар – кади и Јени џамија.
Пошто је подне већ прошло, а чека нас дуг до Чачка даље се не задржавамо у Битољу. Иако нас неодољиво маме кафићи дуж Широког сокака.
Македонско тријенале
Битољ и мене је опет повезала фамозна бројка три, јер сам се на Широком сокаку поново нашао кроз три године. Опет је то било на повратку из Охрида. Конференција ICEST је била само повод да се поново прошетам поред Охридског језера. Коначно овога пута друштво ми је правила Данка. Ка Чачку крећемо у недељно јутро, па имамо прилике да видимо да је живот овде помало успоренији него код нас. У духу пуног либерализма код нас недељом све ради, као и сваког радног дана. Овде то није случај. Планирали смо да се Цветану јавимо тек пошто доручкујемо, али никако не успевамо да нађемо пекару. Зато доручак обављамо у кафићу „Буре“ на тргу Магнолија. По обичају сунчано и топло недељно јутро је измамило људе, који увелико кафенишу по кафићима на Широком сокаку.
Срећом недеља је па сам паркинг нашао брзо и то по средини Широког сокака. Као и код нас недељом је бесплатан. Пре него што смо доручковали и ја се јавио Цветану прошетали смо градском пешачком зоном. После заједничке шетње са Драгицом и Цветаном преостало нам је да попијемо кафу и испричамо се. Битољ напуштамо у нади да неће проћи поново три године до новог сусрета.
У тренутку када ово пишем навршавају се те три године. Планирам да се ове године поново упутим на југ Балкана. Макар да не изневерим традицију.