Promene …

Danas je srušena još jedna kuća u Ivanjičkom sokaku. Iako se svakoga dana očekivalo da će se to desiti ipak osetih setu. Polako  nestaje stvarnost i pretvara se u uspomene. Skoro će dve decenije od kako sam počeo da pišem pripovest – “Rekvijem za Ivanjički sokak”. Nekako je sporo odmicalo. I često sam se pitao da li to pisanije ima smisla. Izgledalo je kao da je vreme stalo u našoj ulici. Samo su se ljudi menjali. A onda godinu – dve unazad sve dobi nove dimenzije. Umesto kuća i to ne onih, kako bi se reklo udžerica, počeše nicati višespratnice. Nastaše promene.

Neko će pomisliti da sam konzervativan, što bi i priličilo mojim godinama. Ali svako, pa i ja voleo bih da ako se već ruši da tu niknu zdanja, koja će svojom arhitekturom da najave novo doba. Umesto toga suočavamo se sa gotovo bezličnim zgradama. Za njih čak i one zgrade iz doba socealizma imale su više duše.

 

Promene
Pogled niz Ivanjički sokak

Ivanjičkim sokakom prolazim uglavnom kolima. Posle ovih promena sve ređe ću poželeti da, kao nekada prošetam njime. Odavno je, nestalo onih dragih komšija zbog kojih reči “Dobar dan” ili “Zdravo” gotovo nisu silazile sa usana. Sada kad ne bude ni kuća koje su me podsećale na njih i vraćale u mladost i detinjstvo – rekvijem za Ivanjički sokak je logičan sled stvari.

Davno je grčki filosof Heraklit rekao – “Panta rei” (Sve teče, sve se menja). Ali rekao je i “Ništa nije večno osim promena”. Znači promene su sudbina čovečanstva. No moramo se zapitati da li nam neko u to ime podmeće kukavičje jaje. Jer ne mora svaka promena voditi u progres.

Obrazovanje u doba liberalizma

Obrazovanje je jedan od stubova svakoga društva. Ne može se reći da je ta činjenica nepoznata čelnicima svake društvene zajednice. Međutim, svedoci smo da i pored velike pažnje koja se posvećuje ovoj problematici stanje u našem obrazovanju je daleko od dobroga. Razlozi su mnogostruki, nedostatak znanja kod onih koji vode poslove vezane za obrazovanje u najširem smislu, pogrešne pretpostavke pri donošenju propisa, a bogami nesklad između želja i mogućnosti. Uostalom, odavno je rečeno da je „put do pakla popločan najboljim namerama“

Živimo u doba tzv. liberalne ekonomije, čija je bitna pretpostavka da je tržište osnovni regulator privrednih, a shodno tome i društvenih tokova. Nažalost ovaj stav je u značajnoj meri došao do izražaja i u sektoru obrazovanja kod nas. U prvom redu u oblasti visokoškolskog obrazovanja. To se najviše ogleda na planu nekritičkog pristupa formiranju visokoškolskih ustanova i uvođenju studijskih programa prema kriterijumu popularnosti, a ne stvarnim porebama privrede i društva. Umesto da visokoškolske ustanove budu faktor osposobljavanja stručnjaka koji će biti nosioci razvoja zemlje one su prećutno postale instrument socijalne politike. Tačnije nastavila se dugogodišnja politika u kojoj je visokoškolsko obrazovanje bilo vremenski bafer za smanjenje efekata nezaposlenosti koja je nastala kao posledica privredne stagnacije, a kasnije i propadanja. 

A posledice ...

Pri tome novi studijski programi su uvođeni, ne prema potrebama privrede i društva već prema popularsnosti. Posledica ovakvog pristupa bila je pojava velikog broja fakulteta i visokih škola koje su školovale menadžere. Danas je slična situacija sa informacionim tehnologijama. Praktično da nema fakulteta u Srbiji na kome ne postoje studije vezane za ovu oblast. Pa čak imamo i fakultete u okviru istog Univerziteta na kojima postoje veoma slični studisjki programi.

Ovo su samo naznake delovanja liberalne ekonomije na visokoškolsko obrazovanje kod nas. Problem je mnogo ozbiljniji i slojevitiji. Krajnje je vreme da se setimo narodne izreke – „Bolje je sprečiti nego lečiti“. Ako već nije kasno? Pogotovu što ovi liberalni koncepti počinju da se spuštaju i na niže nivoe obrazovanja.

Uspeh je …

Pre više od decenije ipo od jednog kolege kupio sam izreku – „Uspeh je umetnost prikazivanja“. Kasnije sam je često pominjao u svom okruženju. Pri tome sam uvek mislio na onu njenu pozitivnu stranu, tj. potrebu da javnosti predstavimo svoj rad i njegove rezultate. Pogotovu ako oni svojim kvalitetom to zavređuju. Pojava Interneta i njegovog WEB servisa su u tom pogledu doneli dramatične promene. Zahvaljujući tome WEB prezentacije su postale pravi način za samopredstavljanje. Naravno, pri tome treba voditi računa da to bude urađeno sa merom i dostojanstvom. U protivnom ona izreka sa početka teksta imaće drugačije značenje.