Danas je srušena još jedna kuća u Ivanjičkom sokaku. Iako se svakoga dana očekivalo da će se to desiti ipak osetih setu. Polako nestaje stvarnost i pretvara se u uspomene. Skoro će dve decenije od kako sam počeo da pišem pripovest – “Rekvijem za Ivanjički sokak”. Nekako je sporo odmicalo. I često sam se pitao da li to pisanije ima smisla. Izgledalo je kao da je vreme stalo u našoj ulici. Samo su se ljudi menjali. A onda godinu – dve unazad sve dobi nove dimenzije. Umesto kuća i to ne onih, kako bi se reklo udžerica, počeše nicati višespratnice. Nastaše promene.
Neko će pomisliti da sam konzervativan, što bi i priličilo mojim godinama. Ali svako, pa i ja voleo bih da ako se već ruši da tu niknu zdanja, koja će svojom arhitekturom da najave novo doba. Umesto toga suočavamo se sa gotovo bezličnim zgradama. Za njih čak i one zgrade iz doba socealizma imale su više duše.
Ivanjičkim sokakom prolazim uglavnom kolima. Posle ovih promena sve ređe ću poželeti da, kao nekada prošetam njime. Odavno je, nestalo onih dragih komšija zbog kojih reči “Dobar dan” ili “Zdravo” gotovo nisu silazile sa usana. Sada kad ne bude ni kuća koje su me podsećale na njih i vraćale u mladost i detinjstvo – rekvijem za Ivanjički sokak je logičan sled stvari.
Davno je grčki filosof Heraklit rekao – “Panta rei” (Sve teče, sve se menja). Ali rekao je i “Ništa nije večno osim promena”. Znači promene su sudbina čovečanstva. No moramo se zapitati da li nam neko u to ime podmeće kukavičje jaje. Jer ne mora svaka promena voditi u progres.