Sve trčeći kroz život skoro da ne primećujemo kako odlaze drage osobe. Sve nam se čini da će biti vremena da popričamo, setimo se zajedničkih trenutaka. A onda nas njihovi odlasci vrate u stvarnost. A na duši ostane još jedan zarez. Jer nekako smo navikli da su oni tu.
Prošlog leta otišao je Georgije. Razlika u godinama i njegova direktorska pozicija učinile su da ne budemo naročito bliski. Sticaj okolnosti spojiće nas na trenutak u vreme kad mi više nije bio neposredni rukovodilac. Bio mi je prvi direktor. Istina kratko svega dve godine. Ali je i za to vreme stekao moje poštovanje. Koje se kasnije samo uvećavalo.
Pre toga bilo je još odlazaka. Maksa, Ljuša, Brana, Sloba, Jaša, Peki. Možda sam nekoga nenamerno zaboravio. Bio sam u nekim drugim vodama pa su mi ti odlasci nekako promakli. Ili sam za njih čak kasno saznao.
Odlasci u nezaborav
A onda je neočekivano stigla vest o Dabinom odlasku. To saznanje me stiže upravo tamo gde je naše prijateljstvo i započeto – u “Pupinu”. A samo dva – tri meseca ranije posedeli smo u kafiću “Aurelio” na Trgu Republike u dogovor da se što pre vidimo ponovo i to porodično. Kada sam se malo pribrao odlučih da napišem kratko sećanje na dragog prijatelja. A već sa prvim rečenicama shvatih da to nikako ne može biti kratko. Jer sećanja počeše da naviru. Na sve one zajedničke trenutke kada smo pričali, ustvari on je pričao, a ja slušao o muzici, o HiFi, satelitskoj televiziji. Kao da mi je Dabin odlazak osvežio pamćenje i vratio na kraj sedamdesetih godina kada mi se činilo da mogu da letim na nebo.
Odlasci dragih ljudi teraju me da učinim napor i od zaborava otrgnem sve ono lepo što nas je spajalo. Što nas je činilo timom spremnim da se uhvati u koštac sa najvećim stručnim izazovima toga vremena. Slobodno se može reći da je to bilo herojsko doba.