Bez naslova

Dvanesti je dan kako sedim kod kuće. Bilo šta da dodam toj konstataciji neminovno bi vodilo samohvalisanju. Vreme provedeno u kući nije mi teško palo. Našao sam sebi dovoljno zanimacija. Ponešto od toga i ne stižem da radim redovno ili na način kako bih želeo. A tu je i vreme za razmišljanje. Nažalost one me neminovno vodi ka pitanju – “Da li je ovo moralo da se dogodi”. Neko bi sigurno lakonski odgovoriti. Ali postoji i činjenica da se na svetu, čitaj na Zemlji mnogo toga ponavlja, bez toga da li smo nešto mogli da pravovremeno uradimo ili ne. Pre ovog dodatka počeo sam da pišem nešto na tu temu. Ali mi se u jednom trenutku učinilo da tekst nameće previše konzervativno – pesimističkih tonova. A to ipak nisam ja. Ipak ću ga završiti, bez obzira kako ga ko doživeo. Do tada ovaj tekst ostaje bez naslova. Jer bilo šta da napišem ne bi bilo adekvatni odraz mog trenutnog stanja.

I bez podnaslova

Jer bilo šta da napišem ne bi bilo adekvatni odraz mog trenutnog stanja. Jednostavno želim da situaciju u kojoj se nalazi ceo svet posmatram kao realnost. Traženje uzroka i krivaca neće ništa rešiti. Treba se okrenuti budućnosti. I iz svega ovoga izvući nauk. Ne smemo, kada sve ovo prođe da se ponovo vratimo na staze nerazmišljanja. Ne smemo dozvoliti da, zarad nekakvog uživanja budemo prepušteni tuđem kreiranju sudbine. Zato i pišem bez naslova. Da svako može da doda svoj po želji

Pitam se

Javih se danas ponovo na blogu WEB portala Laboratorije za računarsku tehniku. I rekoh da je vreme da bar delimično svedem račun u onome što sam radio u životu, ali nekako usput. Sve misleći da to i nema neki veliki značaj. Pogotovu što sam uvek sumnjao u svoje spisateljske sposobnosti. Međutim, vremenom se pokaza da je to i te kako moja važna životna aktivnost. Pogledah o čemu sam pisao proteklih osam godina. Prvi blog sam napisao 22. marta 2012. godine. I od tada do danas napisah ih 55. Trudio sam se da to budu moja razmišljanja, pre svega na temu naučno – istraživačkog rada i visokog obrazovanja. Jer u tom društvenom segmentu sam delovao celog radnog veka. A valjda i danas. Posle svega ipak, pitam se da li je sve to što sam pisao imalo smisla. Da li se nešto bitno promenilo u proteklih osam godina. Pogotovu što sigurno nisam jedini koji je pokušao da ukaže na probleme. Valjda smo hteli ne hteli svi svedoci tih problema. Ali izgleda da preovlađuju oni kojima loše stanje odgovara. Ili nas neumoljiva inercija vuče ka dnu.