Oduži se ova pandemija. Živimo između straha, teorija zavere i nipodaštavanja svake potencijalne opasnosti. Bar na ovim prostorima u protekle tri decenije svašta se izdešavalo. I svašta smo preturili preko glave. Sve nam se činilo da od onog što smo doživeli ne može biti gore. I onda su nas vreme i događaji demantovali. Posle svega i dalje sam optimista. Proći će i ovo. Istina ranije se uglavnom sve dešavalo samo nama. Ili smo se uglavnom bavili sopstvenim jadom. Svet je išao napred. I zato sam često sebe hrabrio mišlju – „Ne moramo mi da budemo singularitet“. Ovoga puta ceo svet se našao u jadu. Neminovno da je solidarnost nekako gurnuta u stranu. Ima je, ali nekako provejava ono – „Ko nije sebe nije ni za drugoga“. Ovo je pravo vreme za razmišljanje. I preispitivanje. Od onog, gde smo pogrešili. Do traženja odgovora – „A kuda dalje?“ Ali sve je to onako uzgred, jer život mora dalje.
Život od sećanja
Pandemija virusa korona ili kako se zvanično naziva COVID-19 takoreći preko noći nam je promenila živote. Učinila je da oni budu stavljeni pod znak pitanja. U takvim situacijama nameću nam se mnoga pitanja. Da li je sve to moralo da se desi i da li smo i gde pogrešili? Mnogi imaju konačne odgovore. A iza mnogih od njih se kriju razne teorije zavere. Možda je nekima lakše da sve ovo prebrode ako budu verovali u to. Slobodnomisleći čovek pokušava da sve ovo sagleda iz mnogo šireg ugla. A približiti se istini u tom slučaju je svakako teže. Istovremeno ova pandemija je pokazala ranjivost čovečanstva i učinila da svet počinje da živi u strahu od nečega što nije rat. Bar ne onaj klasični. I sam sam pokušao da nađem odgovore na neka od pomenutih pitanja. Ali mi je sve nekako navodilo na onu priču o ludističkom pokretu. Ili sukobu čoveka sa istorijom. Zato traženje pravih odgovora prepuštam mlađima, pogotovu što ako ne budemo stavili prst na čelo, njih verovatno čeka neko novo slično iskušenje. Umesto toga ja ću se nastaviti život od sećanja.
A sećanja su
Sve ono što je ostalo za nama bez obzira da li želimo da ga se sećamo ili ne čini naš život. Od kako sam se, posle dvodecenijskog izleta u Beograd vratio u rodnu luku pokušavam da izgradim sliku proteklog života. Iz početka mi se to činilo teškim, jer sam pred sobom tražio vreme koje će doneti bogatije sećanje. A kako se tas života počeo naginjati na drugu stranu, sećanja je bivalo sve više, a vremena sve manje. Razmišljajući čemu dati prednost počeo sam da se osećam kao Buridanov magarac. S tim što moj pogled luta i traži pravu među mnogo „livada“. Za sada sam prednost dao kolektivnim sećanjima, događajima koji me vezuju za vreme koje sam delio sa drugima. Jer ona moja intima i lične impresije su uostalom samo moje. A meni takav život od sećanja možda i ne treba.
Ne može nam niko ništa
Pandemija korona virusa otvorila je u najoštrijoj formi pitanje budućnosti naše civilizacije. Nešto što je koliko do juče bilo samo u mašti zagovornika apokalipse, zakucalo nam je na vrata. Naravno ne mislim da je ovo kraj naše civilizacije, ali je svakako signal da nešto treba menjati. Pre svega treba spustiti loptu i vratiti se jednom normalnom životu. Životu u kome ne mora sve da bude – sad i odmah. I životu u kome pitanje slobode mora da bude definisano na jedan drugi način. Sloboda ne može da bude nešto što sa sobom nosi dileme. Ali ni pitanje sloboda ne sme da bude prepušteno tumačenju svakog pojedinca. Dakle, sloboda ne može i ne sme da bude anarhija. Jednostavno – ne može nam niko ništa, ne sme da bude jedna od vodilja čovečanstva.
Ovaj tekst počeo sam da pišem pre nego što je stvar sa epidemijom COVID – 19 postala ozbiljna. Činilo mi se da ću njime da ukažem na sve ono što je na direktan ili indirektan način doprinelo dase nađemo tu gde smo. A onda kako je vreme prolazilo, nekako sam gubio dah. Za to vreme su mnogi već pomenuli nešto od onoga što sam i sam hteo reći. Bilo bi degutantno ponavljati se. Odavno sam shvatio da deja vu nije moj stil. A kad pomenuh gubljenje daha, nadajmo se da će i sam virus početi da ga gubi. A onda će biti vremena za traženje pravog puta, kojim ćemo zaobići neke slične izazove u budućnosti. A tada ćemo moći da proverimo da li i dalje važi – Ne može nam niko ništa.