Pandemija korona virusa otvorila je u najoštrijoj formi pitanje budućnosti naše civilizacije. Nešto što je koliko do juče bilo samo u mašti zagovornika apokalipse, zakucalo nam je na vrata. Naravno ne mislim da je ovo kraj naše civilizacije, ali je svakako signal da nešto treba menjati. Pre svega treba spustiti loptu i vratiti se jednom normalnom životu. Životu u kome ne mora sve da bude – sad i odmah. I životu u kome pitanje slobode mora da bude definisano na jedan drugi način. Sloboda ne može da bude nešto što sa sobom nosi dileme. Ali ni pitanje sloboda ne sme da bude prepušteno tumačenju svakog pojedinca. Dakle, sloboda ne može i ne sme da bude anarhija. Jednostavno – ne može nam niko ništa, ne sme da bude jedna od vodilja čovečanstva.
Ovaj tekst počeo sam da pišem pre nego što je stvar sa epidemijom COVID – 19 postala ozbiljna. Činilo mi se da ću njime da ukažem na sve ono što je na direktan ili indirektan način doprinelo dase nađemo tu gde smo. A onda kako je vreme prolazilo, nekako sam gubio dah. Za to vreme su mnogi već pomenuli nešto od onoga što sam i sam hteo reći. Bilo bi degutantno ponavljati se. Odavno sam shvatio da deja vu nije moj stil. A kad pomenuh gubljenje daha, nadajmo se da će i sam virus početi da ga gubi. A onda će biti vremena za traženje pravog puta, kojim ćemo zaobići neke slične izazove u budućnosti. A tada ćemo moći da proverimo da li i dalje važi – Ne može nam niko ništa.