Pandemija virusa korona ili kako se zvanično naziva COVID-19 takoreći preko noći nam je promenila živote. Učinila je da oni budu stavljeni pod znak pitanja. U takvim situacijama nameću nam se mnoga pitanja. Da li je sve to moralo da se desi i da li smo i gde pogrešili? Mnogi imaju konačne odgovore. A iza mnogih od njih se kriju razne teorije zavere. Možda je nekima lakše da sve ovo prebrode ako budu verovali u to. Slobodnomisleći čovek pokušava da sve ovo sagleda iz mnogo šireg ugla. A približiti se istini u tom slučaju je svakako teže. Istovremeno ova pandemija je pokazala ranjivost čovečanstva i učinila da svet počinje da živi u strahu od nečega što nije rat. Bar ne onaj klasični. I sam sam pokušao da nađem odgovore na neka od pomenutih pitanja. Ali mi je sve nekako navodilo na onu priču o ludističkom pokretu. Ili sukobu čoveka sa istorijom. Zato traženje pravih odgovora prepuštam mlađima, pogotovu što ako ne budemo stavili prst na čelo, njih verovatno čeka neko novo slično iskušenje. Umesto toga ja ću se nastaviti život od sećanja.
A sećanja su
Sve ono što je ostalo za nama bez obzira da li želimo da ga se sećamo ili ne čini naš život. Od kako sam se, posle dvodecenijskog izleta u Beograd vratio u rodnu luku pokušavam da izgradim sliku proteklog života. Iz početka mi se to činilo teškim, jer sam pred sobom tražio vreme koje će doneti bogatije sećanje. A kako se tas života počeo naginjati na drugu stranu, sećanja je bivalo sve više, a vremena sve manje. Razmišljajući čemu dati prednost počeo sam da se osećam kao Buridanov magarac. S tim što moj pogled luta i traži pravu među mnogo „livada“. Za sada sam prednost dao kolektivnim sećanjima, događajima koji me vezuju za vreme koje sam delio sa drugima. Jer ona moja intima i lične impresije su uostalom samo moje. A meni takav život od sećanja možda i ne treba.