Month: May 2020

Posted on

Globalizacija

Kada sam započeo pisanje ovoga teksta imao sam sasvim drugačiju ideju u pogledu njegovog uvoda. A onda sam shvatio da bi to bilo mešanje u slobodu izbora. I mešanje u tuđe poslove po cenu da to izgleda kao da ja nekome želim bolje nego što on samom sebi želi. A to je ono što zaista ne želim. Iza ideje od koje sam odustao stajalo je uporište koje će mnogi braniti pitanjima globalizacije. Iako je termin globalizacija svakodnevno u opticaju bojim da se pod tim pojmom podrazumevaju različite stvari. A globalizacije to, po svojoj suštini i jeste, jedna multilateralna pojava, koja kao i sve civilizacijske tekovine ima i dobroga i lošeg. Zbog toga nije dobro pri pominjaju globalizacije sve bojiti tamnim tonovima. Jer otvorenost sveta za slobodan protok ljudi svakako da predstavlja jedno od dostignuća globalizacije. Međutim, globalizacija je nametnula ili pak samo indukovala uvođenje različitih standarda u ljudsku zajednicu. A ona kao živ organizam baš i ne treba da bude okovana rigidnim stegama.

U ime globalizacije nameću se razni standardi koji menjaju civilizacijske tekovine i kulturološke domete mnogih sredina. Umesto da se svet razvija kroz nadmetanje suprotnosti propagira se unisonost. Mnogim vitalnim društvenim segmentima se nameću često neprirodni uzusi. Jedan od takvih segmenata je i obrazovanje. Nisam sklon da apsolutizujem kvalitete nekadašnjeg obrazovanja kod nas. Ali, neko je rekao „puj pike – ovo do sada nije bilo dobro“. I počeli smo da kopiramo druge. Često one koji su nekada učili od nas. Mnogi od školskih poslenika videli su u tome šansu da se izdignu iznad nosilaca konzervativnih ideja. Tzv. „Bolonja“ ili bar naše poimanje spomenutog procesa transformacije visokoškolskog obrazovanja dobar je primer kako globalizacija može da ima negativne efekte na društvo. Obrazovanje se vrednuje procenom ispunjenosti raznih standarda. A pri tome niko ne razmatra kako se stečeno znanje reflektuje na stanje i napredak čitavog društva. A slično je i na nivou osnovnog i srednjeg obrazovanja.

Posted on

Kako dalje?

Epidemija korona virusa nametnula je mnoga pitanja. Neka su naročito dobila na značaju. Jedno od njih tiče se uslova u kojima se ostvaruju radne obaveze. Zbog smanjenja mogućnosti prenosa virusa, putem ljudskog kontakta, mnogi poslovi počeli su da se obavljaju u režimu – „rad od kuće“. Dvomesečna praksa je pokazala da neki poslovi mogu da se realizuju na ovaj način. Ali postavlja se pitanje, kako će to izgledati na duži vremenski rok. S obzirom da je virus dostigao pandemijske ramere, za slučaj da se pretpostavi ponavljanje neke slične situacije jasno je da svet mora da se menja. Pogotovu u segmentu kod koga je neposredni ljudski kontakt bitna pretpostavka funkcionisanja. Jedna od oblasti ljudske delatnosti, koja će u slučaju da slične pandemije učestaju morati da se bitno menja je obrazovanje. Za mnoge će surogat koji je primenjen tokom pandemije korone mnogima se može učiniti kao pravo rešenje. Bojim se da bi to bila velika zabluda. Zato treba dobro razmisliti – Kako dalje?

Nezavisno od aktuelne situacije novi vek nam je doneo pitanje kvaliteta obrazovanja. Zbog toga društvena stanja kao što je epidemija korona virusa problem kvaliteta obrazovanja dodatno zaoštravaju. Jer uvodi nove parametre o kojima treba voditi računa. Bojim se da Srbija, kad je obrazovanje u pitanju odavno živi sa glavom u pesku. Na svim društvenim nivoima skloni smo da kvalitet obrazovanja gledamo kroz prizmu uspeha naših srednjoškolaca na raznim međunarodnim olimpijadama. Ili dobrom prolaznošću naših svršenih studenata, pogotovu sa tehničkih fakulteta u pogledu nalaženja posla u inostranstvu. Međutim, pri tome se zaboravlja doprinos koji se na planu novih tehnologija ostvaruje u samoj Srbiji. Mislim na razvoj novih tehnologija, a ne njihovo korišćenje. Novi vek je onima koji jedino traže opravdavajuće argumente informacione tehnologije ponudio kao spasonosno rešenje. Pri tome se ne vodi računa da se ovde uglavnom bavimo aplikativnim aspektima informacionih tehnologija. Kad je u pitanju razvoj računarske infrastrukture tu nas gotovo nema.

U drugoj polovini XX veka jugoslovensko obrazovanje našlo se na pragu tranzicije. Ona je najpre obuhvatila srednjoškolsko obrazovanje uvođenjem tzv. usmerenog obrazovanja. Nažalost uvođenje usmerenog obrazovanja koincidiralo je sa dostizanjem vrhunca u razvoju jugoslovenske privrede krajem sedamdesetih godina. Istovremeno početkom sedamdesetih godina visokoškolsko obrazovanje sve više je postajalo socijalni ventil. Njime se rešavao rastući problem nezapslenosti. Ovo je dobilo na zamahu otvaranjem novih visokoškolskih institucija po unutrašnjosti. Jedan od motiva je bio da se u uslovima snižavanja standarda građana omogući potencijalno slabije stojećim studentima omogući studiranje bliže kući. Malo ko se pitao da li postoje kvalitetni studenti za raspoložive kapacitete za studiranje. O tome da li su izabrani najpotrebniji obrazovni profili, kao i da li postoji dovoljan broj kvalitetnih nastavnika za novoformirane fakultete takođe se nije mnogo razmišljalo. Što se tiče nastavnika računalo se da će se u najskorije vreme odškolovati potrebni nastavnici i saradnici. Tj. da će steći zvanja magistara i doktora nauka.

Sve ovo se dodatno pojačalo u poslednjoj deceniji XX i prvoj deceniji XXI veka. Posebno sa osnivanjem privatnih fakulteta. Istovremeno u tom periodu naglasak u okviru visokoškolskog obrazovanja dat na nekritičkom školovanju menadžera i tzv. i8nformatičara. odnosno kasnije IT stručnjaka. Uvođenje tzv. „bolonjskog“ koncepta visokoškolskog obrazovanja i procesa akreditacije visokoškolskih ustanova ukazali su na sve njegove slabosti. Umesto da se suočimo sa tim slabostima i pokušamo da preduzimamo mere za njihovo eliminisanje mi i dalje voluntaristički verujemo da će se sve to rešiti samo od sebe. Kao posledicu ovakvog pristupa dobili smo armiju „stručnjaka“ koji ne mogu da nađu zaposlenje u oblastima za koje su se školovali. Kao što su početkom sedamdesetih godina prošlog veka srednjoškolci usmeravani na studiranje sada se svršeni studenti usmeravaju na doktorske studije. Rezultat je već vidljiv, jer je kraj druge decenije XXI veka doneo značajno povećanje broja doktora nauka. O pojavama koje već uveliko prate ovaj nivo studija ne treba trošiti reči. Posle svega ostaje pitanje – Kako dalje?

Posted on

Ostavština za budućnost

Epidemija korona virusa žestoko je prodrmala čitav svet. Međutim, u svakom zlu ima i ponešto dobro. O tome se može svakodnevno pročitati u medijima, ali izjavama običnih građana. mene je izolacija naterala da počenem da se bavim onim što sam odavno kanio učiniti. Ali robujući navikama sve sam to odlagao za neka kasnija vremena. Nažalost, epidemija korona virusa me natera da se promenim. Prvo je bilo uzrokovano skoro dvomesečnom izolacijom nas starijih od 65 godina. A onda ta opreznost i vođenje računa o socijalnoj distanci postadoše deo svakodnevice. Iskoristih to i počeh da beležim ono što nazivam – ostavština za budućnost. Ponešto od toga se nalazi i na stranicama ove WEB prezentacije. Ipak najveći deo sećanja još uvek nije za javnost. Pre svega što ne predstavljaju zaokruženu celinu. A opet sadrže i mnogobrojne ocene prošlosti na koju se odnose, koje mogu da izazovu negativne reakcije. Zato valja sačekati.

Posted on

Razmišljam

U nekoliko navrata napisah da mi život u izolaciji, zbog epidemije korona virusa daje priliku da razmišljam. A tema za razmišljanje je više nego dovoljno. Počev od vraćanja u prošlost i traženja vlastitog identiteta. Do pokušaja da aktuelizujem neke stavove vezane za one oblasti u kojima sam delovao tokom četiri decenije profesionalnog bavljenja strukom. Smatram da sam dovoljno kompetentan da iznosim svoje stavove generalno o istraživanju. Posebno o istraživanju u oblasti računarske tehnike. I naravno stavove o visokoškolskom obrazovanju. Razmišljanje ne bi imalo preveliku svrhu ako ne bi uslovilo odgovarajuće akcije. Ili ako ne bi bilo predstavljeno drugima. Iz pozicije penzionera preduzimanje akcija nije mnogo verovatno. Jer formalno, penzioneri su ipak gurnuti na sporedni kolosek. A to onda po pravilu znači i suštinsko izopštavanje iz kruga onih čija se reč sluša. Možda ima i straha od mogućnosti da matori „ostanu u sedlu“ i donose odluke. A to ne bi bilo korektno. 

Razmišljam i o drugim stvarima. Ali to su često misli sa kontekstom intime. A to po pravilu nije za, kako se često kaže, telalenje. Zato mi prostaje da javno iznosim ono što smatram svojom obavezom. A vezano je za ono čime sam se u radnom veku najviše bavio. Pri tome ne znači da su moja razmišljanja i stavovi jedino ispravni. Možda sam, ne bežim od toga, ponekad i konzervativan u stavovima. Ali to ne znači da ne osećam duh vremena ili da je taj konzervativizam imanentan mojim godinama. Poneko će se zapitati što o ovome nisam razmišljao dok sam bio aktivan i kada sam s pravom mogao da iznosim svoje stavove i kritikujem svet oko sebe. Jednostavno priznaću da nisam bio Don Kihot. Osećao sam se ponekad usamljeno. A možda su moji stavovi bili ponekad i previše radikalni. Pokušavao sam da navedem okruženje, da i samo razmišlja.

Posted on

Na granici sećanja

Boreći se sa nevidljivim neprijateljem danas je svet trebalo da se seti onoga što je osvanulo pre 75 godina. Novo majsko jutro donelo je Dan pobede, dana nade da se nešto što je pratilo svet nepunih pet godina više nikada ne ponovi. Ali već do stvarnog kraja II svetskog rata svet je ušao u novu fazu življenja. Samo ona se zvala „hladni rat“ i ma koliko se trudili da potisnemo taj osećaj, svetu je donela permanentni strah. Možda je taj strah delimično svetu doneo i progres. Jer je tih 75 godina proteklo u burnom tehnološkom razvoju. Nažalost delimično i što smo želeli da dodatno uplažimo suprotnu stranu. Sve trčeći napred i pokušavajući da budemo ispred drugih ono od čega smo bežali ostajalo je na granici sećanja. Zato je ova pandemija važan trenutak, jer ako ona ostane na granici sećanja, možda ćemo ostati i bez budućnosti.

Kada se čovečanstvo nađe na granici sećanja preti mu opasnost da slika prošlosti završi u krivom ogledalu. Jer iz događaja kao što je bio II svetski rat uvek se izlazi sa osećanjima pobede i poraza. Da bi svet u budućnosti bio bolji baštinici pobede moraju ga stvarati tako da poraženi ne moraju večno da nose to osećanje. Ako se pak u tome zaboravimo otvoriće se pitanje relativizovanja pobede i poraza. I pitaćemo se ko je zapravo pobednik.