U nekoliko navrata napisah da mi život u izolaciji, zbog epidemije korona virusa daje priliku da razmišljam. A tema za razmišljanje je više nego dovoljno. Počev od vraćanja u prošlost i traženja vlastitog identiteta. Do pokušaja da aktuelizujem neke stavove vezane za one oblasti u kojima sam delovao tokom četiri decenije profesionalnog bavljenja strukom. Smatram da sam dovoljno kompetentan da iznosim svoje stavove generalno o istraživanju. Posebno o istraživanju u oblasti računarske tehnike. I naravno stavove o visokoškolskom obrazovanju. Razmišljanje ne bi imalo preveliku svrhu ako ne bi uslovilo odgovarajuće akcije. Ili ako ne bi bilo predstavljeno drugima. Iz pozicije penzionera preduzimanje akcija nije mnogo verovatno. Jer formalno, penzioneri su ipak gurnuti na sporedni kolosek. A to onda po pravilu znači i suštinsko izopštavanje iz kruga onih čija se reč sluša. Možda ima i straha od mogućnosti da matori „ostanu u sedlu“ i donose odluke. A to ne bi bilo korektno.
Razmišljam i o drugim stvarima. Ali to su često misli sa kontekstom intime. A to po pravilu nije za, kako se često kaže, telalenje. Zato mi prostaje da javno iznosim ono što smatram svojom obavezom. A vezano je za ono čime sam se u radnom veku najviše bavio. Pri tome ne znači da su moja razmišljanja i stavovi jedino ispravni. Možda sam, ne bežim od toga, ponekad i konzervativan u stavovima. Ali to ne znači da ne osećam duh vremena ili da je taj konzervativizam imanentan mojim godinama. Poneko će se zapitati što o ovome nisam razmišljao dok sam bio aktivan i kada sam s pravom mogao da iznosim svoje stavove i kritikujem svet oko sebe. Jednostavno priznaću da nisam bio Don Kihot. Osećao sam se ponekad usamljeno. A možda su moji stavovi bili ponekad i previše radikalni. Pokušavao sam da navedem okruženje, da i samo razmišlja.