Epidemija korona virusa nametnula je mnoga pitanja. Neka su naročito dobila na značaju. Jedno od njih tiče se uslova u kojima se ostvaruju radne obaveze. Zbog smanjenja mogućnosti prenosa virusa, putem ljudskog kontakta, mnogi poslovi počeli su da se obavljaju u režimu – „rad od kuće“. Dvomesečna praksa je pokazala da neki poslovi mogu da se realizuju na ovaj način. Ali postavlja se pitanje, kako će to izgledati na duži vremenski rok. S obzirom da je virus dostigao pandemijske ramere, za slučaj da se pretpostavi ponavljanje neke slične situacije jasno je da svet mora da se menja. Pogotovu u segmentu kod koga je neposredni ljudski kontakt bitna pretpostavka funkcionisanja. Jedna od oblasti ljudske delatnosti, koja će u slučaju da slične pandemije učestaju morati da se bitno menja je obrazovanje. Za mnoge će surogat koji je primenjen tokom pandemije korone mnogima se može učiniti kao pravo rešenje. Bojim se da bi to bila velika zabluda. Zato treba dobro razmisliti – Kako dalje?
Nezavisno od aktuelne situacije novi vek nam je doneo pitanje kvaliteta obrazovanja. Zbog toga društvena stanja kao što je epidemija korona virusa problem kvaliteta obrazovanja dodatno zaoštravaju. Jer uvodi nove parametre o kojima treba voditi računa. Bojim se da Srbija, kad je obrazovanje u pitanju odavno živi sa glavom u pesku. Na svim društvenim nivoima skloni smo da kvalitet obrazovanja gledamo kroz prizmu uspeha naših srednjoškolaca na raznim međunarodnim olimpijadama. Ili dobrom prolaznošću naših svršenih studenata, pogotovu sa tehničkih fakulteta u pogledu nalaženja posla u inostranstvu. Međutim, pri tome se zaboravlja doprinos koji se na planu novih tehnologija ostvaruje u samoj Srbiji. Mislim na razvoj novih tehnologija, a ne njihovo korišćenje. Novi vek je onima koji jedino traže opravdavajuće argumente informacione tehnologije ponudio kao spasonosno rešenje. Pri tome se ne vodi računa da se ovde uglavnom bavimo aplikativnim aspektima informacionih tehnologija. Kad je u pitanju razvoj računarske infrastrukture tu nas gotovo nema.
U drugoj polovini XX veka jugoslovensko obrazovanje našlo se na pragu tranzicije. Ona je najpre obuhvatila srednjoškolsko obrazovanje uvođenjem tzv. usmerenog obrazovanja. Nažalost uvođenje usmerenog obrazovanja koincidiralo je sa dostizanjem vrhunca u razvoju jugoslovenske privrede krajem sedamdesetih godina. Istovremeno početkom sedamdesetih godina visokoškolsko obrazovanje sve više je postajalo socijalni ventil. Njime se rešavao rastući problem nezapslenosti. Ovo je dobilo na zamahu otvaranjem novih visokoškolskih institucija po unutrašnjosti. Jedan od motiva je bio da se u uslovima snižavanja standarda građana omogući potencijalno slabije stojećim studentima omogući studiranje bliže kući. Malo ko se pitao da li postoje kvalitetni studenti za raspoložive kapacitete za studiranje. O tome da li su izabrani najpotrebniji obrazovni profili, kao i da li postoji dovoljan broj kvalitetnih nastavnika za novoformirane fakultete takođe se nije mnogo razmišljalo. Što se tiče nastavnika računalo se da će se u najskorije vreme odškolovati potrebni nastavnici i saradnici. Tj. da će steći zvanja magistara i doktora nauka.
Sve ovo se dodatno pojačalo u poslednjoj deceniji XX i prvoj deceniji XXI veka. Posebno sa osnivanjem privatnih fakulteta. Istovremeno u tom periodu naglasak u okviru visokoškolskog obrazovanja dat na nekritičkom školovanju menadžera i tzv. i8nformatičara. odnosno kasnije IT stručnjaka. Uvođenje tzv. „bolonjskog“ koncepta visokoškolskog obrazovanja i procesa akreditacije visokoškolskih ustanova ukazali su na sve njegove slabosti. Umesto da se suočimo sa tim slabostima i pokušamo da preduzimamo mere za njihovo eliminisanje mi i dalje voluntaristički verujemo da će se sve to rešiti samo od sebe. Kao posledicu ovakvog pristupa dobili smo armiju „stručnjaka“ koji ne mogu da nađu zaposlenje u oblastima za koje su se školovali. Kao što su početkom sedamdesetih godina prošlog veka srednjoškolci usmeravani na studiranje sada se svršeni studenti usmeravaju na doktorske studije. Rezultat je već vidljiv, jer je kraj druge decenije XXI veka doneo značajno povećanje broja doktora nauka. O pojavama koje već uveliko prate ovaj nivo studija ne treba trošiti reči. Posle svega ostaje pitanje – Kako dalje?