Kada sam započeo pisanje ovoga teksta imao sam sasvim drugačiju ideju u pogledu njegovog uvoda. A onda sam shvatio da bi to bilo mešanje u slobodu izbora. I mešanje u tuđe poslove po cenu da to izgleda kao da ja nekome želim bolje nego što on samom sebi želi. A to je ono što zaista ne želim. Iza ideje od koje sam odustao stajalo je uporište koje će mnogi braniti pitanjima globalizacije. Iako je termin globalizacija svakodnevno u opticaju bojim da se pod tim pojmom podrazumevaju različite stvari. A globalizacije to, po svojoj suštini i jeste, jedna multilateralna pojava, koja kao i sve civilizacijske tekovine ima i dobroga i lošeg. Zbog toga nije dobro pri pominjaju globalizacije sve bojiti tamnim tonovima. Jer otvorenost sveta za slobodan protok ljudi svakako da predstavlja jedno od dostignuća globalizacije. Međutim, globalizacija je nametnula ili pak samo indukovala uvođenje različitih standarda u ljudsku zajednicu. A ona kao živ organizam baš i ne treba da bude okovana rigidnim stegama.
U ime globalizacije nameću se razni standardi koji menjaju civilizacijske tekovine i kulturološke domete mnogih sredina. Umesto da se svet razvija kroz nadmetanje suprotnosti propagira se unisonost. Mnogim vitalnim društvenim segmentima se nameću često neprirodni uzusi. Jedan od takvih segmenata je i obrazovanje. Nisam sklon da apsolutizujem kvalitete nekadašnjeg obrazovanja kod nas. Ali, neko je rekao „puj pike – ovo do sada nije bilo dobro“. I počeli smo da kopiramo druge. Često one koji su nekada učili od nas. Mnogi od školskih poslenika videli su u tome šansu da se izdignu iznad nosilaca konzervativnih ideja. Tzv. „Bolonja“ ili bar naše poimanje spomenutog procesa transformacije visokoškolskog obrazovanja dobar je primer kako globalizacija može da ima negativne efekte na društvo. Obrazovanje se vrednuje procenom ispunjenosti raznih standarda. A pri tome niko ne razmatra kako se stečeno znanje reflektuje na stanje i napredak čitavog društva. A slično je i na nivou osnovnog i srednjeg obrazovanja.