Glava u pesku

U najnovijem izdanju vesti na planu nauke Zapadnog Balkana, koje prenosi portal AcademLink prikazano je istraživanje u okviru koga je zaključeno da „Hrvatska ne proizvodi doktore znanosti za tržište“ (http://www.academlink.com/blog/view/18000/poraavajue-istraivanje-hrvatska-ne-proizvodi-doktore-znanosti-za-trite). Čak da slično istraživanje u Srbiji pokaže i gore rezultate to nema značaja. Jer ovo što je utvrđeno u Hrvatskoj dovoljno govori o stanju visokog obrazovanja na ovim prostorima. Ali i opštedruštvenom stanju u zemljama nastalim iz nekadašnje SFRJ. Pominjanje stanja u EU i šire bio bi prevelik zalogaj. Možda je i tamo glava u pesku?

Nažalost ovakvo stanje samo je posledica dugogodišnjeg „zabijanja glave u pesak“. Jer je visokoškolsko obrazovanje već više decenija postalo element socijalne politike. Umesto da naglasak bude razvoju ljudskih resursa koji će obezbediti sveopšti razvoj društva. Ako se tome doda oblanda, koja je nešto mlađa, a koja kroz status samofinansirajućih studenata visokoškolskim institucijama pruža priliku da nadoknade ono što ima država uskraćuje – novac za pokriće materijalnih troškova. Ali i za podizanje nivoa zarada nije teško zaključiti da je visokoškolstvo značajno izgubilo na svojoj osnovnoj funkciji.

Kao potvrda istraživanja koja su sprovedena u Hrvatskoj dovoljno je pogledati broj samofinansirajućih studenata doktorskih studija na pojedinim fakultetima u Srbiji. I nepoštovanje kriterijuma za upis na iste i kriterijume za sticanje uslova za odbranu doktorske teze. Nijedan od navedenih faktora nije u bilo kakvoj korelaciji sa stanjem, a još manje potrebama privrede i tržišta radne snage u Srbiji. Neki fakulteti upisuju više studenata na doktorske studije nego na osnovne.

Gde su uzroci?

Na nekim fakultetima se uspeh na prethodnim studijama zamenjuje polaganjem dodatnih predmeta. Time se poništava neuspešnost (čitaj niska prosečna ocena na prethodnim nivoima studija). Objavljivanje radova u časopisima sa tzv. SCi liste postali su praktično jedini kriterijumi za „valjanost“ doktorskih disertacija. A svedoci smo postojanja tzv. predatorskih časopisa koji su na račun adekvatne novčane naknade objavljivali sve i svašta. Apostrofiranje nekih od njih u srpskoj „naučnoj“ javnosti samo je učinilo da mimikrija postane izraženija, a metode rada suptilnije. A glava je i dalje u pesku!

Stanje se ne može promeniti preko noći, jer je i proces stizanja na ove grane trajao decenijama. Međutim, odgovorno društvo mora da se suoči sa problemima identifikuje ih i odredi prioritete u pogledu aktivnosti koje mogu doneti promene. Moguće je da neke stvari i nisu tako teške i komplikovane i da se  ponešto može i brzo uraditi. Važno je izvaditi glavu iz peska.

1. maja 2014. godine

Kad ja pođoh, …

Ovih dana, ali pre četrdeset godina, započeo sam svoj četvoromesečni život u Sarajevu. Tog julskog jutra stigao sam u njega kao vojnik upućen u prekomandu u kasarnu u Nedžarićima. Tramvaji još nisu bili krenuli pa smo ih kolega Mika i ja sačekali u prijavnici tadašnje kasarne „Maršal Tito“. Boravak u novoj kasarni započećemo u sobi dežurnog oficira, jer ćemo stići pre dolaska starešina. Ali ovo nije priča o vojničkim danima. ovo je podsećanje na grad, za koji slobodno mogu da kažem da je bila privilegija živeti u njemu. Makar i kao vojnik. I pre tog julskog jutra Sarajevo mi se često u prethodnih dvadesetak godina nalazilo na putu. Najčešće na proputovanju za Jadran. Ali tek tog leta i jeseni 1980. godine upoznaću sarajevske ćevape i kolače. U ćevapima ću najčešće uživati kod „Želje“ na Baščaršiji. A kolače i druge poslastice uglavnom ću „Ramisa“ i u „Egiptu“. Ponekad ću ući i u „Carigrad“ uglavnom zbog onih velikih šampita i baklava. A bozu ću obavezno ispijati u poslastičarnici naspram Bezistana.

U to vreme Sarajevo je za Beograd bilo Evropa. Ne zato što je imalo hotel istog naziva, već zato što su na sve strane bili kafići i picerije. A u Beogradu su te godine otvoreni prva picerija „MB“ u ulici Borisa Kidriča, a nešto ranije prvi i jedini kafić „Zlatni papagaj“ u ulici Vuka Karadžića. Nedeljom sam obično odlazio u restoran „Kamin“ koji se nalazio na Ilidži na obali Železnice, neposredno pre pešačkog mosta kojim se prelazilo na banjsku stranu ovog sarajevskog naselja. Tokom vojničkog boravka u Sarajevu mislim da nisam propustio nijedan dan da ne izađem u grad. Izuzeci su bili dani kada sam boravio na Jahorini i na tokom dva sedmodnevna odsustva. Ispočetka sam u gard izlazio čim bi starešine završile radno vreme. A onda sam prešao na režim – prvo popodnevni odmor, a onda posle pet sati, kad preladi pravac Baščaršija. Sarajevo je bilo grad sa dušom. Između ostalog to se videlo iz kroz odnos prema vojsci. Skoro da nije slučaja da, kada sam se sa drugim vojnicima našao u nekom od kafića, nije pala tura pića od prisutnih gostiju. Ovo će posebno doći do izražaja s jeseni kada se počelo govorkati o skraćenju vojnog roka, a posebno kada se to desilo za sve one koji su vojsku služili petnaest meseci. Jedne večeri sam morao da bežim iz kafića na Titovoj ulici, jer je čast stizala sa svih strana. A napolju je lilo kao iz kabla. Kiša je lila i kada sam početkom novembra završio vojnički boravak u Sarajevu.

Narednih deset godina skoro svake godine sam se vraćao Sarajevu. Makar samo da kod „Želje“ pojedem porciju ćevapčića. No bilo je i dana kada sam ostajao i da prespavam. To je bila prilika da se malo podsetim i sarajevskih noći. Posle kratke večernje posete Baščaršiji iz avgusta 1989. godine trebalo je da prođe punih 20 godina da se ponovo vratim Sarajevu. U međuvremenu mnogo toga se izdešavalo na ovim prostorima. Rane još nisu zacelile. Grad se promenio. Na prvi pogled mnoge stvari liče na one negdašnje. Ćevapčići se i dalje jedu kod „Želje“, kolači kod „Ramisa“ ipak nisu kao nekada. U „Egipat“ nisam svraćao. Uglavnom u Sarajevu više nisam bio leti kada se karamel sladoled tamo neizostavno mora probati. Restoran „Kamin“ je sada na novoj lokaciji u Istočnom Sarajevu. Sada posećujem Pivnicu u okviru Sarajevske pivare, koja mi je kao vojniku bila nepoznanica. Nekako se ustežem da proverim da li grad i dalje ima dušu. Jednostavno se plašim ishoda takve provere. Ono što je sigurno ostalo je setna sevdalinka, neizbežni simbol Bosne i Sarajeva. I pesma „Kad ja pođoh na Bembašu“ svojevrsan himna grada na Miljacki. Setna sefardska melodija tokom vremena postala je ono što nas uvek vraća i tera da se Sarajevu vraćamo.