Ovih se dana ponovo raspravlja na temu vraćanja obaveznog vojnog roka. Nemam nameru da se uključujem u tu raspravu. Ovo pominjanje institucije vojnog roka je samo šlagvort za temu kojom želim da se bavim u ovom tekstu. Naime jedna od stvari koju sam poneo iz doba služenja vojnog roka vezana je za to, što smo tokom obuke i upoznavanja sa “vojnim veštinama” ćesto pominjali – “organizacione i tehničke mere”. Kasnije kao nastavnik sam često svojim studentima neka projektna rešenja objašnjavao upravo relativizujući primenu ova dva tipa mera.
Tokom jutrošnje porodične diskusije na temu propusta u organizaciji borbe sa kovidom ponovo sam se setio – organizacionih i tehničkih mera. Po pravilu smo skloni da mnoge nedostatke u funkcionisanju našeg društva pravdamo nedostatkom finansijskih sredstava. Ali kad se malo dublje začeprka ispod površine može se jasno uočiti da u nastojanju da se popravi stanje u društvu retko ko poseže za merama koje treba da poprave organizaciju poslova na kojima se bazira funkcionisanje naše zajednice. Pri tome se često kao antiteza tom pristupu troše ogromna materijalna sredstva, koja su evidentno uvek najskuplje rešenje, ali bez pravih efekata. Sve nadajući se da će to doneti boljitak. Istovremeno nepostojanje adekvatnog odgovora na mnoge društvene probleme po pravilu se pravda nedostatkom sredstava za njihovo rešavanje.
A mnogi od tih problema bi se mogli rešiti boljom organizacijom posla. I to često bez posebnih ulaganja, jer su oni koji bi tu novu organizaciju trebali da sprovedu već za to plaćeni. Usput zaboravljamo da je na prelazu vekova naročito postalo popularno školovanje u oblasti organizacije rada, da ne kažem menadžmenta. Ako se pogledaju nastavni planovi i programi odgovarajućih studija na fakultetima u Srbiji da svi manje više nude dobru teorijsku osnovu. Studenti nauče da koriste metode višekriterijumskog odlučivanja, da na baz PERT ili Gantovih dijagrama planiraju poslovne aktivnosti. Ali život ponekad zahteva donošenje ad hoc odluka, poput rešenja Gordijevog čvora.
Zato razvoj društva treba bazirati na školovanju ljudi koji će da razmišljaju. Koji će da vagaju između organizacionih i tehničkih rešenja. Sredstva se ponekad nepotrebno troše za rešavanje problema po principu – “Naparavićemo računarski program, koji to rešava, ima kod Kineza ili na Internetu”. A možda bi do dobrog rešenja mogli doći jednostavnim mešanjem karata, vremenskom i prostornom raspodelom poslova ili malo dodatnog ljudskog rada. tek da se održi i fizička, ali i mentalna kondicija. Koja nam poslednjih godina i te kako nedostaje.