Traženje novih puteva je neodvojivi deo moga života. Četiri deceneije sam proveo u istraživačkoj delatnosti. Video njene i dobre, ali i loše strane. I uvek razmišljao da li to može bolje. Mnogi su to videli isključivo kroz onu kritičku stranu. Ali moj cilj su uvek bile promene, pomeranje ka boljem. Nažalost, i kao pojedinci, ali i kao društvo skloni smo da živimo u potencijalnoj jami. Ili po onoj narodnoj – „Bolje vrabac u ruci nego golub na grani“. Međutim, nauka ili još bolje rečeno istraživanje traži ljude koji gledaju u budućnost i ne zadovoljavaju se životu od danas do sutra. Svih ovih godina imao sam neko svoje viđenje kako naučno istraživački rad treba da se odvija i razvija. Zbog toga sam na ovom portalu i pokrenuo rubriku Research in Serbia. Danas sam dodao nešto novo što spada u razmišljanja vezana za doktorske studije i njihovu praksu u Srbiji. Moja razmišljanja na temu istraživanja u Srbiji mogu da se nađu na stranici http://rasin.ddns.net/research-in-serbia/.
Ponovo sam aktivan
Posle dužeg vremena, ponovo sam se vratio pisanju za svoj portal. Uvek ima šta da se napiše. Pogotovu, kada neki događaj oko nas ostavi utisak i ponuka nas da iznesemo svoj stav. Ipak ovog puta sam se vratio podsećanju na putovanja, koja su ostavili traga u mome sećanju. Pošto još uvek kanim putovati pokušavam da se setim svih tih špartanja kroz, Srbiju, Jugoslaviju, Evropu, ali i dalje. Ovog puta sam se setio ono malo putovanja što sam imao tokom studija.
Ima za svakoga
Novi vek je doneo i nova merila za vrednovanje rezultata naučno istraživačkog rada. Činilo se da će kvantifikacija rezultata učiniti da vrednovanje bude objektivnije. Ali kao što to obično biva dobili smo samo potvrdu onog biblijskog stava – „Put do pakla je popločan najboljim namerama“. O problemima koji su proistekli iz pomenutog pristupa vrednovanju istraživačkih napora mnogo je napisano. Čak bi se reklo da su se oni koji su na to ukazivali, pomalo umorili. Ili su jednostavno digli ruke, jer se ništa nije promenilo i pored svih negativnih posledica, koji ima vrednovanje naučno istraživačkog rada na bazi značaja časopisa u kome su ti rezultati publikovani.
Računar je danas postao nezaobilazno sredstvo za podršku životu i radu čoveka. I to u najširem smislu te reči. Zbog toga je računarstvo danas postalo „sluškinja“ koja po pravilu zadovoljava zahteve korisnika. Tačnije, računari i sve što ih prati se danas projektuju uglavnom prema zahtevima konkretne primene. Zbog toga računarstvo nije manje ista tehnika, kao pre koju deceniju, kada su se računari projektovali kao autohtoni uređaji. I tu nema šta puno da se doda i objašnjava. Osim da je širina primene uticala da se računari, operativni sistemi i programski jezici projektuju sa ciljem da olakšavaju njihovu primenu, čak i od strane korisnika koji ne spadaju u stručnjaka za računarstvo.
Nažalost mogućnosti računara, periferijskih uređaja i softverskog okruženja učinili su da se široki krug ljudi, koji su obični korisnici tekovina računarske ere proglase za računarske stručnjake. Zbog toga ne treba biti iznenađen što u praksi, kod nas, nemamo previše istraživačkih napora u računarstvu kao struci, koja treba da okruženju ponudi, nove arhitekture računara, nove operativne sisteme ili specifikaciju novih programskih jezika. Jer sve se uglavnom svodi na primenu postojeće računarske opreme i pisanje potrebnih aplikativnih programa. Sve češće se sreću, kako se to obično kaže multidisciplinarni radovi u kojima je računar, odnosno najčešće razvijeni softver sredstvo za istraživanje u drugim oblastima. I kada treba vrednovati takav rad, svako ga tretira iz svog ugla i pripisuje sebi. Na taj način jednim udarcem se ubija više muva. Pošto ima za svakoga, svi su i zadovoljni.
A vreme prolazi
Pre nekoliko dana pročitah da firma Intel planira da u Arizoni podigne dve fabrike integrisanih kola i da u taj projekat uloži 20 milijardi dolara. Američka vlada je predvidela ulaganje od čak 52 milijarde dolara u istraživanja u oblasti poluprovodnika, njihovog projektovanja i fabrikacije. Istovremeno je usvojen zakon o inovacijama i konkurenciji, koji uključuje finansiranje podsticaja za proizvodnju poluprovodnika u samim SAD. Čak i neke neameričke kompanije kao što je tajvanska TSMC planira da uloži 12 milijardi dolara u fabriku poluprovodnika, takođe u Arizoni. Pri čemu ima nagoveštaja da bi početna investicija mogla da se utrostruči. Još jedan elektronski gigant Samsung pregovara o izgradnji svoje fabrike poluprovodnika u SAD.
Da li je potreban drugi argument u prilog značaju tehnologije. Priče o veštačkoj inteligenciji, mašinskom učenju ili autonomnim vozilima bile bi bespredmetne bez tih „malih“ komponenata koje tako rado nazivamo čipovima. Proteklo je četiri decenije od kako se na našim prostorima završilo sa projektovanjem računara, kako bi se reklo od nule. Toga su svesni samo oni koji dobro poznaju istoriju računarstva u Srbiji. A njih je sve manje. Nažalost ima onih za koje je računarstvo u Srbiji počelo sa sklapanjem mikroračunara „Galaksija“. Prestanak projektovanja računara na nivou arhitekture označio je polagani nestanak kritične mase ljudi i znanja koji su se bavili jednim zanatom, koji je i te kako cenjen u svetu. A njegovi poznavaoci i te kako dobro plaćeni.
Zahvaljujući tehnikama ASIC (Application Specific Integrated Circuit) i SoC (System on Chip) danas se najsloženiji računarski sistemi realizuju u obliku jedninstvnih elektronskih kola. U senci VLSI (Very Large Scale Integrated) tehnologije u kojoj se savremena elektronska kola realizuju pomalo je ostao projektantski nivo. Ako su fabrikacione linije, zbog njihove visoke cene, privilegija bogatih, projektovanje je dostupno svima. Treba samo poznavati tehnologiju i alate za projektovanje. I imati ideju, šta isprojektovati.
A mi smo sve vreme nekako tapkali u mestu, kad je u pitanju projektovanje visokointegrisanih kola. Čak su i neke firme, koje su početkom veka krenule u pionirski poduhvat bavljenja ovim poslom nekako posustale. Uglavnom su se opredelile za bavljenje procesom verifikacije, što bi uprošćeno moglo da se opiše kao provera ispravnosti projekta nekog integrisanog kola. Naravno tuđeg kola. Ne može se reći da kod nas ne postoje stručnjaci koji poznaju tehnologiju i alate za projektovanje integrisanih kola. Ali nema više kritične mase znanja u pogledu projektovanja računara i računarskih komponenata na funkcionalnom nivou. Jednostavno vreme je prolazilo, a mi smo takve poslove polako gurali u stranu. Zar ne bi bilo lepo da imamo integrisana kola na kojima bi ispred ono Made in China stajalo Design in Serbia.