Penzionerske dane uglavnom provodim u traganju. Pre svega po vlastitoj prošlosti. A ima se i za čim tragati. Za sada sam se uglavnom ograničio za vlastitom prošlošću. Školski dani, posao, izleti, putovanja su ono čemu sam posvetio najviše pažnje. Traganje za porodičnim korenima stalno odlažem. Jer već sam deo one najstarije generacije. A tu ima malo onih koji uopšte znaju rodbinske veze. O porodičnoj istoriji da i ne govorim.
U tim neprestanim traganjima našlo se i mesto za ljude, vreme i događaje oko nas. Trudim se da sve što pišem bude bez lamentiranja. Bez onoga – kako je to nekada bilo. Jer svako vreme ima svoje uzuse koji nam se iz nekih drugih vremenskih vizura izgledaju bolji ili lošiji. A čak ćemo neke teške trenutke kroz deceniju ili više doživljavati kao generacijsko pravo. A ne pokoru. Kao deo generacije iz pedeset i neke rođen sam dovoljno daleko posle rata. O njemu se pričalo, ali ga bar ja lično nisam osetio. Mislio sam da je rat bio „privilegija“ mojih predaka. A onda kada je moja generacija bila na vrhuncu moći sve se srušilo kao kula od karata. Turbulentne osamdesete, koje smo doživljavali kao nešto prolazno pretvorile su se u gotovo tragične devedesete. Raspad države, rat na njenoj teritoriji, sankcije, sumanuta inflacija podsetiće nas da život ima i naličje.
U vrtlogu života
Kada smo pomislili da se život vraća u normalu stiglo je bombardovanje 1999. godine. To nam je kompletiralo izgubljenu deceniju života. Sledile su dramatične društvene promene u osvit novog milenijuma. Konačno XXI vek nam je doneo život u stalnim političkim i društvenim previranjima. A mi kojima su godine odmicale tražili smo samo malo mirnog života. I tako već skoro četvrt veka.
Istovremeno ni svet više nije bio mesto u kome se očekuje svetlija budućnost. Pogotovu što je i „stara dobra Evropa“ prestala da bude oaza mira. Nije više samo Balkan bure baruta. Na nekim drugim mestima u Evropi taj barut je počeo dobrano da dimi. Ostaju nam samo traganja za prošlošću i traganja za onim što je moguće u budućnosti.