БОРА
Пре неки дан (7. септембра 2024. године) Бора Ђорђевић ухвати свој „задњи воз за Чачак“. Намерно га не помињем по надимку, јер моја сећања на њега углавном сежу у време када није био познат по њему. У то време знали смо се из виђења. Јер то се могло рећи за све ученике Гимназије. Виђали смо се у ходнику, на одмору или путу до школе. Боре се сећам, како стоји наслоњен на зид у великом дворишту, тик испод Кабинета за физику. Сећам га се када је са друштвом вежбао у Свечаној сали Гимназије. У исто време смо и ми имали пробу оркестра у суседној учионици број 31. Пар пута смо покушали и нешто заједно да одсвирамо. Иначе Бора је био један од оних који се „набацивао“ femme fatale мог одељења.
Као што рече један песник „наше познанство је дуго припремано“. Као мали од своје баке сам слушао приче о његовој баки, познатој чачанској бабици Цвијовић. А после трогодишње граматичке тортуре од стране Милосава Јовановића на крају основне дочекао сам Неранџу Ђорђевић, Борину мајку. Била је то права релаксација. Можда сам захваљујући томе открио своје списатељско умеће. На тему музичког дела, које је оставило утисак, написао сам своје импресије на Сметанину „Влтаву“. Био је то први текст, чијим садржајем и сам био задовољан.
Чачак у мислима
Бору ћу поново срести, као члана група „Заједно“ и „Сунцокрет“. Обе групе ће своје место на музичкој сцени тражити кроз наступе у Клубу студената технике (КСТ). У то време биле су популарне песме Визија и Горо моја групе Заједно. За оне који памте та времена за Визију је Бора написао музику. А Горо моја, стихове Алексе Шантића углазбио је, мој мало старији колега са ЕТФ, Пеђа Ристић. Група „Сунцокрет“ је дефинитивно промовисала Бору као музичара. „Сунцокрет“ је помало била и чачанска група. Поред Боре ће касније у њој свирати и Миодраг Бата Сокић и Љубинко Милошевић. Бата Сокић ће бити у основачким данима неизбежни солиста на хармоници на концертима у чачанској Музичкој школи. А Љубинко је био један од чланова генерације из педесет треће. Ако се сетимо да је отац Горице Поповић, Мојсије био рођени Чачанин, ето везе између „Сунцокрета“ и Чачка.
Пре него ће постати Бора Чорба, Бору ћу последњи пут видети у пролеће 1977. године. Биће то у оквиру тада популарног „Електричар релија“. Нашалих се са њим да није баш успешан у хватању пуноглаваца. Наиме учесници су требали да у оквиру једног од задатака ухвате што више пуноглаваца у језеру на излетишту Трешња. Те јесени накратко постаде члан групе „Рани мраз“. На групу и њихову песму „Рачунајте на нас“ дуго ће ме подсећати мурал на старој циглани у улици Вељка Дугошевића. Који је направљен за потребе израде омота за плочу са поменутом песмом.
Погледај дом свој анђеле
А онда је стигла „Рибља чорба“. Бора је постао прави рокер. За себе не могу рећи да сам a priori љубитељ рок музике. То не значи да ми се неке композиције са овим предзнаком не свиђају. У том погледу ближе ми је „Бијело дугме“ од „Рибље чорбе“. Као што су ми били ближи „Битлси“ од „Ролинг стоунса“. Дозволиће те то је ствар укуса. Бору сам ценио као песника. И то песника који је био директан у свом изразу. Код њега није требало мозгати – „Шта је песник желео да каже“? Ваљда су га зато и волели. Можда је изузетак „Погледај дом свој анђеле“. Свако ју је тумачио на свој начин. Зато је ваљда била и остала ванвременска. Чудно да се у овим данима опроштаја нико није сетио речи књижевника Александра Поповића. „Бора Ђорђевић је наш најбољи песник уличне поезије“.
Последњих дана су га многи својатали. Посебно они који су доказивали како су му били пријатељи. Чији је заправо био, само је он знао. Према најавамо Боре би у Чачку требало да буде више него раније. Према њима добиће улицу и споменик. А успут је и део чачанског гробља претворен у Алеју заслужних грађана. Неће ваљати ако његов одлазак изазове недоумице, да не кажем поделе. Он је себи својим песмама подигао достојан споменик. Немојмо дозволити да се над Бором, како каже изрека post mortem nihil est надвије вео заборава.
ПИЈАЦ
Недеља је дан, који се по свему разликује од других дана у седмици. Чак и сада када смо много тога изједначили. Као да град утихне, улицом прође тек по који аутомобил. Мало је живље око ручка, јер се ту и тамо чују сирене аутомобила, најављујући нечију свадбу. А истим поводом се оглашавају и трубачи. Недеља је дан када смо се могли окупити поводом једне од оних породичних светиња – недељног ручка. Радним даном кухињом је владала моја бака Љубица. А у недељу је власт преузимала мама. Тако се свака недеља претварала у празник, са гозбом, којој сам се као дете радовао. Недељни ручак је подразумевао одлазак на пијац и набавку потребних намирница. Када пијац почне да ради до поподневних сати мама ће понешто куповати и на повратку са посла. У једном делу мог детињства недељни одлазак на пијац ће имати култно значење. Шта је од тога остало ове 2024. године?
Недељно куповање имало је три компонете. Куповину поврћа и воћа, куповину сира и кајмака и куповину меса. Моји одласци на пијац нису били искључиво везани за одлазак са мајком у куповину. Много чешће сам пијац посећивао са баком. Истина ти одласци на пијац су некако били изнуђени, јер бака није имала где да ме остави. Тако да сам имао срећу да као дете од три четири године осетим чари пијаца. Како оног зеленог на коме се продавало воће и поврће. Тако и великог пијаца, који се сваког петка формирао на вашеришту код Железничке станице. Тамо где је сада тзв. Мали парк. Зелени пијац се налазио одмах поред, где се данас секу Железничка и улица Девет Југовића. Постојао је посебан Мрсни пијац, где су се продавали млечни производи. Тај блок зграда и данас постоји између улица Милоша Обилића и Др Драгише Мишовића.
Онда се све промени
Онда се све промени. Зелени пијац се премести на садашњу локацију. Велики или сточни пијац се пресели у Љубић. А уместо великог и зеленог пијаца ниче парк и новоградња на ново формираном тргу. Који се све до краја осамдесетих година зваше Трг Ђура Салаја. Мрсни пијац још неко време остаде на старом месту, где су му друштво правиле касапнице. Па се и он пресели у оквир зеленог пијаца. Где чак два пута мењаше локацију. Бово време донесе нове узусе. Појавише се тзв. пиљарнице у којима се продаваше воће и поврће. Помало воће и поврће поче да се продаје и у обичним радњама. А са појавом великих самоуслужних радова оне постадоше мале пијаце.
Али ништа не успе да замени пијац. Јер он није само место где се купује воће, поврће, бели мрс, у пролеће расад поврћа и цвећа. Он је много више од тога. Он је место сусретања. Место где можеш срести помало заборављеног пријатеља. Па чак и драге људе из Београда, који су дошли у посету завичају. Данас када и себе и друге да живимо у петој брзини пијац помало врати у стварност. Јер обиље изложене робе те тера да прво мало разгледаш, пре него питаш за цену. Истина нови трговци су цене по правилу истакли. Можда зато и нема више оног цењкања као некада. тако да нема више оних питања – „Може ли јефтиније на већу количину“?
Моја мајка је некада знала продавце, знала је одакле долази роба. Данас тога више нема. Јер робу углавном не продају они који су је и произвели. Можда се то помало задржало на одељењу млечних производа. Понуда на пијацу је некада одражавала сезонску понуду воћа и поврћа. Заувек ћу се сећати да су се прве трешње продавале на везице. Захваљујући производњи у пластеницима, поготову поврћа данас понеких производа има током целе године.
Пијац за вечност
Чинило ми се да ћу сећање на чачански пијац изнети са више поетике. Јер нисам био само купац, већ и продавац. Сетих се да сам негде после прве године гимназије на пијацу продавао трешње. Каснијих година и брескве. Своје умеће у продаји брескви и грожђа више сам практиковао испред „Слободе“. Тамо се сваког радног дана у периоду од 13 до 14,30 сати успостављао пијац на коме су људи из околине продавали своје производе. Све се то завршило са крајем студија. од тада сам само купац. Не онолико редован, колико бих то волео.