Jutros se setih Šantićevih stihova – „Bog je dao slobodu, a ne ljudi“. Vreme uglavnom provodim u četiri zida, što kućna, što dvorišna. Društvene mreže i korona su nas u velikoj meri otuđile jedne od drugih. Dolazak visokih tehnologija stvorio je utisak da imamo veliku slobodu. Jer možemo kontaktirati bilo koga sa bilo koga mesta. U hodu, na biciklu ili automobilu. Koji nam je dodatno dao osećanje slobode, o čemu hoću da kažem par reči. Pre svega postaviću pitanje da li uopšte znamo šta je to sloboda. Da li je to pravo da radimo šta hoćemo. Ili je sloboda nešto sasvim drugo. Pitanje slobode je i filosofsko, ali i praktično pitanje. S druge strane sloboda ima pojedinačnu i kolektivnu dimenziju. Bojim se da većina pod slobodom vidi samo tu kolektivnu stranu. I to vrlo pojednostavljeno. Živimo u zemlji koja nije okupirana i tu se na neki način pitanje slobode završava.
Ako smo na ovaj način postigli slobodu, gde smo onda tu mi kao pojedinci. Da li je sloboda onda pravo da radimo šta nam odgovara. Bez obzira da li time na bilo koji način ugrožavamo drugog čoveka. Ako nam je zemlja okupirana onda sigurno nismo slobodni. Šta onda znači kada pojedinac ograniči životni prostor, mogućnost kretanja, mogućnost govora drugom pojedincu. Da li je taj drugi čovek slobodan iako živi u slobodnoj zemlji. Zato nemojmo voditi telefonski razgovor dok prelazimo pešački prelaz. Ali nemojmo ni u automobilu u jednoj ruci držati upravljač, a u drugoj mobilni telefon. Ni jedni ni drugi niste sami na toj ulici. Nije sloboda ne voditi računa o tome. Sloboda je upravo ono suprotno. Poštovanje onih opšte prihvaćenih pravila, koja nas čine jednakim. Čak i onda kada nam se čini da smo sebi nešto uskratili.