СИМБОЛИ
Чачак је пре неки дан остао без још једног од својих симбола. У 2025. годину смо ушли са новим рушењем. Срушена је кућа, позната Чачанима, као „Вила хармоника“, која се налазила на углу улице Драгана Вранића и Војводе Степе. Некако истовремено најави се да слична судбина прети и „вили Ивковића“, познатој и као „црвена кућа“ на углу улица Веселина Миликића и Учитељске. Не тако давно срушена је и кућа изграђена у моравском стилу на углу улица Св. Саве и Војводе Степе. Ако кренемо да се присећамо шта је срушено у ближој и даљој прошлости видећемо да је у томе нестало много тога што се могло назвати идентитетом нашег града. Сигурно да су многи од поменутих објеката, али и оних којих се овде нисам сетио, захтевали темељну реконструкцију, а можда и рушење.
Град треба да се развија, прати технолошке и цивилизацијске токове. Тако раде и други градови у свету. Али се труде да сачувају своје симболе, јер тиме чувају и свој идентитет и доказе о постојању. Ко је посетио Варшаву сигурно је обишао њен стари град. Овај настарији део Варшаве био је систематски унештен од стране Немаца 1944. године после Варшавског устанка. После Другог светског рата је у потпуности реконстуисан и данас је једна од најпознатијих туристичких знаменитости Варшаве. О рестаурацији Дрездена који је био сравњен са земљом током савезничких бомбардовања не треба ни говорити. Сијасет је сличних примера.
Више од симбола
Нека од здања, која сам поменуо, али и многа друга која нисам, можда нису имала архитектонску вредност. Међутим, била су симбол прошлих времена и људи који су у њима живели. Често седим са друштвом у неком од кафића на некадашњем корзоу. Наравно највише се дискутује о актуелним друштвеним збивањима. У тим дискусијама Чачак је незаобилазна тема. Можда више пажње посвећујемо људима, а мање објектима. Поготову што су и људи симболи једног града. А глас о њима далеко надмашује приче о објектома. Нарочито када их више нема, а сећања на њих избледе. Многи ће рећи да је подсећање на људе као симболе једне средине много важније. Сложићу се, јер су људи, чије дело обележило једну епоху много више од симбола једне средине. Поготову ако са собом носе нит која повезује читав један простор.
Међутим, кад су људи у питању субјективна оцена може да изазове бурне реакције. А постоји могућност да некога и заборавим. Зато ћу се задржати на помињању објеката и простора као симбола града на Морави.
Понешто историја, а понешто оставштина за будућност
Као и сви градови и Чачак има своје квартове, који имају своја имена. По правилу она су везана за објекте, који су се ту налазили, људе који су ту живели или послове који су се ту обављали. Занимљиво је да у Чачку постоје делови града који носе имена каква се срећу у Београду, али и другим градовима. Нпр. Кошутњак, Палилула или Циганмала. Неки од делова града имају јединствена имена, као нпр. део Чачка на источној страни, који се назива Авлаџиница. Овај јединствени назив на нивоу Србије мири хеленско, турско и словенско – српско језичко – историјско наслеђе. Назив се може превести као пространо поље за одмор и надметање. Када је тај део града добио ово име није познато. Али можда није случајно да је тамо педесетих година прошлог века био чачански хиподром. А и данас се налази стадион фудбалског клуба „Ремонт“.
Ако би неког од млађих житеља Чачак упитали где се налази Прћиловица. Али сви знају где се налази хотел „Морава“, који се управо налази на месту напред поменутог назива. Многи делови града су добили име према стамбеним насељима која су на њему подигнута. Нпр. „Велика колонија“ подигнута је за смештај породица радника фабрике „Слобода“. И сам хотел „Морава“ изграђен је као самачки хотел за раднике истог предузећа. У близини саме фабрике налази се насеље „Мала колонија“. Оно је вероватно било изграђено за смештај радника који су радили на изградњи фабрике. А онда је касније почело да се користи и за смештај радничких породица.
У новије време добили смо квартове „Стари Аутопревоз“, јер је стамбено насеље направљено на месту некадашње гараже „Аутопревоза“. Или „Калуђерице“, према насељу чије су зграде помало подсећале на часне сестре. Коначно „Авенија“ је добила име према називу изграђеног насеља. Па се и улица у њему тако назива иако се званично другачије зове.
Помало заборављено
Можда би понешто од назива места у Чачку могло да се нађе и у популарним паб квизовима. Нпр. на шта се мисли кад се каже „Код табле хотел Мораве“, „Код Јездинца“, „Код Моравице“, „Код Пролетера“ или „Код Цар Лазара“. Раскрсница улица Кнеза Милоша, Кнеза Лазара и Амиџине у мом детињству је била позната као „Јездинац“. Да ли се ту некада налазила нека кафана или радња тог имена није ми познато. Када је на месту некадашње бербернице отворен кафић „Чарли“ ова раскрсница је међу млађим Чачанима постала позната под тим именом. Кафић одавно не ради, али дијаголанод тог локала постоји популарна пицерија „13“. Па се тај назив данас често користи као одредница за раскрсницу о којој је реч.
Старији Чачани углавном знају да су симболи појединих места у граду биле кафане. Такав је случај са „Моравицом“, „Пролетером“ и „Цар Лазаром“. Нажалост од поменутих култних чачанских кафана ради још једино „Цар Лазар“. Локалу где се налазила „Моравица“ одавно је промењена намена. А зграде, где је некада била кагана „Пролетер“ на Авлаџиници ускоро више неће бити.
На месту где се улица Св. Саве одваја од улице Војводе Степе стајао је путоказ ка хотелу „Морави“. На том месту је била и станица градског превоза на линији Атеница – Слобода. Да би путнике упозорио на коју се станицу стиже, кондуктер је изговарао – „Табла хотел Мораве“. И тако Чачани ову раскрсницу крстише истим именом.
Житељи улице Кнеза Милоша или Ивањичког сокака имали су част да се у њој заживе прве ововременске новотарија. Биле су прва пицерија, „Сенди“, први кафић, „Чарли“ и први бутик, „Аура“. Кад сам већ код улице у којој сам рођен и данас живим морам да поменем још две некадашње кафане“. Ону, познату као „Десимирова кафана“ у којој је сада печењара „Јанковић“. И кафану „Драгачево“ познату као „Код Црногорца“.
Зграде за незаборав
У улици Филипа Филиповића, такорећи у строгом центру града гради се једна ружна грађевина. Чак и оне грађевине које су никле у доба социјализма, а налазе се у истој улици имају неки архитектонски печат. А у близини се налзе и здања за које се стварно може рећи да су грађевински симболи Чачка – Пушељића лућа и зграда Поште. Зграда Поште је прво модернистичко здање у Чачку и направљено је 1938. године. Архитекта Јован Ранковић је концепт полукружног здања применио и на једној много познатијој грађевини – Дому синдиката у Београду. Пошта је пример грађевине где је показано да се надградње могу урадити на прави начин. Само кад се хоће. Шесдесетих година прошлог века згради је додат још један спрат у истом стилу. Једина разлика је била у незнатној разлици у нијанси вештачког камена којим је обложена фасада.
У пешачкој зони налази се здање хотела „Београд“, које је грађено за исту намену. Али се хотел тада звао „Крен“ по породици која га је саградила. Отворен је 1. јануара 1900. године и практично није мењао делатност пуних 125 година. Реконстукцијама, па и оном највећом из седамдесетих година очуван је изглед оригиналне фасаде.
Од старих здања у Чачку свакако треба поменути зграде Гимназије, Начелства и Економске школе. Изградња Гимназије у Чачку започета је 1912. године, али је прекинута због Првог светског рата. Настављена је 1924. и коначно завршена 1927. године. Пројекат је урадио архитекта Драгутин Маслаћ.
Зграда Окружног начелства у Чачку подигнута је 1875. године. Објекат има приземље и спрат и био је намењен за смештај Окружног начелства и Окружног суда. Данас се у њему налази Међуопштински историјски архив. Сквер на коме се налазе поменута здања употпуњује црква Вазнесења Господњег. Претпоставља се да потиче из 12. века и да ју је саградио Жупан Страцимир брат Стефана Немање.
Оно што други немају
Чачак је познат као родно место сликарке Надежде Петровић. На њу нас подсећају споменик постављен испред зграде Гимназије, рад Ивана Мештовића. И галерија „Надежда Петровић“ преко пута Народног музеја. Чачански Народни музеј се налази у Господар Јовановом конаку саграђеном 1835. године. На њему се налази једини сачувани оригинални грб аутономне Кнежевине Србије. Не зна се тачно ко је осмислио и насликао ликовно решење грба. То су били или сликар Урош Кнежевић или прота Јанко Михаиловић Молер. Родом из драгачевског села Негришори Молер је био и један од старешина из Другог српског устанка.
На Чачанском гробљу се налази јединствена Спомен костурница погинулим ратницима 1912 – 1918. Ова костурница позната је и као Споменик ратницима четири вере. На споменику су уклесани симболи четири верске заједнице – православне, католичке, исламске и јеврејске. Споменик је по замисли чачанског инжењера Исидора Јањића, саградио каменорезац Франческо Бербеља. Иначе отац познатог вајара Оскара Бербеље. Старији Чачани ће се сетити каменорезачке радње Франческа Бербеље, преко пута некадашњег биоскопа „Праг“. Породица Бербеља ће, иако су били досељеници у Чачак оставити значајан траг у Чачку на почетку 20. века.
Овим ћу завршити причу о симболима Чачка. Остало је још много тога што нисам поменуо. Нека нешто остане и за нову причу о Чачку, кога више нема. Сигурно је да многа значајна места нисам поменуо, што ће пажљиви читалац сигурно приметити. И можда чак негодовати због тга. Зато се извињавам свима онима који мисле да сам нешто пропустио. Срећна је околност што се све то може исправити.
РАДЊЕ
Оно што су многи са индигнацијом одбијали, изгледа да се десило данас – поновно уједињење Југославије. Ради се само о симболичком заједништву, које превазилази и оквире некадашње заједничке државе. Али показује да на свету постоји довољно заједничких тачака, које људе могу да уједине. Да не би било недоумице, говорим о позиву да се данас, 31. јануара бојкотују велики трговински ланци. То подразумева да се данас не купује у продавницама трговинских ланаца, Рода, Меркатор, Идеа, Дис, Универекспорт, Лидл и Макси. Оптужени су да су међусобним договором постигли да цене у њиховим продавницама буду високе, што има омогућава велику, а неправдану зараду. У случају да нам је нешто потребно то треба да набавимо у оним помало заборављеним радњама у комшилуку. Да ли осокољени релативно добрим одзивом грађана на поменути позив удружење потрошача је поновило позив. И предложило да се бојкот одржи у периоду од 10. до 14. фебруара 2025. године.
Ова ситуација ме врати у детињство, када није било савремених супермаркета. Када су се намирнице набављале у тзв. радњама колонијалне робе. Таква једна радња је постојала у мом непосредном комшилуку. Да би из свог дворишта дошао до радње требало је да пређем мостић којм је улица премошћавала канал. О то радњи сам већ писао у својим сећањима на Чачак кога више нема.
Почетком шесдесетих година у приземљу новосаграђене зграде у Кужељевој улици трговинско предузеће „Партизан“ отворило је прву самопослугу. Било је то велика новост за грађане. Више није било производа који су се продавали на меру, осим тзв. деликатесне робе, тј. сухомеснатих производа. Такође, асортиман производа који су се могли купити је проширен. За Први мај 1963. године у Чачку је отворена прва робна кућа, такође предузећа „Партизан“. То је већ био културолошки шок, јер су на једном месту могла да се купи роба због које се раније морало обићи неколико продавница.
За и против
Али то и даље није имало значајнији утицај на класичну трговину. Јер су поједине специјализоване продавнице по правилу нудиле шири асортиман производа. Током шесдесетих и седамдесетих година једина видљивија промена у навикама купаца односила се на куповину одеће. Конфекција и готови одевни предмети све више су потискивали тзв. метражну робу. Све више се појављује продавнице типа самопослуга, које су потискивале продавнице у којима се куповало на меру. Крајем осамдесетих година појавише се мале продавнице, тзв. пиљарнице, које су поред колонијалне робе нудиле и поврће и воће. Тај тип продавница сам већ био упознао док сам живео у Београду. Нпр. такве су биле мале продавнице трговинског предузећа „Јабука“.
Пиљрнице постадоше доминантан вид продавница током деведесетих година. То је важило кад је у питању била набавка производа за свакодневну употребу. Пандан њима, кад је у питању била обућа и одећа постадоше бутици. У њима се продавала превасходно роба из увоза, неретко шверцована. А често и крадена, посебно по Италији. Био је то дуг који је трговина, али и грађани морали да плате наступајућој транзицији. Да ли зато што наша транзиција још увек траје или из неког другог разлога, тек пиљарнице и бутици опстају. Поготову пиљарнице, јер има готово на сваком ћошку па је некако угодно скокнути до њих, чак и у папучама.
Нови миленијум донесе тзв. тржне центре, који би могли да се назову савременим робним кућама. Само се сада радило о објектима који су обједињавали читав низ малих радњи (бутика) специјализованих за продају одређених врста производа. Често су то биле продавнице познатих производних марки. У оквиру тржних центара по правилу постоје и одељења за продају намирница, тзв. супермаркети.
Изазови
Транзиција донесе пропадање познатих трговинских преузећа. Захваљујући томе у Чачку нестадоше „Партизан“ и „Стјеник“. Били су толико моћни трговачки играчи да у Чачку никада није отворена робна кућа „Робних кућа“ из Београда. Први супермаркет у Чачку, тачније у Прељини отвори фирма „Interex“, који је био франшиза француског трговинског ланца „Intermarche“. У исто време у Чачку је постајао и домаћи супермаркет фирме „Висол“. Нажалост није издржао у утакмици са надолазећом конкуренцијом. А то је пре свега био словеначки „Меркатор“, који је тржни центар у Чачку отворио 2005. године. И поред почетних добрих резултата приведна криза утица да бренд „Меркатор“ буде замењен брендом „Рода“. Када сам бившег студента, тада руководиоца у тржном центру питао за разлоге ове промене, одговорио ми је. „Менаџмент у Новом Саду је закључио да грађани Чачка више немају куповну моћ да би куповали у Меркатору“.
Трговинску слику Чачка употпуниће касније супермаркети MAXI белгијског ланца „Delhaze“. Њихов највећи објекат је Mega MAXI, некадашњи TEMPО у близини железничке станице. Да се представи Чачанима није пропустио ни домаћи трговински ланац DIS. А коначно у Чачак стиже и супермаркет немачког ланца LIDL. Треба поменути да у близини основне школе „Ратко Митровић“ постоји супермаркет руског трговинског ланца „СВЕТАФОР“. Поред њих у Чачку постоје продавнице локалних трговинских предузећа MD Produkt 92 и Harizma Pro Team.
Занимљиву појаву на чачанском трговачком небу представљају продавнице фире КМН. Оне заслужују много више од пар реченица. За сада ћу рећи само ово. Одрастао сам на кајмаку који је правила моја бака. А онда сам имао прилику да упознам квалитет кајмака који је правила моја ташта. Искрено сам мислио да такав кајмак нико не прави. И да више нећу јести кајмак када је престала да га прави. Али када сам пробао „Млади Јулин кајмак“, који се продаје у КМН ипак сам морао да променим мишљење.
Има још понешто
У овој писанију Чачак – кога нема углавном сам се сећао онога чега више нема у граду на Морави. Овога пута сам помало одступио од тога, јер сам приказао и оно што данас баштине Чачани. Сигурно има оних којима недостаје оно некадашње куповање потребних намирница на почетку месеца. И о томе сам писао, јер је то била прилика да у списак угурам и неку малу личну жељу. Најчешће две штангле чоколаде за кување. Јер она млечна се тек појављивала и помало је била луксуз. Одлазак у данашње супермаркете нужно захтева да се понесе списак. Јер изазови који стоје у рафовима лако склизну у колица, а онда се чудимо што је рачун подугачак.
Када је половином деведесетих у суседном дворишту отворена пиљарница, радила је 24 сата. Било је то време када нам друштвене мреже још нису биле заменила породична дружења. Када би стигли гости пошто бих утврдио шта би желели да пију одлазио сам у пиљарницу у куповину. По правилу су се бунили, док им не бих објаснио да нам је остава удаљена исто као пиљарница. И да због тога обично не набављам пиће унапред.
Већ дуже времена купујем у супермаркетима. Углавном пратим тзв. акције, понекад буде заиста нешто јефтиније. Али због оног непостојећег списка углавном купим и оно што нисам планирао. Тако да му све дође на исто. Можда ће „бојкот“ коме ћу се придружити донесе мало промене у навикама.