Danas se navršilo šest decenija kako sam pošao u školu. Kad sam, par meseci ranije otišao sa tatom da se upišem u školu duboko sam uzdahnuo. Kao da mi je taj uzdah nekako odredio budućnost i učinio da se tog 6. septembra 1960. godine u dvorištu Osnovne škole „Dr Dragiša Mišović“ završe bezbrižni dani. Čak i danas kada sam penzioner neki zaostali posao ili obaveza ne daju mi mira. Kada pokušavam da se prisetim tih dana i uopšte prošlosti imam bojazan da će nešto dobiti ličnu dimenziju, koju neminovno ugradimo u sopstvena sećanja. Zbog toga sam ponekad i škrt u opisivanju nekih događaja ili pominjanja ljudi. Naravno onaj pomenuti uzdah je bio posledica neizvesnosti koja me je čekala u budućem životu. Jer bio je to moj prvi iskorak van porodice i suočavanje sa drugim ljudima bez prisustva bližnjih, roditelja i bake Ljubice.
Ne sećam se o čemu razmišljao dok sam sa roditeljima čekao da vidim ko će mi biti učitelj, a ko školski drugovi. Ako sam uopšte shvatao tu dimenziju. Bio sam znatiželjno dete prilično sposobno da uočim detalje. Tako da mi nije promaklo tatino karakteristično mrštenje kada smo saznali da mi je učitelj Branko Plazinić. Mnogo godina kasnije saznaću razlog tog mrštenja, ali neću o tome iz pijeteta prema obojici. Malo ću živnuti kada budem saznao da će samnom u odeljenju biti i moj prvi komšija, počivši Srboljub Danilović. On će biti i moj prvi drug iz klupe. U ovom trenutku počinju da naviru sećanja i kao da ne znam kom se carstvu privoleti tj. o čemu pisati. A ima se o čemu pisati.
Kako danas pomalo nestvarno izgledaju odeljenja sa dvadesetak učenika naspram onih naših 45. Škola je počela sa radom prethodne godine. Sagrađena je na tadašnjoj čačanskoj periferiji u kraju koji se zvao Prćilovica ili na njegovom rubu. Preko puta je bio hotel „Morava“ sagrađen kao samački hotel za radnike fabrike „Sloboda“. A u blizini je bila i tzv. Velika kolonija naselje podignuto takođe za radnike pomenute fabrike. Upravo veliki broj mališana iz ovog naselja verovatno je naveo „gradske oce“ da ovde podignu novu školu. Kada je škola primala svoju drugu generaciju đaka bilo je izgrađeno samo glavna zgrada sa prizemljem i dva sprata. A već su išli radovi na izgradnji jednospratnog aneksa. Kada je on završen škola je imala ako se dobro sećam 18 učionica. Moja prva učionica je bila broj 8 na prvom spratu.
Kada sam počeo da pišem nekako sam mislio da će ove reči imati nekako prizvuk sentimentalnosti. A onda uhvatih sebe da počeh da se bavim činjenicama. Biće da je u meni ipak prevladao racio, ono što me je predstavilo okruženju od samog početka u najboljem svetlu. Srećom, danas tu i tamo uspem da nađem reči i pokažem da sam tokom proteklih šet decenija napravio iskorak i u tom smeru.