SARAJEVO

Moji putevi su se nekako uvek ukrštali u Sarajevu ili u njegovoj blizini. A onda će četiri meseca boravka u gradu podno Trebevića u svojstvu vojnika učiniti da je ovaj i dalje na četvrtom mestu po vremenu provedenom u njemu. Boravak u njemu, posle Beograda, otkrio mi je šta to znači kad grad ima dušu, šta znači osećati se u nekom gradu kao da si u njemu rođen. Sarajevo je grad za čiju naklonost nisi morao da se boriš. On se sam nudio, osvajao te, ulazio ti pod kožu. Posle svega morao si stalno da mu se vraćaš. A onda su ratne godine, za koje kažu nisu bile, kada više nisam bio u prilici da dolazeći sa Romanije ugledam Vijećnicu i korito Miljacke kako se pružilo prema Skenderiji, Grbavici i svim onim znanim kvartovima kroz koje sam prolazio na putu do Nedžarića. Kada sam posle ravno dve decenije ponovo ugledao dargi pejzaž osetio sam strah od grada, koji sam nekada poznavao. A sada nisam znao šta me čeka. Nažalost taj strah i danas postoji.

Boravak u Sarajevu u svojstvu vojnika opisaću na stranci In the Machine. Jednostavno ta četiri meseca zaslužuju da im se posebno posvetim. A priču o druženju sa Sarajevom započeću posetom iz maja 1978. godine.

Kao pravi poslovni ljudi

U proleće 1978. godine uključiše me u novi projekat. U to vreme u Institutu “Mihajlo Pupin” se intenzivno radilo na realizaciji simulatora aviona “Orao”. Inicijalno simulator je razvijan za letenje po instrumentima. Kada je bilo izvesno da će se simulator realizovati počelo se razmišljati o njegovoj nadgradnji tzv. vizuelnim sistemom. Realizaciju programa realizacije datog sistema trebalo je da uradi iskusni inženjer Ljubomir Marković, poznatiji pod nadimkom Ljuša. Ja sam trebao da mu pomognem u tom poslu. Program realizacije nekog projekta praktično podrazumeva definisanje sadržaja projekta, određivanje obima poslova, identifikovanje aktivnosti i njihovo razlaganje na logičke celine, raspodelu resursa i procenu potrebnog vremena za realizaciju odnosno troškova realizacije projekta. Tokom analize poslova kole treba uraditi morali smo da se upoznamo sa oznakama i svetlosnim signalima na aerodromima. Zbog toga smo morali da posetimo “Aeroinženjering”, koja je u to vreme bila svetski poznata firma u projektovanju aerodromskih instalacija. Takođe, za realizaciju viszuelnog sistema potrebno je bilo izraditi odgovarajuća sočiva i ogledala zbog čega smo Ljuša i ja morali da posetimo preduzeće “Zrak” iz Sarajeva, pozantog proizvođača optičkih uređaja. Odlučismo se da posetimo “Zrak” i proverimo da li oni mogu da realizuju potrebne optičke komponente.

Jednodnevni boravak u Sarajevu nije najavljivao avanturu, a ona će to pomalo biti. Uoči odlaska u Sarajevo Vesko i Daba su mi dali instrukcije kako da se vladam u Ljušinom društvu s obzirom na specifičnosti njegove neobične ličnosti. Plan je bio da u Sarajevo odemo jutarnjim letom, a vratimo se večerenjim letom. Kada smo seli u avion Ljuša je onako važno rekao – „Idemo na put ko pravi biznismeni“. Pošto je još bilo rano, autobusom smo se odvezli do centra, popili kafu i onda se taksijem odvezili do naselja Buća Potok, gde se nalazi fabrika „Zrak“.

Sarajevo - Butmir
Panorama sarajevskog aerodoroma Butmir

Primio nas je inženjer Petar Vretenar sa saradnicima. Posle završenih razgovora odvedoše nas na ručak u fabrički restoran. Na ručku će nam se pridružiti i profesor Arsen Šurlan sa Elektrotehničkog fakulteta u Sarajevu. On je očigledno tu bio čest gost, jer je dobro poznavao vinsku kartu. Odmah je naručio „Kosovsko crno“. E tu su počele moje prve muke. Vesko i Daba su mu tražili od mene da po svaku cenu sprečim Ljušu da pije. Ali to se pokazalo kao nemoguća misija. Zato sam se koncentrisao da reagujem kada dobije kratkotrajan napad da nastavim započeti razgovo i da mu omogućim da se odmah uključi. Posle ručka kolega Vreteran je zadužio mlađeg kolegu da nas poveze u grad i da nam malo pokaže Sarajevo. Bilo nam je krajnje neprijatno, jer se ispostavilo da mu je supruga, koja je takođe radila u „Zraku“ trudna i da zbog nas nije mogao da je vozi kući.

Sarajevo - Morića han
Restoran "Morića Han" u Sarajevu

Posle kraće šetnje po Baščaršiji odosmo na piće u „Morića Han“. Ljuši se otvorila dizna pa nauči lozu. Kelner greškom umesto dve loze donese tri. Baš kad se spremao da se žrtvujem i popijem lozu viška Ljuša je maši za dodatnu čašu. Konačno uspesmo da kolegu ubedimo da ne mora da se bavi nama i da ćemo se mi lako snaći u Sarajevu. Pošto je bio kraj maja vreme je već bilo toplo tako da smo se sa uživanjem prošetali Sarajevom idući ka mestu odakle polaze autobusi za aerodrom.

Do polaska na aerodrom sedimo u restoranu „Park“ kultnoj sarajevskoj „Parkuši“ u Titovoj ulici, a prekoputa robne kuće „Sarajka“. Posmatram društvo za ostalim stolovima i konstatujem da uglavnom sede žene. Kažem Ljuši da se ovako štogod ne bi moglo desiti u Beogradu. Tj. da u kafani devojke sede same za stolovima. Ali me on razočara svojim odogovorom – „Muškarci su ostali kod kuća, jer je večeras polufinale svetskog prvenstva u boksu u Beogradu“. Zapričasmo se i ne primetismo da kasnimo na autobus za aerodrom. Pošto Ljuša, zbog visine poslovično sedi na podvijenoj nozi bio je izu cipelu. Kad shvatismo da kasnimo brzo platismo, ali Ljušinu cipelu nismo mogli da nađemo. Počesmo da podvirujemo ispod stola i konačno je nađosmo na trotoaru pored ograde restorana. Pošto je autobus ipak otišao, do aerodroma smo morali da se odvezemo taksijem.

Sarajevo - Parkuša
Sarajevska "Parkuša"

Na aerodromu nas je čekalo novo iznenađenje u vidu kašnjenja polaska aviona za Beograd. Sedosmo u restoran. Ljuši se posle svega otvorila dizna i krenu sa pivom. U neko doba u restoran ušeta Zdravko Čolić sa pratećom svitom od ravno trinaest osoba. Stadoše uz šank i krenu tura za turom. Konačno poletesmo. Zaboravio sam da kažem da je ovo meni bio tek četvrti let avionom. Dvojica iza mene počeše da komentarišu zvuk motora. Počeh i ja da osluškujem. Nekako mi se ukočiše noge ispod kolena. Kad se ču zvuk, koji najavljuje obraćanje nekog od članova posade, pretrnuh. Umesto očekivane informacije da imamo probleme sa letom, pilot nam saopšti – „Dragi putnici za koji minut slećemo na Aerodrom Beograd, bla, bla, …“. Tako se završi moje prvo poslovno putovanje avionom.

A što se tiče Sarajeva, narednih godina ću se svake dve godine naći tamo. Počelo je sa 1980. godino, kada sam u Sarajevo stigao jednog julskog jutra, kao vojnik. O tome ću posebno pisati. Zato idemo u 1982. godinu i par sati provedenih u Sarajevu.

Sarajevo na trenutak

Sarajevu se vratih na trenutak u martu 1982. godine. Ustvari nije ni trebalo da se nađem u Sarajevu, jer je odredište bio Mostar. Vesko i ja smo trebali da odemo u fabriku „Soko“ u Mostaru da na sistemu za infracrveno fotografisanje snimimo signale. Međutim, major Ismet Gazibara nam predloži da dođemo u Sarajevo, gde će on u nedelju biti u poseti bratu pa će nas on kolima odvesti u Mostar. Doputovasmo avionom. Sarajevo nas dočeka sa snegom. Sa aerodroma odosmo do Čengić Vile gde sačekasmo Gazija. Ovo je bio prvi put da sam se u Sarajevu makar na sat vremena našao u zimskom periodu. Do tada su me putevi kroz Sarajevo uglavnom vodili tokom leta. Na povratku u Beograd opet samo prođosmo kroz Sarajevo vozeći se od železničke stanice do aerodroma.

Čengić Vila

Sarajevo uzgred

Sarajevo 1983. godine nekako mi je usput. Nisam mogao da ga izbegnem u dva navrata i to u nekih manje od mesec dana. Prvo sam kroz njega prošao vraćajući se sa ekskurzije po Jadranu na koju smo vodili kolege iz Instituta problema upravljanja iz Moskve. Zadržali smo se veoma kratko tek da kolege vide Baščaršiju.

Drugi put sam kroz Sarajevo prošao par nedelja kasnije kada smo se Smiljac i ja vraćali sa letovanja u Cavtatu. Zadržali smo se tek toliko da pojedemo po porciju ćevapa.

Za sećanje na vojničke dane

U Sarajevu se ponovo nađoh, pomalo neočekivano u leto 1982. godine. Bile su to godine u kojima se uveliko osećala privredna kriza u Jugoslaviji. Tog leta sam položio vozački ispit i konačno mogao da vozim kola koja su kupljena još prethodne jeseni. Godišnji odmor, makar njegov deo, po običaju sam provodio u Čačku. Predložih mom drugu Racu da idemo na more. On se malo nećkao, ali pristade i već za sat vremena smo bili u kolima razmišljajući gde da kupimo gorivo, jer je u to vreme, pokazaće se uglavnom u Srbiji vladala velika nestašica. Posreći nam se da je u Požegi bilo goriva. Počekasmo u redu, natankovasmo rezervoar i nastavismo put. Bilo je to prvi put da vozim auto na otvorenom putu i sa više pređenih kilometara. Pomalo je bilo hrabro izvoziti tih 250 kilometara do Sarajeva. Pogotovu što nas na Romaniji uhvati jaka kiša.

U Sarajevo smo stigli kasno popodne. Pozvah mog nekadašnjeg komandira čete iz Nedžarića Milana Stanimirovića. Pozva nas kod njega u stan u naselju Grbavica. On se u međuvremenu oženio. Posedesmo, ispričasmo se i naravno u ime viđenja popismo po neku. Naravno pričalo se o onome što nam je bilo zajedničko, a to je vojska i šta se desilo u Nedžarićima u protekle dve godine. Naravno posle rakije ja više nisam smeo da vozim tako da je za volan seo Raco. Put nas je vodio za Zadar gde smo želeli da posetimo našeg druga Dragana Erića, koji je tamo služio vojsku. Isplanirao sam put preko Travnika, Bugojna, Kupresa i Livna odakle bi se spustili do Splita. Prespavasmo u kolima pored puta negde na padincima Cincara iznad Livna.

Druženje sa Vučkom

U Sarajevu su se 1984. godine održavale Zimske olimpijske igre. Bila je to prilika da još jednom vratim gradu koji će se pokazati bio značajan za moj život. Da ću otići do Sarajeva rekao sam samo Vesku. Za ostale sam morao nekim poslom u Čačak. Krenuo sam vozom, koji je naravno kasnio. U to vreme i u Beogradu je bilo hladno sa snegom. Legao sam u krevet u odelu, jer je bilo jako hladno. Kada sam se probudio još smo bili u Beogradu, ali je u vagonu bilo pakleno vruće. Voz je u normalno u Sarajevo stigao sa zakašnjenjem tako da nisam mogao da odem na Bjelašnicu i odgledam finale u spustu.

Vučko maskota Zimskih olimpijskih igara u Sarajevu 1984. godine
Olimpijski kompleks u Sarajevu

Iskoristio sam priliku da skoknem do moje kasarne u Nedžarićima. Ali ispostaviće se da su zbog Olimpijskih igara sve posete vojnim objektima bile zabranjene. Nisam uspeo ni da umilostivim dežurnog na prijavnici da pozove nekoga od starešina. Ispostaviće se da mogu da prisustvujem takmičenju u umetničkom klizanju, koja su se održavala u dvorani „Zetra“. Do tada sam obilazio Sarajevo. Zbog olimpijskih igara prodavnice su bile dobro snabdevene pa sam iskoristio priliku da kupim par artikala kojih u to vreme nije bilo u Beogradu. Npr. čokolade Nestle i Toblerone. I sad se sećam kako se redar koji je pretresao gledaoce na ulazu u „Zetru“ slatko nasmejao kada je u mpojoj torbi video te čokolade.

Cunjajući po Sarajevu prođoh pored poslovnice JATa. Svratih i pitah da li ima karata za večernji let. Na moje iznenađenje dobih potvrdan odgovor. Izvadih čekovnu knjižicu i kupih kartu. I tako izegoh još jedno celonoćno klackanje u vozu.

Povratak na mesto ...

Sledeći boravak u Sarajevu, trebalo je kao i prethodni da traje kratko, tačnije jedno prepodne. Iskoristio sam odlazak na ETAN u Split da svratim u Sarajevo, obiđem nekadašnju kasarnu i poznate u njoj. Zatim sam želeo da otputujem do Gradca, obiđem Ujdure i konačno stignem u Split. Iz Beograda sam krenuo vozom u četvrtak veče. Planirao sam da prepodne provedem u Sarajevu i u 15 sati se vozom uputim ka Jadranu. Ali stvari su se odvijale drugačije.

Odmah po dolasku u Sarajevo produžio sam za Nedžariće. Zatekao sam starešine kako posle jutarnjeg sastanka, kafenišu u Komandi. Iznenadio sam ih svojim dolaskom. Posle kafe negde oko 9 sati smo prešli preko puta u čuvenu kafanu „VIS“ (Vojnici i starešine) i tu ostali do 17 sati. Moj voz je bio odavno otišao, a bili smo malo i zagrejani tako da sam odlučio da nastavim boravak u Sarajevu. To će ustvari biti upoznavanje sa svim onim što nisam imao prilike da doživim četiri godine ranije. Društvo će mi praviti zastavnik Ivan Car. Ispostaviće se da boljeg vodiča nisam mogao dobiti. Jer gde god smo se našli on je bio poznat. Krenuli smo od hotela „Evropa“, preko Baščarhije i konačno završili u ponoćnim trenucima u restoranu „Topola“ na Ilidži. Prespavah u stanu kod Cara. Iz mamurluka me povrati kisela teleća čorba iz frižidera. Izgleda da je Car uvek ima, jer su ovakve večeri, kao prethodna zajednička uobičajene za njega. Za Ploče krenuh tek sutradan oko podne. Na rastanku obećah Caru da ću obići njegovu porodicu u Beogradu.

Pruga Sarajevo - Ploče

Sarajevo za razbibrigu

Novi susret sa Sarjevom desio se tokom prvomajskih praznika 1985. godine. Moja tadašnja devojka Jasna imala je tetku u Sarajevu pa smo odlučili da tih par dana provedemo tamo. Pogotovu što je tetka odlučila da praznike provede kod brata u Beogradu. Tetkin stan je bio na Koševu. Sarajevo će nam biti samo baza, jer ćemo vreme provoditi na izletima po okolini. Nažalost vreme nas nije poslužilo, pa je tokom obilaska Romanije čak počeo da promiče i sneg. Jedan dan smo posvetili odlasku do Mostara odakle je bila rodom Jasnina majka. Za razliku od hladnog i kišovitog Sarajevo, Mostar nas je dočekao okupan Suncem.

Panorama Romanije

Nije slutilo na kraj

Baščaršija

Letovanje iz 1989. godine nije slutilo da će samo dve godine kasnije Jugoslavija kao zemlja biti samo lepo sećanje. Vraćajući se iz Budve, gde smo proveli desetak dana uživajući u kupanju na plaži Jaz, Vladimir i ja smo odlučili da se kući vratimo preko Dubrovnika, Mostara i Sarajeva. Prolazak kroz Sarajevo koristimo da svratimo na Baščaršiju i počastimo se čuvenim ćevapima kod „Želje“. Kad smo promakli pored Bembaše već se smrkavalo. Avgustovska noć, koja nas je čekala na putu, kao da je slutila da će se uskoro trajno spustiti nad jednom zemljom. A koja se tako ponosno zvala Jugoslavija.