Pri razmatranju istraživačkog rada u Srbiji ukazano je na neke činjenice koje delimično odražavaju stanje naučno istraživačke delatnosti. Zaključci, koji su ponuđeni zasnivaju se na iskustvu autora. Zato se u nastavku neću baviti isključivo kritkom procenjenog stanja. Umesto toga pokušaću da napravim procenu kako ovu vitalnu društvenu delatnost učiniti uspešnijom.
Nije mi poznato da li je neko pokušao da utvrdi realno stanje naučno istraživačke delatnosti u Srbiji. Iako to samo po sebi predstavlja interesantan istraživački izazov. Za početak trebalo bi definisati vremenski interval koji bi takvim istraživanjem bio obuhvaćen. Zakon, iz 2005. godine u visokoškolsko obrazovanje je uneo bitne strukturne promene (uvođenje tzv. Bolonje). Racionalno bi bilo da se napravi presek na nivou 15 godina (2015. – 2020. godina). Mislim da je to dovoljan vremenski period da se procene efekti novog pristupa obrazovanju istraživačkog kadra u Srbiji.
Objektivni pokazatelji
Iako postoji mogućnost da ću nešto preskočiti, mislim da navedeno istraživanje treba da obuhvati:
- Broj studenata koji su u tom periodu upisali doktorske studije;
- Broj studenata koji su u tom periodu okončali studije, odbranom doktorske disertacije;
- Korelaciju između verifikovanih istraživačkih projekata i tema odbranjenih doktorskih disertacija;
- Gde su novi doktori nauka našli zaposlenje posle okončanja doktorskih studija.
Namerno sam ispustio dužinu trajanja studija, raspodelu doktorskih disertacija prema naučnim oblastima i slično. Jer se takve stvari obično koriste za zamagljivanje suštine. A suština se nalazi u pitanjima:
- Koji je cilj organizovanja doktorskih studija?
- Kako treba organizovati doktorske studije?
Odgovor na prvo pitanje ne može da se odvoji od pitanja visokoškolskog obrazovanja. Jer, prema zakonskim uzusima nastavnici na ovom nivou obrazovanja mogu da budu samo lica koja poseduju doktorat iz odgovarajuće oblasti. To znači da se doktorske studije organizuju iz dva razloga:
- Obezbeđivanja kadrova za buduće nastavnike, na visokoškolskim ustanovama. Istovremeno ovi kadrovi će se baviti naučno istraživačkom delatnošću u svojim visokoškolskim institucijama.
- Obezbeđivanje kadrova za naučno istraživački rad. U okviru samostalnih istraživačkih institucija, kao što su instituti, istraživačke laboratorije, centri izvrsnosti, razvojni centri, itd.
Problemi organizovanja doktorskih studija
Ovde se može postaviti nekoliko podpitanja, koja proističu iz realne prakse dosadašnjih doktorskih studija. Ali i kao podloga za razmišljanje i traženje odgovora na drugo postavljeno pitanje. U samom startu mora se ukazati na potencijalnu zavrzlamu u organizovanju doktorskih studija. Polazeći od premise da doktorske studije moraju da budu naslonjene na realno i utemeljeno naučno istraživanje postavlja se pitanje. Kolike su mogućnosti obrazovnih institucija u Srbiji da imaju takve doktorske studije? S druge strane Zakon obavezuje visokoškolske studije da imaju doktorske studije. Jer to je jedan od uslova za akreditaciju. Ovim se dolazi do jednog od ključnih problema zbog kojih su doktorske studije u Srbiji takve kakve su. U ime, pogrešno postavljenih načela autonomije univerziteta. Visokoškolskim ustanovama je prepušteno da se sami staraju o kvalitetu, u ovom slučaju doktorskih studija.
Mnoge visokoškolske institucije kubure sa ispunjenošću akreditacionih uslova. Međutim, umesto da se trude da rešavaju probleme nadležni organi na njima donose rešenja. Koja više liče na stvaranje dimnih zavesa iza kojih se kriju realne slabosti. Kad su u pitanju doktorske studije, formalno se svake godine raspisuju konkursi za nove studente. Pri tome se često prave veliki propusti, da ne kažem prekršaji. Jer se upisuju studenti koji po više osnova ne zadovoljavaju postavljene kriterijume. Pri tome se kao spasonosno rešenje koriste diferencijalni ispiti. Što je samo prvi korak u obesmišljavanju najvišeg nivoa obrazovanja.
Posledice
Ako se kasnije studije odvijaju prema nastavnim planovima koji su prilično heterogeni. I bez pravog bavljenja istraživanjem ne treba se čuditi ostvarenim rezultatima. Već ova ad hoc analiza pokazuje da su doktorske studije konceptualno postavljene na pogrešan način. Zato odgovor na drugo postavljeno pitanje treba tražiti u promeni samog koncepta. Ako se to ne učini što pre, samo će se produžiti agonija. U koju polako tonu visokoškolsko obrazovanje i naučno istraživačka delatnost u Srbiji.
Načelno promena koncepta doktorskih studija, a na neki način i elemenata naučno istraživačkog rada, ne podrazumeva vraćanje na staro. Pre svega mora se izaći iz plašta forme i baviti se suštinom naučno istraživačkog rada i vrednovanjem njegovih rezultata. A ne, poput kakve mantre ponavljati – „Tako je po Bolonji!
Kako doktorske studije učiniti dobrim?
Možda ću malo biti dosadan ponavljajući onu Biblijsku maksimu – „Put do pakla je popločan najboljim namerama“. Shodno tome moje je mišljenje da stanje, u konkretnom slučaju, doktorskih studija nije posledica nečije smišljenje loše namere. Pre će biti da se radi o posledicama loših procena i ishitrenih odluka koje su donošene na njihovoj bazi. SR Jugoslavija, pa time i Srbija nisu bile potpisnice tzv. „Bolonjske deklaracije“. Posle oktobarskih događaja iz 2000. godine došlo je do potpisivanja pomenute deklaracije i odmah se pristupilo promenama u visokoškolskom obrazovanju i naučno istraživačkoj delatnosti. Posao je formalizovan 2005. godine donošenjem novog Zakona. U međuvremenu, počev od 2003. godine do negde 2010. godine, u okviru konferencije „Trend“ posvećenoj trendovima razvoja u nauci i obrazovanju se raspravljalo o praktičnoj primeni tzv. Bolonskog procesa u Srbiji.
Neki od uzroka
Nažalost na tim skupovima se malo pažnje posvećivalo aktuelnom stanju u tim oblastima i procenama kako će se one razvijati u budućnosti. Pre svega sa aspekta potreba svih segmenata društva u Srbiji za visokoobrazovanim kadrovima, a posebno doktorima nauka. Takođe, pretpostavljalo se da će doći do privrednog buma i da će privreda i država Srbija biti u mogućnosti da lagodno finansira doktorske studije. Iako su po novom zakonu uvedene tzv. strukovne studije, koje su trebale da obezbede kadrove koji će se lakše i brže uključivati u radne procese, kakve zahteva privreda, prioritet je i dalje bio na akademskim studijama.
Međutim, jedan od uslova postojanja akademskih studija na nekoj visokoškolskoj instituciji, tj. uslova za njenu akreditaciju bio je postojanje doktorskih akademskih studija u njenoj obrazovnoj delatnosti. I tu se dolazi do suštine problema. Sve je to bilo lako zamisliti, staviti na papir, ali je bilo teško realizovati u praksi. Tu je od samog starta zakazao proces akreditacije. Jer se sve odvijalo po principu – „Kadija te tuži, kadija ti sudi“. Jednostavno se moglo desiti da recenzenti budu sa fakulteta sa koga su istovremeno recenzenti koji ocenjuju fakultet onih koji ga recenziraju.
Loši nastavni planovi
Treba reći da su nastavni planovi doktorskih studija u načelu bili loši. Jednostavno nisu obezbeđivali sticanje adekvatnih znanja kakva treba da poseduju budući doktori nauka. Takođe, doktorske studije nisu bile vezane za konkretna istraživanja koja su se realizovala na fakultetima. I konačno, studije najčešće nisu bile realizovane u kontinuitetu. Tačnije studenti nisu sve vreme boravili na fakultetima tokom svojih doktorskih studija. Nabrojani problemi ustvari predstavljaju putokaz kako treba razmišljati pri koncipiranju i realizaciji doktorskih studija.
Preduslovi uspešnih doktorskih studija su:
- Vezanost doktorskih studija za konkretan istraživački projekat. Koji treba da bude definisan. Ili u fazi realizacije pre nego se u njega uključe studenti doktorskih studija u svojstvu istraživača;
- Znanje koje student doktorskih studija treba da stekne treba da bude vezano za istraživanje. U čijoj realizaciji će student da učestvuje. To podrazumeva da će rukovodilac doktorskih studija u skladu sa programom istraživanja definisati predmete. Kroz koje će se student teorijski pripremiti za studije;
Tokom studija student treba da ima obezbeđeno radno mesto i uslove svakodnevno za istraživanje. Po mogućstvu student treba da dobija honorar za istraživačke poslove, pod uslovom da su obezbeđena sredstva za realizaciju istraživanja. Takođe, sticanjem statusa studenta doktorskih studija student stiče pravo da bude angažovan u svojstvu asistenta na fakultetu na kome studira. Pri tome njegov angažman ne bi trebao da ugrožava njegov istraživački rad.
Nepoznanice
Kao što se vidi i ovde je ostalo nekoliko nepoznanica. Pre svega po pitanju finansiranja doktorskih studija na nivo svakog pojedinca. Takođe, nepoznanica je realno trajanje doktorskih studija. Ako se slede nastavni planovi i programi može se zaključiti. Da bi doktorske studije trebalo da budu okončane u roku od tri godine. Kako se sada realizuju, to je praktično nemoguća misija. Ali ne treba reći ni da je nemoguće. Dobrom organizacijom može se učiniti da se doktorske studije okončaju maksimalno moguće efikasno. Student može doktorske studije da nastavi odmah po okončanju osnovnih i master studija. Zato se postavlja pitanje nivoa ekspertize koju će on steći po okončanju doktorskih studija. Zbog toga se ovde nameće jedno na prvi pogled retoričko pitanje. Da li znanja koja se steknu po okončanju doktorskih studija kod nas daju studentu pravo da ponese zvanje – doktor nauka?
Zaključci
Posmatrajući tok doktorskih studija može se zaključiti da se verifikaciju stečenih znanja vrše komisije. Koje u dve instance potvrđuju da je student stekao uslove da javno brani svoju doktorsku disertaciju. Pošto se doktorska disertacija prethodno nalazi određeno vreme na uvidu javnosti. I javnost je uključena u proces verifikacije kvaliteta potencijalnog doktora nauka. Komisijska ocena studenta se odvija u dve faze:
- Prva faza – Naučno – istraživačka institucija, u okviru koje se realizuju doktorske studije formira komisiju. Za ocenu podobnosti teme doktorske disertacije i kandidata, koji će realizovati istraživanje na zadatu temu. Komisija na osnovu položenih ispita tokom studija, rezultata ostvarenih u prethodnom periodu. I obrazloženja koje student podnosi pri prijavi doktorske teze donosi predlog odgovarajuće odluke. I svojim izveštajem o tome obaveštava naučno – istraživačku instituciju, tj. njeno nastavno – naučno veće. Koje donosi odluku. Posle uvida javnosti u izveštaj komisije. I odluke nastavno – naučnog veća konačnu odluku donosi stručno veće Univerziteta kome naučno – istraživačka institucija pripada. Na univerzitetima postoje stručna veća nadležno za naučne oblasti kojima disertacija pripada. Pri tome se određuje i mentor za izradu disertacije, a koga je predložila komisija.
- Druga faza – Posle sprovedenih istraživanja i urađene doktorske disertacije mentor obaveštava nastavno – naučno veće o urađenoj doktorskoj disertaciji. Na bazi toga veće formira komisiju za pregled i ocenu urađene doktorske disertacije. U praksi, pred ovom komisijom, student će i javno braniti svoju doktorsku disertaciju. Mada to nije obavezno, tj. može se za odbranu disertacije formirati i druga komisija. Po pravilu mentor ne bi trebalo da bude član nijedne od ovih komisija. Prema aktuelnom zakonu o visokom školstvu da bi komisija mogla da razmatra urađenu doktorsku disertaciju. Student je morao da tokom njene izrade objavi najmanje jedan rad u nekom od časopisa sa tzv. Sci liste.