Prvu sedmicu oktobra provedoh u Beogradu. Povod je bio lep – obeležavanje pedeset godina upisa na Elektrotehnički fakultet u Beogradu. Sretoh se sa starim prijateljima, podsetismo se na zajedničke dane, na one koji više nisu sa nama. Ostade pomalo seta što je sve trajalo par sati. Ali i nada da ćemo se ubuduće češće sretati.
Ostalo vreme lenčarih. Pa mogadoh da razmišljam o prošlosti, praveći paralele sa sadašnjošću. Najviše o onome čime sam se najviše bavio – istraživanju i obrazovanju. Zahvaljujući struci bio sam svedok pa i neposredni učesnik tehnoloških promena u poslednjih pola veka. Sve vreme me je interesovalo koliko su te promene istinski zaživele kod nas. A koliko su ostale na nivou parola. Nažalost u tom periodu ovaj prostor je doživeo nekoliko turbulentnih perioda. Sve to je neminovno uticalo da primena savremenih tehnologije, posebno IT bude pomalo kampanjska. Naravno nikada to nismo hteli da priznamo. Čak se često čuje – „Niko kao mi“. Da bi se iznele validne ocene jedan ovakav tekst nije dovoljan. A bilo bi i neuljudno.
Možda je obrazovna delatnost najbolji primer koliko su naučna, tehnološka i tehnička dostignuća zaživele kod nas. Sa tranzicijom sa početka devedestih godina došlo je do devastiranja domaće industrije. Ma koliko pokušali da nađemo suprotne pokazatelje naša industrija više nema mogućnost samorazvoja. U najvećoj meri je orijentisana na strane investicije. A one pak ne donose najsavremeniju tehnologiju. Čast izuzecima. Do skora sam i sam bio visokoškolski nastavnik, a trudim se da i dalje pratim dešavanja na tom planu. Susret generacije studenata elektrotehnike iz 1972. godine nekako me natera da pravim poređenja. Znanja i načina njihovog prenošenja nekad i sad. I dođoh do pomalo paradoksalnog zaključka. Uglavnom se radi na isti način. Rešavaju se isti zadaci. Nekako dominira matematički pristup. Zbog toga fizičke pojave i njihovo kvalitativno objašnjenje nekako ostaju u drugom planu.
Naše visokoškolsko obrazovanje od pre pola veka definitivno je bilo jako teorijski bazirano. Naravno, mislim na osnovne studije. Tada se još moglo naći poneko opravdanje za to. Ali danas tih opravdanja nema. Zahvaljujući tehnološkom razvoju i tehničkim dostignućima danas se od inženjera traži manje teorijskih, a više praktičnih znanja. Uostalom to je jedna od premisa zapisanih u tzv. Bolonjskoj deklaraciji. Za one koji izaberu istraživački put viši nivoi obrazovanja treba da obezbede odgovarajuću teorijsku osnovu. Pri tome studije drugog i trećeg stepena ne smeju da budu zamena za nedostatak adekvatnog posla. Jer potencijalni student ovih studija treba da bude svestan da ga čeka „hod po trnju“. Pri tome univerziteti ne bi trebalo da budu pasivni učesnici, koji ispunjavaju želje studenata. Oni moraju da obezbede svekoliku infrastrukturu za uspešnu realizaciju ovih studija.
To podrazumeva istraživačke projekte na kojima će studenti sticati znanje. Kvalifikovan nastavnički kadar koji će barabar sa studentima rešavati istraživačke probleme. I konačno dovoljno kvalitetnu opremu neophodnu za realizaciju projekata. Nažalost sve se to maskira spasonosnim sredstvom – radovima u časopisima sa tzv. Sci liste. I reklo bi se svi su zadovoljni. Broj istraživača raste, objavljeni radovi kao „objektivni“ pokazatelji su tu. Naše istraživačke i obrazovne institucije se povremeno dobro kotiraju na raznim listama. Ali, bojim se da je realnost malo drugačija. Saradnja između nauke i privrede je uglavnom formalna. Domaća industrija više nema svoja razvojna odeljenja. Da li treba neki dodatni komentar?
Jesen je. Počela je nova školska godina na univerzitetima. Slede konkursi za drugi i treći nivo studija. Armija mladih će, sa puno entuzijazma, krenuti istraživačkim stazama. Mnogi već sada vide sebe u vrhovima nauke. Ali sve to prati melanholična muzika vremena u kome živimo. Vremena, koje polako gasi i onaj minimum perspektive u koji se nadamo. Nisam pesimista iako bi to moglo da se pravda mojim godinama. Samo pokušavam da svet gledam široko otvorenih očiju. Da bi budućnost bila izvesnija i lepša nešto mora da se menja.