Obrazovanje je u poslednje vreme čak i više nego što bi se očekivalo prisutno u javnosti. Povodi su različiti. To i mene mimo običaja tera da iznova preispitujem svoje stavove o obrazovanju. Možda ne treba da napominjem, bolje rečeno objašnjavam, ali mojim godinama priliči malo više konzervativizma. Čak mnogo više nego što bih i sam želeo. Verovatno moj konzervativizam potiče iz mog bogatog iskustva koje je stečeno kroz neposrednu praksu. A usudiću se da kažem i iskustva koje je u značajnoj meri izdržalo probu vremena. Verovatno ovako dugačak uvod nije neoophodan. Jer mene svih ovih godina, od kako sam počeo da radim u prosveti interesuje kako obrazovanje, konkretno visokoškolsko, treba da bude profilisano. Kao infrastruktura ili orijentisano prema primeni.
Moram da napravim još jednu ogradu, a ona se tiče oblasti visokoškolskog obrazovanja. Naravno govoriću o obrazovanju u oblasti tehnike i teghnologije. Jer konačno to je ono što mislim da dobro poznajem. Jasno je da obrazovanje treba da bude infrastruktura. Ali pitanje je čega?
Obrazovanje i razvoj - infrastruktura
Negde sam pročitao je jedan od dobrih pokazatelja konjukture američke privrede promena broja studenata. Ako se broj studenata povećava to ukazuje da konjuktura slabi i obratno. Ako ovo prihvatimo kao validno onda na primeru Srbije ta metodologija može da se primeni na sledeći način. Početkom 21. veka broj studenata doktorskih studija kod nas je povećan nekoliko puta. A kakva su nam privredna i razvojna kretanja. Reklo bi se upravo suprotna. Naravno ima onih koji se sa ovim neće složiti. Ostavimo privredu po strani, ali samo zato što se ne smatram dovoljno kompetentnim za tu oblast. Ali o razvoju mogu da govorim.
Gde je tu Srbija?
Povećan broj doktoranata, istraživanja koja oni realizuju i novi doktori nauka trebalo bi da znače i podizanje nivoa, pre svega tehnološkog razvoja. A da li je baš tako? Bojim se da smo došli u situaciju da maksimalno zavisimo od uvoznih tehnologija. Čak i u onim oblastima za koje se tvrdi da smo konkurentni sa svetom. Npr. informacione tehnologije. Dobro upućeni u ovu problematiklu složiće se da je naše delovanje u ovoj oblasti uglavnom svedeno na sektor usluga i razvoj aplikativnog softvera. Nažalost nema nas tamo gde se razvija računarska infrastruktura – hardver i sistemski softver.
Naravno ne želim da se vraćam u prošlost i vreme kada se na ovim prostorima razvijao respektibilan hardver. Takođe, moram da se izvinim i svim onima koji danas razvijaju računarski hardver. Ali ipak moramo priznati da je to daleko od onoga što se radi u svetu. Iako će to zvučati pretenciozno odavde ne stižu nove računarske arhitekture, projekti integrisanih kola. O novim operativnim sistemima ili specifikacijama programskih jezika da i ne govorimo.
Gde su uzroci?
Nažalost ni u “velikoj” Jugoslaviji privreda nije bila i nije mogla da bude nosilac fundamentalnog razvoja u oblasti računarske tehnike. Ipak su svi veliki računarski projekti rađeni pre svega za državne institucije. Naravno bilo je tu projekata koji su rađeni na komercijalnoj osnovi. Ali oni su uglavnom rađeni za bogate firme iz sektora finansija i trgovine. Međutim, čak ni tada sistemi nisu bili u potpunosti zaokruženi. Po pravilu je nedostajala sistemska softverska podrška. Nedostajali su operativni sistemi i prevodioci za neki od programskih jezika visokog nivoa. Praktično nedostajao je novac. Ali i kadrovi koji bi računar, kao zaokružen projekat mogli da iznesu.
Postavlja se pitanje, gde su u to vreme bile akademske institucije – fakulteti? U vreme pionirskih koraka u računarstvu u Srbiji je postojao samo Elektrotehnički fakultet u Beogradu koji je školovao inženjere za oblast elektronike. Što se tiče programiranja za očekivati je bilo da se na Prirodno – matematičkom fakultetu školuju odgovarajući stručnjaci. Ali na prelazu iz 50 – tih u 60 – te godine 20. veka u Srbiji računara praktično nije bilo.
Jednostavno na fakultetima nisu postojali nastavnici koji su posedovali iskustvo u računarstvu. A nije ni bilo firmi gde bi se školovani stručnjaci zapošljavali. Razvoj prvih računara u Institutu “Mihajlo Pupin” izneli su inženjeri koji su se školovali kroz neposrednu praksu i kroz studijske boravke na institucijama u Evropi koje su se već bavile ovom oblašću. To su pre svega bili fakulteti u Velikoj Britaniji.
Pola veka kasnije
Pola veka kasnije situacija se potpuno okrenula. Danas u Srbiji postoje fakulteti na kojima se školuju inženjeri za oblast računarske tehnike. Međutim, danas u Srbiji ne postoje firme u kojima se računarstvu pristupa sa infrastrukturne strane. A bojim se da čak nema ni istraživanja na tom planu. I tu dolazimo do ključnog pitanja – “Šta se podrazumeva pod računarskom infrastrukturom”? Najgrublje govoreći pod tim se podrazumeva računarski hardver i sistemski softver računara. A razvoja u ovim oblastima u Srbiji danas nema. Zato se postavlja ključno pitanje – “Kakvo treba da bude računarsko obrazovanje u Srbiji”? Izgleda da na ovo pitanje malo ko pokušava da da bilo kakav odgovor. Izgleda da je važnije koristiti magičnu reč RAČUNAR za privlačenje budućih studenata. A najčešće im nuditi krajnje aplikativni pristup. Ali tu su nove magične reči – INFORMACIONE TEHNOLOGIJE. Nadajmo se da će se u “sukobu” među njima doći do pravih rešenja.