МЛАДОСТ ИЗ СНОВА
Пре почетка писања
Срели смо се још тих касних августовских дана. Али ће права познанства и дружења доћи тек наредних месеци и година. И данас је август, али 42 године смо старији, понеки се нису одавно видели. Али се некако лако сетимо оног времена када смо делили заједничке клупе. У надам се и даље драгом здању у Булевару 73. Када је вечерас стигла порука од Зорана са предлогом о прављењу књиге сећања на нашу генерацију јако сам се обрадовао. Јер некако смо се неоправдано удаљили. Сигуран сам да нису требале да прођу све ове године. Да поново будемо оно што смо надам се увек били – један род. То је можда још важније када су нас људи и догађаји раштркали широм света. И када је све мање шанси да се поново нађемо под истим кровом. Морамо учинити тај мали напор, јер то дугујемо и себи, али и онима који нису више међу нама.
У Чачку, ноћу 20. августа 2014. године
После почетка писања
У међувремену смо се скупили и обележили пола века од почетка наших студија. Било је то дружење помало обележено пандемијом из које смо тек излазили. Можда зато понешто није било онако како смо се надали. А и било нас је мање него што смо желели да нас буде. Сада после девет месеци ствари су се вратиле у пређашње стање. Истина обновљено је неко временом прекинуто дружење. Али надамо се да ће нас планирани сусрет за три месеца поново освежити и можда подмладити. За полувековни сусрет написао сам текст „У првој апроксимацији“. Био је то мој покушај да се подсетим наших заједничких дана, онако ad hoc. У међувремену сам почео да пишем мало ширу сторију о том времену. Која неће бити искључиво везана за Факултет и студије. Она треба да осветли и време у коме смо студирали. И одрастали, трудећи се да имамо младост из снова.
У Чачку, 26. јуна 2023. године
Некако овако је почело
Био је понедељак, 2. октобар 1972. године када смо се окупили у Амфитеатру 56 да би започели своје студије на Електротехничком факултету, Универзитета у Београду. Можда ће се неки сетити детаља. Оно службено остало је записано у летописима Факултета. Још увек се сећам дилеме, како се може заказати колоквијум из Физике, а да пре тога нисмо имали ни један час. Дилеме је нестало после читања огласне табле и разговора са земљацима, студентима друге године. И онда је све кренуло својим током. Предавања из Математике I код Лазара Караџића, Физике I код Јована Јовичића. И наравно Основа електротехнике код Миодрага Ранојевића, легендарног Мике Електрике. Вежбе из Математике ми је држао Илија Лазаревић, Физике, Оливера Јовичић и Основа електротехнике, Хилдегард Божиловић. Били су ту и други асистенти, поготову из Физике, а не треба заборавити ни Градимира Божиловића, Руменог, који је држао вежбе из Основа електротехнике другој групи, нас са Одсека за електронику.
Кренуло се и у тражење књига, које су наставници препоручивали. Али и оних за које су старије колеге говориле да могу да буду од користи. За нас из провинције била је то прилика, да док тражимо продавнице „Грађевинске књиге“ и „Техничке књиге“, помало упознајемо Београд.
Улазимо у свакодневицу
Врло брзо нам се наметнула дилема да ли ићи на специјалну групу из Математике или остати код класичног начина. Изабрао сам ово друго и нисам се покајао. Метода држања вежби, коју је примењивао Илија Лазаревић биће ми водиља, када касније и сам станем за катедру.
Почела су прва упознавања са колегама, први колоквијуми и испит из Нацртне геометрије у јануарском испитном року код Боривоја Ћурчића, легендарног Ћурета, који ми је истовремено држао и вежбе средом од шест до девет. Како су се средом играле утакмице Купа шампиона, а које је телевизија преносила дешавало се да сам повремено бежао са последњих часова вежби. Били су то ваљда једини часови, током студија којима нисам својевољно присуствовао.
Живот ван Факултета
Становао сам у непосредној близини Факултета у улици Браће Недића број 13, код брачног пара Јелене и Миливоја Ивановића. Мени ко је навикао на ширину породичног дома најтеже је пала та уска, мрачна и помало мемљива девојачка собица. Тетка Јела је била прототип предратне госпођице, која ни после тридесет година од рата није заборавила некакав „сјај“ предратног живота. Чика Миливоје је био професор музике, тачније виолине у Земунској музичкој школи „Коста Манојловић“. Годину – две пре него сам ја почео да станујем код њих, на повратку из Италије доживели су саобраћајну несрећу. И у то време још су имали здравствених проблема, због којих су повремено ишли у бање. Пре саобраћајне несреће чика Миливоје је био познати диригент, чак и за интернационалне оквире тако да су пуно путовали по Европи. Захваљујући томе иако није радила тетка Јела је живела као права госпођа.
Чика Миливоје је имао живу мајку у селу Грабовица код Горњег Милановца. Био је јединац, а мајка га је отхранила као самохрана, јер јој муж погинуо у, како се то данас каже Великом рату. У Грабовици и Милановцу чика Миливоје је имао релативно бројну фамилију. Тетка Јела је била ћерка предратног архитекте Мојсиловића. Имала је рођену сестру Веру удату за архитекту Бранка Зеремског.
Од самог почетка тражио сам од родитеља да ми нађу бољи стан. А опет некако није ми се напуштала та близина Факултета. И тако ћу у Браће Недића остати пуних 11 година. Неки догађаји, као што је чика Миливојева смрт терали су ме на одрастање, јер сам први пут морао да доносим неке одлуке самостално.
Браће Недића 13
У стан у коме ћу провести пуних једанаест година први пут сам ушао 28. августа 1972. године. Тог дана сам са оцем дошао да се пријавим за студије на Електротехнички факултет. Први сусрет са Факултетом није био баш обећавајући. Дошли смо на један дан у Београд да завршимо посао. А мало је фалило да га не завршимо. За пријаву су се делили бројеви. А када смо ми дошли бројеви су били већ подељени за тај дан. Док смо размишљали шта и како даље појави се један човек и позва мог оца да уђе у Студентску службу. Остадох помало збуњен, али и забринут. Јер шта ако ме отац пријави на погрешан одсек. Кад је изашао то ми је било прво питање које сам упутио. Ипак ме је пријавио на електронику.
Са Факултета се упутисмо у оближњу улицу Браће Недића да ме отац упозна са будућим „газдама“. И наравно са самом собом у којој ћу становати. Негде у јуну тата и мама су били у Београду и са тетка јелом и чика Миливојем се договорили о детаљима. Затекосмо чика Миливоја самог код куће. Али и он се спремао да изађе. На брзину видех будућу собицу. Чика Миливоје се понуди да нас одвезе до центра града. Тада на пресеку Браће Недића и Булевара Револуције није било семафора. Чика Миливоје мало неопрезно излете на шине. Тако да је трамвај, који је долазио од Правног факултета пројурио тик иза чика Миливојевог Pežoa 305S. Одвезосмо се до Теразија, где свратисмо код татиног пријатеља Крцуна Симовића.
Наставиће се …