Jedan naš profesor, koji je stekao zvanje magistra pod stare dane, kao moto svog rada stavio je sledeće reči. „Ni predveče nije kasno stići“. A ima i onaj vic o Lali i njegovom odgovoru na komentar da mu je važna kućna prostorija daleko. „Ko krene na vreme stići će“. U oba slučaja vreme je odrednica koje stvara nedoumice. Čini mi se da danas kao nikad pre govorimo da nam nedostaje vremena. Ako pokušamo da utvrdimo da li se radi o zbilji ili našoj uobrazilji naći ćemo se pred filosofskim izazovom. Sigurno je da je vreme isto. Samo izgleda da mi želimo da u tom istom vremenu uradimo više stvari. Ili se to od nas traži.
A možda su u pitanju mnoge stvari koje nam hteli mi to ili ne odvlače pažnju, npr. Internet. Kad to kažem pomislim na društvene mreže, gledanje serija, sportskih događaja i čitanje medijskih portala. Tzv. digitalna transformacija, ne pandemija su promovisali „rad od kuće“. Čini lo nam se da ćemo dobiti na vremenu, jer ne moramo da putujemo do posla. A svi znamo kako to može da bude dugo u velikim gradovima. Nismo ni primetili da smo možda počeli duže da spavamo. Češće da se odmaramo. A onda je radni dan počeo da traje duže. A vremena za sebe i bližnje bivalo je sve manje. Mnogi su se zbog toga uželeli rada u prostorijama firme.
Šlag na torti
Nedostatak vremena pokušavamo da nadoknadino letovanjima, zimоvanjima, putovanjima i produženim vikendima. Jer nam se čini da ako sad to ne iskoristimo, kasnije neće biti vremena. Pa se i trenuci odmora i reklo bi se uživanja pretvaraju u trku sa vremenom. Pošto želimo da što više doživimo, često da bi to predstavili okruženju, na posao se vraćamo umorni. I krug se zatvara. Naporna radna sedmica traži predah. Koji se opet svodi na vožnju do odredišta, aktivnosti radi aktivnosti i posle svega čuvenu rečenicu. nemam vremena, ništa ne stižem.