Pandemija virusa covid – 19 hteli to ili ne promenila je naše živote iz temelja. Bojim se da će promene tek slediti. Razvoj tehnologije i promene koje je on doneo nekako su ceo svet okrenule ka budućnosti. Počeli smo da mislimo da nam je jedino nebo granica. A onda nas je negde iz zasede sačekao nevidljivi neprijatelj, sićušan, ali toliko moćan da je na trenutak zaustavio svet.
No svet, kao i sve u prirodi ima veliku inerciju i još uvek se nismo na pravi način suočili sa ovim što nas je snašlo. jednostavno se nadamo da će se pandemija završiti, kao što je i počela – na prečac. I da ćemo nastaviti da živimo život kao i do tada. Zato valjda i ne pokušavamo da se prilagodimo okolnostima. Zato relativizujemo posledica bolesti uzrokovane pomenutim virusom. Pa čak i onda kada su posledice zaraze fatalne. Sada se nade polažu u vakcinaciju stanovništva i ono poslovično da će se i virus umoriti.
Sada kada je test pokazao da sam pozitivan na prisustvo virusa covid – 19 imam dovoljno vremena da se vratim u bližu i dalju prošlost. I pokušam da nađem neke odgovore. Možda i onaj ključni, da li smo mogli današnju pandemiju da izbegnemo. Da li možda jedan usporeniji život sa više okrenutosti sebi i svojima bližnjima može da nam povrati spokoj, kakav smo nekada imali. Ili je ta misao o spokuju samo naša fikcija o nekoj lepoj prošlosti. Koja možda i nije bila toliko lepa. A možda je upravo bila lepa, jer smo u njoj sanjali o vremenu, koje nam se danas učinilo dostignutim. Zato treba pokušati sadašnji trenutak iskoristi za ponovno sanjanje.
Buđenje sećanja
Početak svake nove decenije dodatno budi sećanja. Uglavnom je to vezano za sećanja na školske dane, polazak u osnovnu školu, upis na fakultet. nekako se tu izmetnuo polazak u srednju školu, tj. gimnaziju. Ali on se poklopio sa onom burnom 68. kada se tresla, pre svega Evropa. Nažalost za sve te događaje, u mladosti nekako nemamo vremena. Nešto zbog toga što se sve dešavalo takoreći juče. Ali uglavnom što nam se uvek čini da ima vremena.
A onda nam se starost nekako neočekivano privuče i sve se namah promeni. Pokušavajući da se setimo svega što je ostalo za nama u životu shvatimo da se mnogo toga nakupilo. A naše moći se smanjile. Dodatan nemir nam unose odlasci dragih prijatelja, saputnika i svedoka vremena i događaja o kojima sve više razmišljamo. Jer sve je manje onih sa kojima možemo da podelimo lepotu prošlih trenutaka. Ali i da nađemo zrno utehe za onima koji su prerano otišli.
Pandemija kao izgovor
Prošla godina nas je ophrvala pandemijom korona virusa pa sam pomalo zaboravio na jubilej 60 godina od polaska u školu. Za svakoga taj trenutak predstavlja prvi veliki izazov i prvu veliku promenu u životu. Osnovačke dane sam proveo u istoj školi, reklo bi se u komšiluku. Jer tih prvih godina mogao sam od kuće čuti kada zazvoni školsko zvono.
O tim danima detaljnije pišem u nekim drugim tekstovima. Onako kako oni zaslužuju. Ovde bih rekao da ih se sećam po nekoj dozi konstantnosti. Imao sam jednog učitelja, jednog razrednog starešinu. Nastavnici se nisu mnogo menjali, uglavnom zato što smo dobijali nove predmete u višim razredima. Društvo se formiralo u dva navrata, u I i V razredu. Kasnije se radilo samo o odlascima, kada su se formirala nova odeljenja. A manje o dolascima novih drugarica i drugova. Bilo je lepih i ružnih detalja, koji su uglavnom ostali deo naše intime, dajući prednost onome što je bilo pozitivno.
Kada samo okončali osnovnu školu čekali su nas novi iazovi. Proleće 1968. godine bilo je vreme izazova za celu mladu generaciju. Međutim, mi toga nismo bili svesni, jer smo bili pred mnogo važnijim izazovom. Kako krenuti u stvarni život. Jer posle novog turnusa obrazovanja čekao nas je nastavak školovanja ili radni izazovi. Polazak u Gimnaziju značio je upoznavanje novih drugova, ne samo sa prostora čačanske opštine već i okruženja. Značio je i susret sa profesorima , koji su u nama videli zrele mlade ljude svesne mesta gde su se našli i šta se od njih očekuje. A mi smo u duši još uvek bili deca.
Nikad bez izazova
Novi izazov nas je čekao već za četiri godine. Iako će vreme pokazati da sve to ne mora da bude sudbinski definisano, izbor konačnog poziva tražio je puno ozbiljnosti. I 1972. godina je bila na neki način sudbinska za državu u kojoj smo živeli ili se bar tako mislilo. Te godine u oktobru su Predsednik i Izvršni biro CK SKJ poslali članstvu SK pismo u kome se govorilo o otklanjanju negativnosti u društvu. Nešto kasnije došlo je do smene tzv. liberala u SKS. Nepune dve decenije kasnije ućićemo u tranziciju koja i dan danas traje.
I boravak na Elektrotehničkom fakultetu je prošao kao na traci. Kažu da su sedamdesete godine bile najbolje godine socijalističke Jugoslavije. Pošto sam u najvećem delu tih godina bio student i imao jasne ciljeve i preokupacije nisam bio u prilici da u potpunosti konzumiram to “zlatno” doba. A u to vreme su i moji roditelji otišli u penziju. Put kroz život sam nastavio u Institutu “Mihajlo Pupin” u Beogradu. Bio je to period života u kome sam dao najviše.
Pošto je život uglavnom hod po trnju oluja koja se nadvila nad Jugoslavijom vratila me je u Čačak, na Tehnički fakultet. Ali ostao je žal za Institutom.
A onda su sledile bezmalo tri decenije druženja sa studentima. Pošto sam radni vek završio u obrazovanju, kao da se krug zatvorio. Samo sam se na kraju našao sa druge strane katedre. Na svakoj od ovde pomenutih životnih stanica imao sam snove. neki su se ostvarili, a neki ne. Snove imam i danas.
Povratak snovima
Naslonih se na ogradu, ko nekada. Vratih se u dane kada je to bio deo svakodnevice. I pretvorih život u sećanje. Jer drugačije i ne mogu. Ispred mene je zid izolacije u kojoj živim već pedeset dana. Da mi pogled odluta, ko nekada brani mi građevinski zid ispred mene. A tamo iza njega su Ovčar i Kablar i vidici moga detinjstva i mladosti. Bili su to vidici sa kojima sam se budio i odlazio na počinak. Vidici po kojima sam predviđao kakav me dan očekuje. Čačansko predvečerje, previše tiho za ovo doba godine. Sveže oprana ulica ko nekad. A ja život polako pretvaram u sećanje (Life from Memory). I počeh da tragam za krpicama života i njihovim svedočanstvima. Nekako tiho, odenuto velom nesreće koja nas je snašla prošao je dan kada sam se pre trideset godina vratio u rodni grad.
Prozor u svet i prošlost
Malo pre toga zaronih u prostor svojih sećanja. I dve stvari na koje naiđoh vratiše me u detinjstvo. Radio „Kosmaj 49“ i foto – aparat „Altix“. Radio aparat je moj otac Slobodan uneo u bračnu zajednicu i on će nešto više od decenije biti naš prozor u svet. Podsetiću se samo na neke emisije koje smo neizostavno slušali – Vreme sporta i razonode, Veselo veče, Dogodilo se na današnji dan, Dobro jutro deco na programu Radio Beograda. Ili nedeljna emisija – Pozdravi i želje slušalaca na Radio Nišu. Zahvaljujući ovoj drvenoj kutiji. Kasnije će to biti emisije Minimaks i Tačno u podne, koje će voditi legendarni Milovan Ilić, koji je upravo po emisiji koju je vodio dobio nadamik Minimaks. Krajem šesdesetih ću uspevati da sa ovim radio aparatom hvatam i signal čuvene emisije Radio Luksemburga – Top Twenty. Kad mi moji budu kupili gramofon „Kosmaj 49“ biće njegov izlazni stepen.
Negde 1958. godine u našu kuću stiže foto – aparat. Bio je to foto – aparat „Altix“. Zahvaljujući njemu narednih dvadesetak godina moći ćemo da pomoću njega beležimo važne i interesantne trenutke naših života. Čini mi se da sam ga poslednji put koristio kada sam bio na ekskurziji u II razredu gimnazije u Sarajevu. Sledećih sedam godina ostali su bez fotografskih svedočanstava. A onda sam u leto 1979. godine u Veneciji video Japance koji su škljocali svojim foto aparatima. Od prve naredne plate pazario sam Zenit TTL i on će me pratiti sve do 1987. godne kada sam u prodavnici „Argus“ u Londonu kupio foto – aparat „Minolta“. Ali to je već bio kompaktni uređaj. Početak novog veka doneo je digitalne foto – aparate. Prvo sam nabavio HP photosmart 735, a zatim Canon Digital IXUS 960IS. A onda su stigli pametni mobilni telefoni snabdeveni sopstvenim foto – aparatima. I to već polako postaje deo istorije.
Vozimo se
Novac koji je deda zaveštao za moje školovanje poslužio je kao učešće za kupovinu prvog automobila u našoj porodici 1981. godine. Naravno kupili smo „Stojadina“ sa kojim ću u narednih desetak godina preći bezmalo 200 hiljada kilometara. Kola su bila plave boje najsličnije onoj plavoj boji kakva se sreće kod emajliranih šerpi. Valjda zbog toga će me moj kolega Boško kad ih bude video pitati – „Šta je, kupio si šerpu EMO Celje“? Kola će na početku doba inflacije 1992. godine završiti na klocnovima. U međuvremenu, kao što kilometraža govori krstariće putevima uglavnom Balkana. Stići će i do Minhena. Tamo na nekoj dugoj nizbrdici voziću ih najbrže. Kazaljka je došla do graničnika i nije mogla dalje. Koliko je to bilo kilometara na sat zaista ne znam. Jedino sam se plašio da motor ne eksplodira. U tih desetak godina koliko sam ih vozio glava me je često bolela.
Ne bi se reklo da su se često kvarila, ali im je često nešto falilo. Bilo je puno plastičnih delova, koji su lako propadali. Dosta komponenta je bilo direktno pričvršćeno za limove. A o limariji da se i ne priča. Čim bi se negde boja oštetila eto mesta za koroziju. Srećom delovi su bili jeftini. U vreme kada smo kupili Zastavu 101 Comfort, Folkvagenov Golf I je bio nešto skuplji, 17,5 naprema 20 miliona. Ali delovi su bili neuporedivo skuplji. Npr. bočni retrovizo za „Stojadina“ koštao je 25 hiljada dinara, a za Golfa 125 hiljada. Kod Zastavinih vozila specijalitet su bila vrata. Tako, da bi legla i mogla da se zaključaju vozačka vrata su morala da se jako zalupe. Registracija je bila ČA 539 – 19. Bilo je lako za pamćenje, jer ako bi se čitanje cifara počelo od 19 brojevi su označavali godinu i mesec mog rođenja.
S mene na uštap
Prve tri godine „Stojadin“ je stajao u Čačku. Vozio sam ga samo vikendom i tokom godišnjeg odmora. U međuvremenu sam sa njim bio dva puta na moru. Naravno na Jadranu. Prvi put Raco Žunjić i ja smo se sa njim preko Sarajeva, Travnika, Bugojna i Livna spustili kod Splita na obalu, a zatim otišli da posetimo Dragana Erića, koji je služio vojsku u Zadru. Odatle smo krnuli niz Jadransku obalu – Baška voda, Gradac, Bečići. Ova mesta navodim, jer smo se tu zadržavali. A usput nismo mogli da ne svratimo do Šibenika, Splita, Dubrovnika. I danas se sećam nekih dogodovština sa tog putovanja. Čak smo tri noći spavali u „Stojadinu“ – na Cincaru iznad Livna, na plaži u Rogoznici i na parkingu kod Makrske. Tu su nas milicioneri zatekli i opomenuli da je to zabranjeno. A na ovo putovanje smo krenuli posle samo pet dana pošto sam položio vozački ispit.
Prešao sam sa „Kecom“ skoro 200 hiljada kilometara pre nego što je 1992. godine završio na klocnovima u šupi na dnu dvorišta. Pokušavajući da se setim gde sam to sve bio sa njim utvrdih da i nije bilo puno nekakvih dugačkih putovanja. Tri puta prokrstarih Jugoslaviju (1982., 1983., i 1989. godine), dva puta Grčku (1986. i 1990. godine) i već pomenuti put do Minhena iz 1987. godine. Obrni okreni ispada da sam pomenutu kilometražu uglavnom ostvario na relaciji Čačak – Beograd. Dok je stajao na klocnovima prodao sam motor, a onda i školjku u paketu sa Zastavom 128 koju sam kupio u maju 1995. godine i prodao s jeseni iste godine. Tokom tih desetak godina koliko sam vozio „Keca“ desiće se mnogo zanimljivih događaja. Od nekih će me boleti glava, ali će vreme sve to izlečiti i danas ću se uvek lepo osećati kada se setim tih dana.
Slušamo muziku
Ranije napisah da je slušanje muzike bilo vezano za posedovanje radio aparata. Poneko je imao gramofon, na kome su se najčešće vrtele male ploče na 45 obrtaja. Na takvim pločama obično su bile snimljene po dve pesme, ređe četiri. Valjda su se zbog toga zvale singl ploče, jer se na svakoj strani ploče nalazila po jedna pesma. Ne sećam se kada su moji kupili gramofon, valjda je bio češki marke Supraphon. Nije imao izlazno pojačalo pa smo morali da gta poriključimo na radio aparat. Još uvek imam te male ploče,
Početkom 70 – tih tata je kupio tranzistorski prijemnik ili jednostavno tranzistor kako su ga svi zvali. Bilo je to vreme kada su se, na našim prostorima počela pojavljivati japanski proizvodi. Tranzistorski prijemnici su bili vesnici novog elektronskog doba i prodora japanske, a kasnije i dalekoistočne industrije. Ali naš stari „Kosmaj 49“ je i dalje opstajao. Zamenu će dobiti tek krajem 70 – tih kada je tata tokom boravka u Poljskoj kupio radio – kasetofon marke Grunding.
Neki novi zvuci
Sa dolaskom u Institut počeh se interesovati za HiFi tehniku. Po tom pitanju imao sam idealnog sagovornika, nažalost sada pokojnog Miladina Dabića. Počeo sam da sanjam o svom vlastitom HiFi sistemu. Kroz razgovore sa Dabom i sam pomalo postadoh stručnjak za sve te razne uređaje. Kada sam 1978. godine prvi put bio u Londonu puno vremena sam proveo u Tottenham Court Road gde su se sa obe strane ulice nizale prodavnice sa HiFi uređajima. Nažalost u to vreme, čak i oni srednje kvalitetni uređaji su koštali prilično. Zato mi je trebalo punih pet godina da kompletiram sistem, koji pri tome ipak nije bio ono što sam intimno želeo.
Daba je imao pretpojačalo i pojačalo firme Hafler, pa sam ja poželeo da nabavim nešto slično. U nemačkom časopisu za elektroniku našao sam oglas za module koji mi omogućavaju da napravim pretpojačalo i pojačalo koje liče na Hafler. Preko Vrančevog prijatelja nabavio sam ih u Nemačkoj, a Čole i Rade Tatalović su mi pomogli da napravim konstrukciju i povežem elektroniku. Kad smo pojačalo odneli na testiranje kod Dabinog prijatelja dobilo je solidnu ocenu. Ostale komponente sistema bile su, tjuner Sansui, kasetofon SONY, gramofon Dual i zvučnici Acoustic Research AR48. Krajem 80 – tih sistem ću kompletirati sa CD uređajem firme Samsung. Sistem ću koristiti sve dok nisam počeo da intenzivnije koristim Internet i da muziku „slušam“ preko njega. Sistem je završio u podrumu, a stotine gramofonskih ploča u kući u Riđagama.
Slušanje muzike više nije bilo uživanje, već navika. Danas kad se setim neke interesantne muzičke numere ukucam njen naziv u Yutube i za par sekundi se vraćam u prošlost.
Idemo u čaršiju
U grad ili kako sam kasnije poslovično govorio čaršiju, počeo sam da izlazim tokom letnjeg raspusta, posle završenog III razreda Gimnazije. Izlasci su se nastavili i tokom poslednjeg razreda, ali to nisu bile redovne aktivnosti. U to vreme smo u školu išli i subotom tako da se u čaršiju izlazilo obično one subote kada smo u školu išli pre podne. U to vreme izlasci su bili vezani za šetnju korzoom ili stajanju sa strane. Krug u korzou imao je praktičan značaj, jer se šetnjom u jednim ili kruga mogla naći željena osoba.
Inače krug u kome su se Čačani šetali korzoom protezao se od Pošte do Trga. Ako se ne bi našla tražena osoba izlazilo se iz kruga i stajalo sa strane. Tada se mogla naći osoba koja se nalazi u krugu. Ulica, koja se završavala na Trgu u to vreme se zvala Ratka Mitrovića i do 18 sati, odnosno posle 22 sata bila je normalno otvorena za saobraćaj motornih vozila. U vreme trajanja korzoa na levoj strani, u smeru Trga stajala je gradska raja pa se zato zvala – gradska strana. Druga strana se nazivala – seljačka strana i na njoj su obično stajali oni koji su u na štraftu stizali i okolnih sela.
Bilo je izuzetaka
Mi gimnazijalci smo naravno stajali sa leve strane. Moje društvo je imalo mesto tamo gde je počinjala ulica Đoke Popovića čija se kaldrma u ranije vreme završavala tamo pored kafane „Takovo“. Te 1971. godine već je bio izgrađen Dom kulture pa je ulica bila prekinuta. Desno je bila prodavnica Na – Ma, a levo staro zdanje hotela „Beograd“. Na početku sokaka stajao je kiosk u kome su se prodavale semenke,a kasnije tu su se u Čačku prvo počele prodavati kokice. Iza je stajao kiosk u kome je Rade Grujović držao sajdžijsku radnju.
Šta dalje
Korzo je otprilike trajao između 19 i 21 sat, mada je već oko pola devet bilo vidljivo da se broj posetilaca smanjio. Udarni dani korzoa, tačnije tim danima je zaista i postojao bili su subota i nedelja, mada je i petak počinjao da bude dan kada se izlazilo pošto je krajem šedesetih počelo sa uvođenjem petodnevne radne nedelje. Po završetku korzoa mladi su se, u zavisnosti od doba godine upućivali na razne strane radi nastavka večeri.
Dva glavna odredišta su bila hotel „Morava“ i restoran „Lovački dom“ pored fudbalskog igrališta tadašnjeg stabilnog drugoligaša „Borca“. Leti se odlazilo i u baštu „Prvi maj“ koja se nalazila u blizini samog korzoa. Takođe tih godina popularne su bile kafane na Ibarskoj magistrali gde se rađala novokomponovana narodna muzika. Ograničavajući faktor je bio prevoz. Privilegija odlaska u kafane od Miločaja do Majdana imala su društva koja su imala kola. Nama gimnazijalcima je bio zabranjen izlazak u kafane bez pratnje roditelja tako da je po završetku korzoa sledio povratak kući.
Kada sam otišao na Fakultet na korzo sam odlazio uglavnom preko letnjeg raspusta kada bi se studentarija vratila kući i kada sam imao društvo za izlazak. Kada je pristigla mlađa generacija iz komšiluka na povratku iz čaršije znali smo da svratimo u kafanu „Tri bagrema“ ili restoran „Mladost“ na lepinju sa kajmakom. Odlazak u kafanu sa muzikom uglavnom je bio definisan orkestrom odnosno pevačima koji su tamo nastupali. Sećam se velikog interesovanja za dvomesečni nastup kraljevačke grupa „Lux“ u hotelu „Morava“. U kafanama na Ibarskoj magistrali nastupale su i sticale slavu buduće zvezde novokomponovane narodne muzike. Ne treba zaboraviti ni leto kada su kod „Loća“ u Mojsinju nastupali poznati sarajevski pevači pod pratnjom orkestra čuvenog harmonikaša Jovice Petkovića.
Neki novi običaji
U drugoj polovini sedamdesetih godina korzo poče da odumire. Čačanska omladina poče da se skuplja i druži na platou ispred Doma kulture. Poče da radi disko u Domu kulture i on postade jedno od kultnih mesta toga vremena. Sa osamdesetim godinama stigoše kafići i picerije. Prvi kafić u Čačku se otvori u ulici Kneza Miloša na uglu sa Amidžinom ulicom. Dobi ime po nadimku vlasnik „Čarli“. Aili prava era kafića u Čačku započe tek sa kafićem „Asterix“ koji se nalazio tamo gde je sada kružni tok gde se seku ulice Beogradska i 1. oktobar. Možda je to Čačanima poznatije po obližnjoj Medicini rada, a sada i supermarketa „Lidl“. Sve to donese promene u životu mladih Čačka u koje više nisam spadao.
Pokušah da nađem neku, makar požutelu sliku nekadašnjeg korzoa. Ali na moje veliko iznenađenje u tome mi ne pomože ni svemoćni Internet. Ali da ne bi se na vreme u kome smo odlazili u čaršiju prošlo bez fotografije postaviću sliku kafane „Tri bagrema“. Naravo to nije onaj izgled koji je imala u doba naše mladosti, a fali i jedan bagrem. Ali ovo je ipak svedočanstvo o vremenu koga nepovratno nema. Jer na ovom mestu se sada diže višespratnica, kao još jedan od pokazatelja urbanističkog haosa kojim smo okruženi i dokaza koliko više ne volimo svoj grad.
Korak u život
Opet ta korona. Izgleda da nam je suđeno da za sve ono što smo propustili u ovoj godini optužimo pomenuti virus. Zbog njega smo i sećanja nekako pomerili u stranu. Iako znamo da se branimo onim poslovičnim – Nikad nije kasno, za mnogo toga nema opravdanja. Pogotovu što se radi o zaboravu važnih datuma za vlastiti život. A polazak u školu je svakako jedan od takvih trenutaka. Ove godine se navršilo šest decenija od polaska u školu. Prošlo je šest decenija od kako sam jedan bezbrižni život dečaka sa čačanske periferije zamenio životom u kome su me čekale manje i veće obaveze i brige. Možda sam bio vidovit, kada sam prilikom upisa u školu duboko uzdahnuo.
Sve je krenulo, valjda jednog majskog dana, kada me je otac poveo u novotvorenu osnovnu školu „Dr Dragiša Mišović“. Iako sam često prolazio ulicom Dragana Vranića ne sećam se gradnje škole. Valjda sam više vodio računa kako izbeći mnogobrojne ulične rupe. Jer asfalt je u to vreme bio rezervisan samo za glavne saobraćajnice. U školi su me sačekali zamenik direktora Ljubiša Vuković i sekretar škole Vinka Jakovljević. Direktor je bio Radomir Petrović, ali njega ću upoznati tek kada budem sa torbom zakoračio u školsko dvorište.
Znao se red
Tada se tradicionalno polazilo u školu 6. septembra. Učitelj mi je sve četiri godine bio Branko Plazinić. Nismo se baš slagali, ali ostalo je međusobno poštovanje. Umro je u 96 godini. U razredu nas je bilo čak 45, a li će se taj broj smanjiti od drugog razreda, kada je formirano i peto odelenje. Škola je bila na korak od kuće. U to vreme, kada nije bilo preterano buke mogao sam od kuće čuti školsko zvono.
U školu se išlo šest dana, sa 3 – 4 časa dnevno. Čak je jedan dan u sedmici bio slobodan. Obično bi sa učiteljem odlazili u park ili neku drugu zelenu površinu. Često igrali neku od društvenih igara, između dve vatre, jelečkinje – barjačkinje ili fudbal. Nije bilo skupih patika i sportske opreme pa smo sve to obavljali u svakodnevnoj obući i odeći. Svako odeljenje je na prostoru iza školske zgrade, prema današnjoj ulici Sv. Save imalo svoju parcelu na kojoj su đaci sadili povrće.
Školski dani su se odvijali nekako neusiljeno. Bolji đaci su pomagali slabijima. Bilo na drugarskoj osnovi, bilo što ih za to određivao učitelj. Imalo se puno slobodnog vremena za druge aktivnosti. Išao sam u muzičku školu. Pravi izazovi su dolazili tek sa višim razredima.