Da mi je neko pre pola veka rekao da ću ovoliko pisati, ko zna kako bih reagovao. U međuvremenu sam napisao ko zna koliko tekstova. Istina uglavnom sa osećajem, najmanje rečeno blagog nezadovoljstva. Ali bilo je i tekstova, koje kada ih danas čitam osećam zadovoljstvo. U te tekstove najviše spadaju opisi onoga što sam video putujući. Umalo htedoh da kažem – putujući po svetu. A svetski putnik baš i nisam. Ne bih mogao reći ni da sam Srbiju proputovao. Ostalo je puno toga što bih želeo da vidim. A i planiram da vidim.
Uglavnom sam ostavljao tragove sa putovanja, čak i onih jednodnevnih. Na ovom portalu sam već puno toga postavio. Istina uglavnom su to tekstovi koje nisam beležio. To će reći da su to po pravilu sećanja. Sada posedeujem i kopije tih sećanja tako ima materijala za jednu bogatu knjigu. Pri tome mi se činilo da su tekstovi ranije napisani, pogotovu putopisi, previše obimni da bi ih postavio na Portal. Zato sam odlučio da ih postavim u obliku PDF datoteka. Ovim ću, onima kojima bude interesantno omogućiti da uživaju u stvarima koje sam doživeo. A možda ih to ponuka da i sami krenu u avanturu.
GRADAC 1959. godine
Te 1959. godine počelo je moje putovanje kroz svet. U njega će biti utkano ponešto što će za mene biti novo i što ću doživeti prvi put. Prvi put ću videti more, voziti se brodom. I ostaće da večito neispunjena želja da živim na njegovoim obalama. Tada ću prvi put izaći iz okvira države, tada republike, koja je danas naš životni prostor. Biće to i mala tura kroz Jugoslaviju, zemlju koje više nema. Posle toga jedva ću čekati kada ću ponovo krenuti na put. Tako je i dan danas.
PARIZ 2003. godine
Ovo je trebalo da bude svadbeno putovanje. I trebalo je da bude realizovano osam godina ranije. No to su bile godine „opasnog življenja“. Bili smo izopšteni iz međunarodne zajednice. Tako da je putovao samo ko je morao. Situacija na našim prostorima još uvek nije bila stabilna. Samo mesec i po dana ranije doživeli smo još jedan bezbednosni šok pa je put u Pariz bio pravi izazov. Na zapad se još uvek putovalo naokolo preko Mađarske. Konačno u Pariz sa se vratio posle pnih četvrt veka.
RUMUNIJA 2003. godine
Na put smo krenuli pod protestom, jer nas je kod kuće čekalo sijaset poslova. Dolazak u Transilvaniju ili Erdelj pokazao je da postoji i neka druga Rumunija. A to je potvrdila poseta Brašovu, Sinaji i konačno Bukureštu. Kasnije sam se Rumuniji vraćao samo kroz posete Temišvaru. Ali i to je bilo dovoljno da one druge Rumunije bude sve više.
ITALIJA 2004. godine
Putovanja su polako postajala deo naših života. Počeli smo se vraćati prostorima koji su bili deo naše mladosti. Jedan od njih je svakako bila Italija. Za mnoge prvo odredište na putu u svet. Neki su ovde dolazili u kupovinu, koja je sve češće postojala „šoping“. A neki su već bili u prilici da se otisnu i dalje od najbližih Trsta i venecije. Bila je ovo godina kada su najavljivana nova proširenja Evropske Unije. Srbija je i dalje ostajala s one strane zavese. Možda više nije bila gvozdena. Posle mučnih devedesetih i čekanja u redovima za vize nazirali su se bolji dani.
MARIBOR 2005. godine
Posle tačno dve decenije ponovo sam u Sloveniji proveo više od jednog dana. Na red je došla i poseta Mariboru, gde nikada ranije nisam bio. Kada sam stigao u Maribor, Slovenija je upravo bila proslavila godišnjicu članstva u Evropskoj Uniji. Maribor je bio grad sa kojim se Čačak takmičio u nekadašnjoj Jugoslaviji. Naročito po broju telefona i automobila u odnosu na broj stanovnika. A i njihova Viša tehnička škola osnovana je iste godine kada i slična škola u Čačku. Po polažaju na obalama Drave, prostranom polju i padinama Pohorja Maribor me je podsetio na Ččačak.
MAROKO 2014. godine
Te 2014. godine ponovo krenuh van stare dobre Evrope. I to čak dva puta. Proleće je bilo rezervisano za Maroko. Usput je to podrazumevalo i posetu španskoj obali Sunca (Costa del Sol). Baza u Španiji će nam letovalište Toremolinos. Ali ovo je više priča o Maroku.
ISTANBUL 2014. godine
Do te jeseni, grad na Bosforu mi sve vreme bežao na istok. Gotovo tri decenije sam pokušavao da upoznam Konstantinov grad. Biće da je i tu važilo ono poslovično – ima vremena. Izgleda da me je ovog puta naterao Erdogan. Jer imao je nameru da Aja Sofiju ponovo pretvori u džamiju. A ja sam ipak želeo da je vidim kao muzej. Skoro pročitah knjigu „Carigradske šetnje“ i shvatih koliko je ovaj grad bio kosmopolitski čak i za vreme Osmanlija. Ovo je grad kome se treba vraćati i zato evo moje male priče o njemu.
TRANSILVANIJA 2024. godine
Ovo jesenje putovanje bilo je skoro potpuna repriza dela putovanja iz 2003. godine. Tadašnja poseta Transilvaniji razlikovala se samo u činjenici da smo jednu noć proveli u Sibiju, a dve noći u Sinaji. I što je vreme bilo letnje. Drago mi je što sam malo bolje upoznao Brašov, jer taj grad to zaista zavređuje. Nažalost izostala je bolja informaciona pratnja. A možda je ondašnji vodič Bora Stanković postavio visoke standarde u vođenju turističke grupe. Takođe, vreme i trka za profitom pomalu su dvorac Peleš i zamak Bran približili industrijskom turizmu. Jer savremeni turista se zaovoljava da mobilnim telefonom zabeleži ono što mu je interesantno. I podeli ga sa okruženjem putem Instagram ili Facebook društvenih mreža. Da li je čuo dovoljno informacija i da li su one sasvim tačne i nije toliko važno. Uostalom sve se to može naći na Internetu. A čemu onda i maltertiranje putujući?