Ovih dana, ali pre četrdeset godina, započeo sam svoj četvoromesečni život u Sarajevu. Tog julskog jutra stigao sam u njega kao vojnik upućen u prekomandu u kasarnu u Nedžarićima. Tramvaji još nisu bili krenuli pa smo ih kolega Mika i ja sačekali u prijavnici tadašnje kasarne „Maršal Tito“. Boravak u novoj kasarni započećemo u sobi dežurnog oficira, jer ćemo stići pre dolaska starešina. Ali ovo nije priča o vojničkim danima. ovo je podsećanje na grad, za koji slobodno mogu da kažem da je bila privilegija živeti u njemu. Makar i kao vojnik. I pre tog julskog jutra Sarajevo mi se često u prethodnih dvadesetak godina nalazilo na putu. Najčešće na proputovanju za Jadran. Ali tek tog leta i jeseni 1980. godine upoznaću sarajevske ćevape i kolače. U ćevapima ću najčešće uživati kod „Želje“ na Baščaršiji. A kolače i druge poslastice uglavnom ću „Ramisa“ i u „Egiptu“. Ponekad ću ući i u „Carigrad“ uglavnom zbog onih velikih šampita i baklava. A bozu ću obavezno ispijati u poslastičarnici naspram Bezistana.
U to vreme Sarajevo je za Beograd bilo Evropa. Ne zato što je imalo hotel istog naziva, već zato što su na sve strane bili kafići i picerije. A u Beogradu su te godine otvoreni prva picerija „MB“ u ulici Borisa Kidriča, a nešto ranije prvi i jedini kafić „Zlatni papagaj“ u ulici Vuka Karadžića. Nedeljom sam obično odlazio u restoran „Kamin“ koji se nalazio na Ilidži na obali Železnice, neposredno pre pešačkog mosta kojim se prelazilo na banjsku stranu ovog sarajevskog naselja. Tokom vojničkog boravka u Sarajevu mislim da nisam propustio nijedan dan da ne izađem u grad. Izuzeci su bili dani kada sam boravio na Jahorini i na tokom dva sedmodnevna odsustva. Ispočetka sam u gard izlazio čim bi starešine završile radno vreme. A onda sam prešao na režim – prvo popodnevni odmor, a onda posle pet sati, kad preladi pravac Baščaršija. Sarajevo je bilo grad sa dušom. Između ostalog to se videlo iz kroz odnos prema vojsci. Skoro da nije slučaja da, kada sam se sa drugim vojnicima našao u nekom od kafića, nije pala tura pića od prisutnih gostiju. Ovo će posebno doći do izražaja s jeseni kada se počelo govorkati o skraćenju vojnog roka, a posebno kada se to desilo za sve one koji su vojsku služili petnaest meseci. Jedne večeri sam morao da bežim iz kafića na Titovoj ulici, jer je čast stizala sa svih strana. A napolju je lilo kao iz kabla. Kiša je lila i kada sam početkom novembra završio vojnički boravak u Sarajevu.
Narednih deset godina skoro svake godine sam se vraćao Sarajevu. Makar samo da kod „Želje“ pojedem porciju ćevapčića. No bilo je i dana kada sam ostajao i da prespavam. To je bila prilika da se malo podsetim i sarajevskih noći. Posle kratke večernje posete Baščaršiji iz avgusta 1989. godine trebalo je da prođe punih 20 godina da se ponovo vratim Sarajevu. U međuvremenu mnogo toga se izdešavalo na ovim prostorima. Rane još nisu zacelile. Grad se promenio. Na prvi pogled mnoge stvari liče na one negdašnje. Ćevapčići se i dalje jedu kod „Želje“, kolači kod „Ramisa“ ipak nisu kao nekada. U „Egipat“ nisam svraćao. Uglavnom u Sarajevu više nisam bio leti kada se karamel sladoled tamo neizostavno mora probati. Restoran „Kamin“ je sada na novoj lokaciji u Istočnom Sarajevu. Sada posećujem Pivnicu u okviru Sarajevske pivare, koja mi je kao vojniku bila nepoznanica. Nekako se ustežem da proverim da li grad i dalje ima dušu. Jednostavno se plašim ishoda takve provere. Ono što je sigurno ostalo je setna sevdalinka, neizbežni simbol Bosne i Sarajeva. I pesma „Kad ja pođoh na Bembašu“ svojevrsan himna grada na Miljacki. Setna sefardska melodija tokom vremena postala je ono što nas uvek vraća i tera da se Sarajevu vraćamo.