Prošla su puna četiri meseca od kako se i Srbija našla u vrtlogu događaja izazvanih pandemijom zbog prisustva korona virusa na celoj planeti. Taman smo pomislili da će sve biti principu – „Svakog čuda tri dana dosta“, nevidljivi neprijatelj je udario još žešće. Ako su se na početku uglavnom zaražavali nepoznati sada je među njima sve više onih koji su nam bližnji, rodbina, prijatelji, komšije. Ako su ranije najosetljiviji bili stariji, sada kao da nema pravila. Sve više je među obolelima, pa čak i onima kod kojih je došlo do smrtnih ishoda, mladih. Savremena civilizacija se našla valjda pred svojim najvećim izazovom. Činjenica je da svet kakav većina njegovih stanovnika poznaje nije mogao da funkcioniše bez traženja potencijalnog neprijatelja. Na neki način smisao postojanja je vezan za napore da se pripremimo za rat protiv druge strane. Kao da niko nije mogao da pretpostavi da čovečanstvo možda ima zajedničkog protivnika – prirodu. Iugleda da smo je nekako sve vreme zanemarivali, očekujući od nje samo korist. A ona nam je tu i tamo slala poruke, koje smo uglavnom zanemarivali ili mislili da tako treba da bude. Ili smo poput Skarlet O’Hara razmišljali – „Sutra je novi dan. Razmišljaću o tome sutra“.
Svet se nekako okrenuo „uživanju“. Bogati postaju sve bogatiji, a da li se to dešava na račun nekih drugih, to i nije izgleda mnogo važno. Okrenuli smo se virtuelnom svetu, a nismo ni primetili da samo se našli u nemilosrdnoj stvarnosti. I sada grozničavo pokušavamo da promenimo tu stvarnost, tražeći vakcinu i lek protiv novog protivnika. Možda je sve ovo još jedna opomena prirode. Možda će se protivnik povući nenadano, kao što se i pojavio. Ali moramo sebi postaviti pitanje – Imamo li vremena? Vremena u kome ćemo se opametiti i početi razmišljati kakva nam je budućnost ako i dalje budemo zanemarivali ono čiji smo deo – prirodu.