BANJA LUKA
Da ne bi projekta ROM za JNA pitanje je kada bih prvi put video Banja Luku. Ovako u grad na Vrbasu stigoh negde u drugoj polovini osamdesetih godina prošlog veka. I istim povodom vraćah mu se nekoliko puta. Ali ne bih mogao reći da sam grad upoznao. Osim trougla hotel „Bosna“ – TRZ „Kosmos“ i poneka kafana. Trebalo je da prođe više od dve decenije da bih se Banja Luci vratio, ali samo na par sati. I konačno prođe decenija i po da se ponovo provozam njenim ulicama. jer kako drugačije nazvati boravak tokom majskog vikenta. Možda će neki novi susret sa prestonicom Republike Srpske omogućiti da budem izdašniji u pisanju. Banja Luka to zaslužuje.
BANJA LUKA - Stigoh
U trouglu hotel „Bosna“ – TRZ „Kosmos“ i poneka kafana ne može se mnogo toga napisati o gradu na Vrbasu. Krećući se između njih, uglavnom kolima može se videti poneka znamenitost. Ali to nije sredstvo da se na pravi način doživi bilo koji grad. Zato će sećanje na Banja Luku više ličiti na skup anegdota vezanih za boravaka u njemu. Dve centralne tačke mojih boravaka iz osamdesetih godina bile su hotel „Bosna“ i Tehnički – remontni zavod „Kosmos“. „Bosna“ zato što smo tu spavali tokom svih boravaka u Banja Luci. A „Kosmos“, jer su se u njemu odvijale naše radne aktivnosti, zbog kojih samo ovamo i dolazili.
Hotel se nalazi u glavnoj gradskoj ulici, koja se sada zove Kralja Petra I Karađorđevića. Ovom ulicom se u to vreme stizalo u Banja Luku od strane Laktaša i dalje Gradiške. Koja se u to vreme još nazivala Bosanska Gradiška. I treba reći da se na toj ulici ili njenoj okolini nalaze gotovo sva najvažnija Banjalučka zdanja.
Možda se to nekima neće svideti, ali danas se u Banja Luci pomalo napadno oseća vezivanje za Srbiju. Npr. mnoge ulice danas nose nazive koje su vezane za ličnosti koje pripadaju srpskoj naciji. Ali nemaju mnogo poveznica sa Banja Lukom. U toj kampanji međusobnog nacionalnog negiranja izbrisane su mnoge ličnosti koje su u najmanju ruku zadužile ovaj kraj. Nažalost iako se stalno opiremo menjanju istorije ipak je menjamo. Sve braneći se floskulom – Da istoriju pišu pobednici.
Ipak sam ponešto video
Rekoh da duž glavne ulice stoji većina zdanja kojima se Banja Luka ponosi. Polazeći od savremenog doba to su već pomenuti hotel „Bosna“ i robna kuća „Boska“. Preko puta hotela na Trgu srpskih vladara nalazi se pravoslavna crkva Hrista Spasitelja i Banski dvor. A u blizini je i zgrada predsedništva Republike Srpske.
Pre toga se moralo proći pored katoličke crkve, koja ima status katedrale. Crkva je posvećena Sv. Bonaventuri i jedna je od četiri rimokatoličke katedrale u Bosni i Hercegovini. Sedište je Banjalučke biskupije. Izgrađena je 1887. godine, ali teško oštećena u zemljotresu iz 1969. godine, pa je morala da bude srušena. Na njenom mestu 1973. godine izgrađena je današnja katedrala.
Izgrađena je u savremenom stilu u obliku šatora, što podseća na starozavetni šator kao mjesto molitve i žrtve bogu, kao i na stradanja ovdašnjih vernika koji su nakon potresa još dugo stanovali pod šatorima.
Kada se robna kuća „Boska“ stiže se do Trga kralja Tvrtka I Kotromanića. Odmah nakon njega nalazi se još jedna od znamenitosti Banja Luke – džamija Ferhat – paše i Ferhadija. Džamija je izgrađena 1579. godine od strane nepoznatog arhitekte. Zna se da je bio učenik otomanskog arhitekte Mimara Sinana. Izgradnju je finansirao Ferhat – paša Sokolović, bosanski sandžak beg.
Iza trga posvećenog kralju Tvrtku I na obali Vrbasa nalazi se tvrđava Kaštel. Na mestu tvrđave, koja je današnji izgled i gabarite dobila u XVIII veku prvo utvrđenje je nastalo u doba Rimljana.
U Kaštelu se tada, a i danas nalazi restoran „Kazamat“, čija bašta gleda na Vrbas. Bio je to jedan od restorana koji sam posetio tokom boravaka u Banja Luci.
"Kosmosu" u pohode
Razlozi mojih boravaka u Banja Luci tokom osamdesetih godina prošlog veka bila je realizacija projekta ROM. Iako tadašnje države i njene armije više nema neću se baviti sadržajem projekta. Oni kojima je to poznato, a budu čitali ovaj tekst setiće se nekih vremena. Naravno svako ima pravo da ih se seća na svoj način. Ali svakako u njima je bilo i ponečeg lepog. Ako ništa drugo to je bilo druženje, koje se nastavljalo i van radnog vremena. Tada to nije mirisalo na vreme koje nas je čekalo.
Posete „Kosmosu“ me neminovno podsećaju na kolegu Aleksu Milovanovića. U jednom periodu života Čačak nam je bio zajednički imenitelj, jer je tokom osnovne škole živeo tamo. Bili smo gotovo komšije, čak smo se možda znali onako iz viđenja. Jer smo išli u istu osnovnu školu. Ponovo smo se sreli na ovom projektu i sarađivaćemo sve vreme mog angažovanja na ovom projektu. Aleksa je bio inicijator svih naši druženja tokom rada na projektu. Posebno tokom boravaka u Banja Luci. Jednom prilikom će nas čak odvesti i na striptiz u hotelu „Bosna“. „Umetnica“ će nas pozdraviti, obraćajući se njemu, rečima – „Samo za simpatičnog Bucu i njegovo društvo“.
On nas je odveo u restoran „Kazamt“ u Kaštelu. Ali i u restoran, koji je u Narodnom pozorištu držao, čuveni bokser Ante Josipović. Ili na krpice u Zanatskom centru. Dok su se gotovile, udarao se po stomaku i govori – „Oho, ho, ho, …“.
POSLE DVE DECENIJE
Banja Luku posetih ponovo posle više od dve decenije. U Tesliću, tačnije obližnjoj banji Vrućica se 2011. godine održavala konferencija ETRAN. Pošto smo tamo bili par dana Nebojša Mitrović i odlučismo da jedan dan skoknemo do Banja Luke. Ne sećam se puta kojim smo išli. Trebalo nam je nekih osamdesetak kilometara. Javio sam se našem bivšem studentu Aleksandru Damjanoviću, koji se odlučio da se nastani u Banja Luci. Pa se nađosmo sa njim i on nas odvede u restoran u zgradi jednog od ministarstava. Restoran se nalazio na vrhu višespratnice. Tako da smo mogli da uživamo u pogledu na Banja Luku.
Posle ugodnog razgovora sa Aleksandrom rešismo da malo procunjamo Banja Lukom. Usput samo hteli i da probamo čuvene banjalučke ćevape. Posle dve decenije nisam uspevao da nađem Zanatski centar pa se zadovoljismo ćevapima u prvoj ćevabdžinici. Upustismo se u razgovor sa nekim gospođama. Ispostavi se da je jedna od njih živela u Čačku. Bila je udata za sina čuvenog čačanskog kafedžije Voja Munitlaka. Izreziliše nas – „Mi bosanski Srbi više volimo vas u Srbiji nego vi nas“.
Dok sam čekao Neša da u Pošti kupi marke za razglednice naleteh na starog kolegu iz „Pupina“, Voju Josimovića. Nismo se videli skoro dve decenije. Bila je ovo brzometna poseta Banja Luci, ali sam tokom nje više upoznao grad nego dve decenije ranije.
VOŽNJA KROZ BANJA LUKU
Do sledećeg susreta sa Banja Lukom trebala je da prođe još decenija i po. Ivana, Dankina koleginica i drugarica izađe sa predlogom da idu u Banja Luku na nekakav generacijski skup. Predložih da ih vozim i da usput posetim kolegu Radoja Milanovića. On se vratio iz Australije posle tri decenije i kupio kuću u obližnjem selu Prijakovci. Dogovor je brzo pao pa nam je preostalo da sačekamo i vidimo da li će do druženja zaista doći. Ova mala sumnja je bila izazvana događanjima i kod nas i u Republici Srpskoj. Posle majskih praznika bilo je izvesno da ćemo ići pa sam mogao da razmišljam o ruti kojom ćemo da putujemo.
Klasična ruta je podrazumevala vožnju auto – putem kroz Srbiju i Hrvatsku do Okučana. A onda preko Gradiške i Laktaša se stiže u Banja Luku. Pošto je u međuvremenu izgrađen auto – put Banja Luka – Gradiška to je istovremeno najbrža ruta. Međutim, to podrazumeva dosadnu vožnju kroz ravnicu. U međuvremenu BiH je počela da gradi auto – put koji treba da poveže Posavinu sa Jadranom. Za sada je izgrađeno samo petnaestak kilometara od granice sa Hrvatskom do mesta Odžak. Istovremeno su u Republici Spskoj izgradili auto – put „9. januar“ koji povezuje Banja Luku sa Dobojem. Ako bi krenuli ovim putem imali bi samo četrdesetak kilometara klasične magistrale. Dužinski je malo kraća nego prva, ali uzimajući da je deo običan put vremenski bi to bilo otprilike isto. Treća varijanta je putovanje preko Semberije do Doboja i zatim auto – putem do Banja Luke. Ali ovo je ruta koja najvećim delom podrazumeva vožnju regionalnim putevima.
Put u Krajinu
Gotovo sam bio siguran da ćemo ići drugom rutom, samo je ostalo da to saopštim Ivani i Danki. Za prolazak kroz Hrvatsku treba nam pasoš, pa je to unapred bilo dogovoreno kao mogućnost. Rutu saputnicama saopštavam tek kad smo prešli u Hrvatsku. Vreme je lepo pa je put ugodan. Relativno kratko smo se zadržali na granici Srbije i Hrvatske.
Od Odžaka magistrala vijuga pored reke Bosne, što pejzažu daje dodanu draž. Nekih petnaestak kilometara pre Doboja stiže se do auto – puta „9. januara“, kojim nastavljamo vožwu prema Banja Luci. Put se spaja sa auto – putem koji povezuje Banja Luku i Gradišku između aerodroma u Mahovljanima i Laktaša. Do Banja Luke nam je preostalo još 20 kilometara.
Iako nas navigacija dovodi do samog hotela, na samom kraju malo lutamo. Ali to nam pruža priliku da čujemo za jednu od znamenitosti grada, ćevabdžinicu „Kod Muje“. Istina komentari na Internetu govore da sadašnja ćevabdžinica nije ni senka one iz ranijih vremena. Ivana i Danka se smeštaju, a pošto smo mi došli prvi Danka i ja krećemo kod Milanovića. Na obilaznici, kojom se već prošli je prilično velika gužva, pa sporo naredujemo. Taman smo trebali da skrenemo ka Prijakovcima javjla se Ivana. Pristigli su i ostali i kreće ručak u hotelu. Vraćam Danku u hotel, pa nazad.
U međuvremenu saobraćaj se malo smanjio pa brzo stižem do skretanja. Prijakovci se nalaze na magistralnom putu koji povezuje Banja Luku i Prijedor. Put je dobar, ali ima dosta vozila. Javljam se Radoju da bih saznao gde tačno treba da skrenem i krećem u avanturu po Prijakovcima. Još jednom ću tražiti Radojevu pomoć, pre nego stuignem pred dom Milanovića.
Sećanje na mnogo toga
Naredna 24 sata ću provesti kod Milanovića u prijatnom razgovoru sa domaćinima. Podsetiće mo se na mladost, studentske dane, ali i mesta koja su nas indirektno povezivala. Pre svega Sarajevo i Banja Luku.
Sutradan, Danka se javi oko ručka, tačnije pošto su svoj ručak u hotelu privodili kraju. Pozdravih se sa Milanovićima i krenuh za Banja Luku. Čekala su me još dav kruga vožnje do hotela i natrag. Moj boravak u Banja Luci se i stvarno sveo na vožnju obilaznicom oko grada. Pri tome sam onako uzgred mogao da uočim neke od znamenitosti Banja Luke, pre svega tvrđavu Kaštel i Vrbas.
Ivana i Danka su me čekale ispred hotela, brzo se spakovasmo i krenusmo natrag. Usput na benziskoj stanici Gazprom, kupih GDrive Dizel gorivo. Ono isto koje kupujem i kod kuće, ali čak 50 ceti jeftinije. Čeakao nas je isti put do Beograda, da se ne zadržasmo na granici Hrvatske i Srbije stigli bi kući zadana. Ovako beograd nas dočeka sa prvim svetiljkama.