Dvanesti je dan kako sedim kod kuće. Bilo šta da dodam toj konstataciji neminovno bi vodilo samohvalisanju. Vreme provedeno u kući nije mi teško palo. Našao sam sebi dovoljno zanimacija. Ponešto od toga i ne stižem da radim redovno ili na način kako bih želeo. A tu je i vreme za razmišljanje. Nažalost one me neminovno vodi ka pitanju – “Da li je ovo moralo da se dogodi”. Neko bi sigurno lakonski odgovoriti. Ali postoji i činjenica da se na svetu, čitaj na Zemlji mnogo toga ponavlja, bez toga da li smo nešto mogli da pravovremeno uradimo ili ne. Pre ovog dodatka počeo sam da pišem nešto na tu temu. Ali mi se u jednom trenutku učinilo da tekst nameće previše konzervativno – pesimističkih tonova. A to ipak nisam ja. Ipak ću ga završiti, bez obzira kako ga ko doživeo. Do tada ovaj tekst ostaje bez naslova. Jer bilo šta da napišem ne bi bilo adekvatni odraz mog trenutnog stanja.
I bez podnaslova
Jer bilo šta da napišem ne bi bilo adekvatni odraz mog trenutnog stanja. Jednostavno želim da situaciju u kojoj se nalazi ceo svet posmatram kao realnost. Traženje uzroka i krivaca neće ništa rešiti. Treba se okrenuti budućnosti. I iz svega ovoga izvući nauk. Ne smemo, kada sve ovo prođe da se ponovo vratimo na staze nerazmišljanja. Ne smemo dozvoliti da, zarad nekakvog uživanja budemo prepušteni tuđem kreiranju sudbine. Zato i pišem bez naslova. Da svako može da doda svoj po želji