Blog

Posted on

Prozor u svet

Pišem kao nikad ranije. A onda vidim da se sve manje koncentrišem na neka pisanija koja bih želeo da postanu redovna. Np. ovaj tzv. blog. Taman sam se ustalio na periodi od dve sedmice, kad primetih da je prošlo mesec dana od poslednjeg pisanja. Najviše sam se koncentrisao na pisanje u okviru RASIN Portal, nešto manje TIMCA portal. Želeo sam da to bude moj prozor u svet. Jer pisanje podrazumeva da to nekome bude dostupno. A ja se baš nisam proslavio u promovisanju svojih umotvorina. Istina sve vreme tražim način da to promenim. Ali nekako nije išlo. Džaba što sam u porukama svojim prijateljima slao referencu na Portal. Sve je nekako ostajalo u senci.

Juče pokušah da malo promenim taktiku. Umesto svojevrsnih osvrta na Čačak i ono čega više nema na Facebook napisah o tome čime se sada bavim. I stavih adresu RASIN portala. I posećenost Portalu naglo skoči. Samo juče je bilo skoro 100 poseta. Neki od prijatelja su tim mojim pisanijama prepoznali nešto interesantno. Pa se posećivanje Portalu nastavi i danas. Istina ne u istom obimu. Ali osetno više nego ranijih dana i meseci. To mi dade motiv da nastavim sa pisanjem. Naravno trudeći se da to zaista bude intersantno potencijalnim čitaocima. Posebno sa aspekta da to bude i deo njihovih sećanja. Ili će ih podsetiti na vreme, događaje i mesta koje su trkom kroz vreme neopaženo zaboravili.

Pogled koji mi nedostaje

Juče pokušah da malo promenim taktiku. Umesto svojevrsnih osvrta na Čačak i ono čega više nema na Facebook napisah o tome čime se sada bavim. I stavih adresu RASIN portala. I posećenost Portalu naglo skoči. Samo juče je bilo skoro 100 poseta. Neki od prijatelja su tim mojim pisanijama prepoznali nešto interesantno. Pa se posećivanje Portalu nastavi i danas. Istina ne u istom obimu. Ali osetno više nego ranijih dana i meseci. To mi dade motiv da nastavim sa pisanjem. Naravno trudeći se da to zaista bude intersantno potencijalnim čitaocima. Posebno sa aspekta da to bude i deo njihovih sećanja. Ili će ih podsetiti na vreme, događaje i mesta koje su trkom kroz vreme neopaženo zaboravili.

Posted on

Dileme zauvek

Od početka postojanja ovog portala beležim svoja razmišljanja. Ustvari to sam činio i ranije. Ali sam ta razmišljanja objavljivao na WEB stranici Laboratorije za računarsku tehniku. Tematika je i tada i danas vrlo slična. Visokoškolsko obrazovanje i naučno istraživački rad. Mislio sam da tu svojim iskustvom mogu najviše da doprinesem svojim stavovima. A nekako sam tu bio i najslobodniji. Doduše bile su to dileme zauvek. Da li pisati i o stvarima koje interesuje širi krug ljudi. Ali nekako mi se nije ulazilo na teren, koji očekivano vodi ka politici. Možda nisam želeo da budem predmet napada i omalovažavanja. Samo zato što sam se usudio da iznesem kritiku. Nažalost to je samo odraz našeg življenja.

Oni koji su čitali moja razmišljanja o obrazovanju i istraživanju i sami će imati dileme. Jer i tamo sam uglavnom bio kritičan. Ispada da je danas najopasnija stvar biti kritičan. Jer se ljudi lako prepoznaju u tim kritikama. I počinju da te doživljavaju kao neprijatelja. A možda bi mogli da iskorite tu kritiku i postanu bolji. Ali to već spada u pitanje ljudske naravi.

O naravi

Kad sma već pomenuo ljudsku narav, možda nije loše nju iskoristiti kao paravan za kritiku. Jer mnoge loše stvari oko nas možemo da podvedemo pod plašt naravi. Tačnije posledicu ljudske naravi. Pri tome ne mislim o naravi kao genetskoj kategoriji. Već naravi kao stečenoj društvenoj pojavi. Koja se svakodnevno manifestuje u svakodnevnom životu. Ponekad mi se čini da sam umislio da je u poslednje tri decenije došlo do velike promene u ponašanju ljudi. Da je nekako postalo važno – „Ko nije za sebe, nije ni za drugoga“. Pokušavam sebe da ubedim da je to uvek postojalo. Da je možda bilo potsnuto u nekom drugom vremenu. Ali me svakodnevica po pravilu demantuje. Samo jutros dva puta doživeh manifestaciju takvog ponašanja. Bojim da je previše da bi bilo slučajno.

Mogao bih opisati pomenute događaje. Ali u njima nema ništa novo, što već nije viđeno kao obrazac ponašanja. Zato i ostaju nove dileme. Da li smo do krajnih granica postali nekritični. Ili mislimo da smo sami na ovom svetu.

Posted on

Vreme

Jedan naš profesor, koji je stekao zvanje magistra pod stare dane, kao moto svog rada stavio je sledeće reči. „Ni predveče nije kasno stići“. A ima i onaj vic o Lali i njegovom odgovoru na komentar da mu je važna kućna prostorija daleko. „Ko krene na vreme stići će“. U oba slučaja vreme je odrednica koje stvara nedoumice. Čini mi se da danas kao nikad pre govorimo da nam nedostaje vremena. Ako pokušamo da utvrdimo da li se radi o zbilji ili našoj uobrazilji naći ćemo se pred filosofskim izazovom. Sigurno je da je vreme isto. Samo izgleda da mi želimo da u tom istom vremenu uradimo više stvari. Ili se to od nas traži.

A možda su u pitanju mnoge stvari koje nam hteli mi to ili ne odvlače pažnju, npr. Internet. Kad to kažem pomislim na društvene mreže, gledanje serija, sportskih događaja i čitanje medijskih portala. Tzv. digitalna transformacija, ne pandemija su promovisali „rad od kuće“. Čini lo nam se da ćemo dobiti na vremenu, jer ne moramo da putujemo do posla. A svi znamo kako to može da bude dugo u velikim gradovima. Nismo ni primetili da smo možda počeli duže da spavamo. Češće da se odmaramo. A onda je radni dan počeo da traje duže. A vremena za sebe i bližnje bivalo je sve manje. Mnogi su se zbog toga uželeli rada u prostorijama firme.

Šlag na torti

Nedostatak vremena pokušavamo da nadoknadino letovanjima, zimоvanjima, putovanjima i produženim vikendima. Jer nam se čini da ako sad to ne iskoristimo, kasnije neće biti vremena. Pa se i trenuci odmora i reklo bi se uživanja pretvaraju u trku sa vremenom. Pošto želimo da što više doživimo, često da bi to predstavili okruženju, na posao se vraćamo umorni. I krug se zatvara. Naporna radna sedmica traži predah. Koji se opet svodi na vožnju do odredišta, aktivnosti radi aktivnosti i posle svega čuvenu rečenicu. nemam vremena, ništa ne stižem.

Posted on

Merenje

Ovih dana sam u prilici da često čujem tvrdnje da nam deca ne znaju matematiku i to ona osnovna znanja. Uzroci se najčešće nalaze u nekompetentnim nastavnicima. Možda je to trenutno najlakše, jer smo zatrpani informacijama o malom broju studenata na nastavničkim fakultetima. Evidentan je nedostatak nastavnika matematike, fizike, ali i nastavnika za drug predmete. To nas zaista vodi u situaciju da često imamo nastavnike koji nisu formalno kompetentni za ono što predaju. Ima i onih koji probleme neznanja vide i na drugačiji način. Npr. veliki upliv tehnologije. Npr. korišćenje kalkulatora, čak i za osnovne računske radnje. O korišćenju gotovih programa za rešavanje matematičkih zadataka da i ne govorimo. Jednostavno cilj je doći do rezultata. Da li đak ili student znaju na koji se način do njega dolazi česti i nije važno.

Pokušavajući da stanja u društvu objektiviziramo, pa time i nivo stečenog znanja došlo se do spasonosnog rešenja. A to je merenje svega i svačega. Tačnije pokušaja da se sve izrazi kroz brojke. Neko će primetiti da je ocena uvek bila merilo znanja. Međutim, način na koji se dolazi do konačne ocene i te kako je promenjen. Neko se setio da konačna ocena treba da bude srednja vrednost svih do tada dobijenih ocena. Misleći na period u kome se vrši ocenjivanje znanja. Sistem je veoma jednostavan i lak. Ali da li i objektivan i pravičan. Jer čovek nije mašina da uvek funkcioniše na isti način. Postoji čitav niz situacija u kojima čovek ne može da iskaže svoj puni potencijal. Bolest, problemi u najbližem okruženju i slično unose šum u naše ponašanje. Pa time i u saznajni proces. Koji se završava proverom stečenog znanja i ocenjivanjem.

Postoji li rešenje?

Znam da sam uplovio u jednu gotovo nemoguću misiju. U kojoj sa jedne strane imamo uzroke koji su doveli do ovakvog stanja. A sa druge strane stoje posledice. Kojih ponekad baš i nismo svesni. Najveća posledica metrike koja je zavladala u našem sistemu vrednosti je pretvaranje škole u takmičenje. Uvođenje „titula“, kao što su đak generacije, najbolji u ovome ili onome promenili su smisao škole. Škola je izgubila svoj osnovni smisao, mesta gde se stiče znanje. Takmičenje se prenelo i na viši nivo, tj. takmičenje škola. Posledica je da se manje pažnje posvećuje deci, koja poseduju vanredne sposobnosti, ali ne i takmičarske. Ovaj talas lažnog elitizma se prenosi kroz sve nivoe obrazovanja. Koji se na prvi pogled završava na univerzitetima. Svođenje procesa vrednovanja znanja na statističke metode u velikoj meri je devalvirala ulogu nastavnika. Na prvi pogled njima je lakše, jer je matematika neumoljiva.

Dovoljna da bude alibi pred nezadovoljnim đacima, a pogotovu roditeljima. Svest o oceni i načinu njenog sticanja navodi đake na traženje alternativnih pristupa u procesu verifikovanja znanja. Pogovu danas, kada se to najčešće vrši pismenim putem. Današnji proces obrazovanja i „merenja“ znanja prati još jedan paradoks. Univerzitetski nastavnici nedostatak znanja kod svojih studenata objašnjavaju nekompetentnim nastavnicima na nižim nivoima obrazovanja. Pri tome ne objašnjavaju kako na prijemnim ispitima nisu otkrili nedostatke tog znanja. Možda je razlog što rezultati prijemnog često nisu rezultat znanja iz srednje škole. Već namenske skupe pripreme za taj ispit. Uz nekako prećutno razmišljanje da će se faktičko neznanje nadoknaditi kasnije. Danas je normalna pojava da teške fakultete iz prirodnih i tehničkih nauka upisuju đaci sa društvenog smera gimnazije ili čak ekonomske škole. Kao što se vidi problem je krajnje složen. Pogotovu što se ne može posmatrati izvan opštih društvenih kretanja.

Posted on

Traganje

Penzionerske dane uglavnom provodim u traganju. Pre svega po vlastitoj prošlosti. A ima se i za čim tragati. Za sada sam se uglavnom ograničio za vlastitom prošlošću. Školski dani, posao, izleti, putovanja su ono čemu sam posvetio najviše pažnje. Traganje za porodičnim korenima stalno odlažem. Jer već sam deo one najstarije generacije. A tu ima malo onih koji uopšte znaju rodbinske veze. O porodičnoj istoriji da i ne govorim.

U tim neprestanim traganjima našlo se i mesto za ljude, vreme i događaje oko nas. Trudim se da sve što pišem bude bez lamentiranja. Bez onoga – kako je to nekada bilo. Jer svako vreme ima svoje uzuse koji nam se iz nekih drugih vremenskih vizura izgledaju bolji ili lošiji. A čak ćemo neke teške trenutke kroz deceniju ili više doživljavati kao generacijsko pravo. A ne pokoru. Kao deo generacije iz pedeset i neke rođen sam dovoljno daleko posle rata. O njemu se pričalo, ali ga bar ja lično nisam osetio. Mislio sam da je rat bio „privilegija“ mojih predaka. A onda kada je moja generacija bila na vrhuncu moći sve se srušilo kao kula od karata. Turbulentne osamdesete, koje smo doživljavali kao nešto prolazno pretvorile su se u gotovo tragične devedesete. Raspad države, rat na njenoj teritoriji, sankcije, sumanuta inflacija podsetiće nas da život ima i naličje.

U vrtlogu života

Kada smo pomislili da se život vraća u normalu stiglo je bombardovanje 1999. godine. To nam je kompletiralo izgubljenu deceniju života. Sledile su dramatične društvene promene u osvit novog milenijuma. Konačno XXI vek nam je doneo život u stalnim političkim i društvenim previranjima. A mi kojima su godine odmicale tražili smo samo malo mirnog života. I tako već skoro četvrt veka.

Istovremeno ni svet više nije bio mesto u kome se očekuje svetlija budućnost. Pogotovu što je i „stara dobra Evropa“ prestala da bude oaza mira. Nije više samo Balkan bure baruta. Na nekim drugim mestima u Evropi taj barut je počeo dobrano da dimi. Ostaju nam samo traganja za prošlošću i traganja za onim što je moguće u budućnosti.

Posted on

Usporimo

Pre mesec dana napisah – zastanimo. Kao da sam predosetio šta će nam se desiti. Sadašnje – usporimo skoro da dođe kao vapaj. Srbija se početkom meseca suočila sama sa sobom. Suočila se sa zlom u nama samima. Ipak našlo se onih koji su za to okrivili „zapad“ i vrednosti koje nam otuda dolaze. A pomalo smo zaboravili šta smo samo pre tri decenije očekivali. Odbacujući socijalizam i priklanjajući se kapitalističkoj zajednici valjda smo očekivali da će odmah poteći med i mleko. „Ko nije za sebe, nije za drugoga“, postala je svakodnevna mantra. U vrtlogu događaja, koji će nas pratiti gubila se naklonost i ljubav prema bližnjima. Institucije su postajale podređene pojedincima i njihovim interesima. Sankcije, ratovi u okruženju i vazdušna agresija na Srbiju bili su savršeno objašnjenje za sve loše što nam se dešava. I opravdanje što se nikako nismo pogledali sami u ogledalo.

Dolazak novog milenijuma kao da je bio okidač da krenemo u trku kojom se želelo nadoknaditi sve propušteno. Tome je doprinelo i intenzivno korišćenje savremenih tehnoloških dostignuća. Posebno na planu tzv. informaciono – komunikacionih tehnologija. Mobilni telefon nam je postao najbolji prijatelji. A Internet poligon na kome smo mogli da se dokažemo i u onom što nam je običan život uskraćivao.

Ostaje nam mera

Jedan mudri čovek je odavno rekao da u životu treba imati meru. To je narod lepo rekao kroz poslovicu sličnog značenja. „U dobru se ne ponesi, u zlu se ne pokudi“. Nažalost, sve ono što nam je svakodnevno postajalo dostupnije, kao da je šaputalo – da nam je samo nebo granica. Sve se čini da nas ni opomena od pre par dana nije opametila. Kao da smo rekli sebi – svakog čuda tri dana dosta. Umesto da uzmemo vazduh u usta i usporimo, kao da smo postali još osioniji i bezobzirniji. Sve mi se čini, kao da opomena nije bila dovoljno upečatljiva i jasna.

Posted on

Zastanimo

Često se čuje da živimo prebrzo. Manje više svi se slažu sa tom konstatacijom. Ali kada dođe do traženja odgovora onda nastaju problemi. Uglavnom se slažemo da je za to neko drugi kriv. A ne mi. Zato zastanimo i pogledajmo kako nam protiče običan dan. Ako radne obaveze posmatramo kao konstantu vreme nam prolazi u gledanju televizije, telefonskim razgovorima i „putovanju“ Internetom. Informatičko društvo u kome živimo stvorilo je utisak da možemo o svemu da diskutujemo i da budemo „stručnjaci“ za sve. Šta tek očekivati od najavljene veštačke inteligencije?

Pre nekoliko dana imadoh priliku da vidim multimedijalnu prezentaciju o Desanki Maksimović. Stihovi „Ljubav je lepa samo dok se čeka“ izgovoreni od same pesnikinje podsetiše me da život čine male stvari. Jedna od njih je bilo i ono dečije iščekivanje odlaska na letovanje. I to ne svake godine. Isto tako odlasci na izlete i ekskurzije sa školom. Danas se to podrazumeva. Do nivoa da ako vikend ne provedemo van kuće to doživimo skoro kao tragediju. Letovanja i zimovanja se podrazumevaju. Po mogućstvu na što egzotičnijim mestima. O putovanjima za praznike, kao što su Uskrs i Prvi maj da i ne govorimo. Život na se očigledno odvija po sistemu „sad i odmah“. I nije čudo što hteli to ili ne živimo prebrzo.

Zaboravih da pomenem treninge, učenje stranih jezika, balet, glumu, privatne časove školaraca. Da se od malih nogu naviknu na obaveze. Tako da ne ostaje vremena za one male stvari. Beton, čelik i staklo koji nas na razne okružuju uništili su i ono malo prostora koja su nekada vrvela od dece i njihove graje. Nema više spontanih okupljanja i igre dok nas mrak ne utera u kuće. Nema više prepričavanja knjiga i filmova. Nema više poseta prijateljima i ćaskanja uz kafu i poneko piće. Sad nam je važnije da na Instagramu, Facebook ili slično postavimo fotografije pića i jela koje konzumiramo na prestižnom mestu. Kao da okruženju zadajemo domaći zadatak koji treba da ispuni.

Dok mi tako trčimo kroz život, brže nego što treba oko nas se dešavaju sudbinske stvari. Umesto da zastanemo mi naprotiv ubrzavamo, jer treba iskoristiti šansu. Čak i ako je to što se time dobija puko štikliranje u beležnici života. A pri tome jedog dana se nećemo ni setiti gde smo bili i šta smo videli. Zato, zastanimo.

Posted on

Kultura

Večeras je svečano otvorena manifestacija „Nacionalna prestonica kulture“. Čast da, kao prvi grad u Srbiji ponese tu titulu pripala je Čačku. Rođen sam ovde, a nadam se da ću ovde i zatvoriti životni krug. Zato osećam ponos što je naša mala varoš dobila tu privilegiju. Jer nije mala stvar biti prvi među sličnim gradovima. A među njima ima onih za koje sam smatrao da imaju više kulture. I zbog toga mi je uvek bilo pomalo krivo. O velikim gradovima i njihovoj kulturnoj sceni nisam ni razmišljao.

Možda uvek nisam bio u pravu kada sam žalovao poredeći nas sa drugim gradovima. Jer sam pitanje kulture po pravilu vezivao za sferu umetnosti. A onda je to neminovno vodilo nabrajanju umetnika koji su potekli sa ovih prostora. E tu mi se uvek činilo da smo u deficitu. A kultura je nešto što ipak ima veću širinu, nego što je umetnost. A možda je nama u Čačku često nedostajao po neki sitan detalj koji bi nas postavio ispred drugih.

Šta se mpože očekivati od titule prestonice kulture? Pre svega biće to prilika da u narednih devet meseci Čačak bude „poprište“ raznih kulturnih događaja. Koje će pored činjenice da se ovde mogu organizovati treba da pokažu da Čačak ima publiku za njih. Užurbano življenje i razvoj informacionih tehnologija uticali su da sve ređe budemo učesnici događaja uživo. Ovo je prilika da se vratimo neposrednoj konzumaciji kulture. Ako se na tom planu napravi iskorak onda će ovo zvanje koje će Čačak nositi tokom 2023. godine biti pun pogodak. S druge strane ako u 2024. godini ponovo budemo lamentirali nad stanjem u kulturi grada, moramo sebi postaviti pitanje. Da nije problem u nama?

Posted on

Dokon um

Nadam se da je narodna poslovica „Dokon um je đavolje igralište“ svima poznata. Možda ona i nema veze sa mojom neaktivnošću na Portalu. Jednostavno okupirali su me neki drugi poslovi. Piskaranje je čini mi se bilo samo surogat za nebavljenje onim što zovem strukom. Izgleda da sam sada našao stručnu zanimaciju. Šala na stranu, ipak mi je pomalo nedostajalo to moje piskaranje. jer sam ga upravo gurao u stranu zbog struke. Doduše mislio sam da nemam mnogo smisla za pisanje. Možda tako i sada mislim. Ali kada pročitam nešto što sam nekada napisao bude mi drago što je to moje delo.

Poslednjih nekoliko godina tematika mojih tekstova je bila prilično šarolika. Na jednoj strani putopisi i sećanja na ljude i događaje. Pokušavao sam da osvetlim vreme u kome sam živeo i ono što je u njemu davalo pečat mom životu. Možda će nekome to ličiti na nostalgiju. Ne bežim od toga. Jedino sam se trudio da to ne bude sećanje koje će negirati sadašnjost i blisku prošlost. Jer svako vreme svoje breme nosi. I svako ima svoje lepe i teške trenutke. Da li treba da napominjem da nije isto gledati život očima desetogodišnjaka i čoveka čije su moći na izmaku.

O čemu sam razmišljao

Na drugoj strani bilo je tu razmišljanja o temama koje su predstavljale refleks na moj profesionalni život. Pogotovu ono vreme koje sam proveo radeći nastavnički posao. Bili su to tekstovi u kojima sam pravio preseke stanja na polju visokoškolskog obrazovanja i istraživačke delatnosti. Isnosio sam kritike, ali sam se trudio da iznesem i svoje stavove po najvažnijim pitanjima u pomenutim oblastima. Možda je tu pomalo bilo i nezadovoljstva što ponešto od toga nisam uspeo da nametnem dok sam bio aktivan. Verovatno nisam bio dovoljno ubedljiv da svoje stavove približim drugima. I da ih ubedim u njihovu ispravnost. A možda su bili suviše radikalni i neprihvatljivi za druge. Jer kako se kaže ljudi veruju u poslovicu – „Bolje vrabac u ruci, nego golub na grani“.

Ne bih se sada ponavljao i vraćao na teme koje sam najviše obradio tokom svojih razmišljanja. Pomalo i zato što mi se ponekad čini da time samo gubim energiju koju bih mogao bolje upotrebiti.

Posted on

Dileme

Zemljotres(i) u Turskoj i Siriji otvorili su čitav niz pitanja. Neka od njih su direktno vezana za samu pojavu i uzroke zemljotresa. Da li se mogu predvideti i koja su to područija koja mogu da u budućnosti dožive ovu vrstu prirodne katastrofe. Neću se baviti njima, jer je to pitanje za stručnjake. Mene više interesuju ona pitanja i dileme koja su indirektno uslovljena ovom katastrofom. Npr. da li su efekti pomenutog zemljotresa mogli da budu manji. Kao što „svi putevi vode u Rim“ tako je i ovde jedno od prvih pitanja bilo – „Da li su zgrade građene po propisima“? Uz neke od ponuđenih odgovora obavezno slede potpitanja i sve se na kraju završava na pitanju kvaliteta obrazovanja.

Ovo pitanje često vodi ka generacijskom sučeljavanju. Koje se ogleda u tome da se pokaže ili čak dokaže čije je obrazovanje bilo bolje. Trudim se da ne upadnem u vrzino kolo u koje takve rasprave vode. Zato sam nastojao da ponudim odgovor(e) koji će biti potkrepljeni dokazima. Neću se ni ovde baviti ovom ponekad jalovom raspravom. Jer po pravilu ne nude utemeljene predloge koji bi makar i na duže staze promenile kvalitet obrazovanja. Umesto toga izneću neke svoje dileme vezane za ovaj problem. I dati neka jednostavna razmišljanja o tome kako ih prevazići.

Kakvo nam obrazovanje treba

Da bi se uopšte bilo na tragu pravog odgovora mora se postaviti pitanje – „Kakvo nam obrazovanje treba“? Pri tome mislim na obrazovanje koje treba da obezbedi različite profile stručnih ljudi. Koji će moći da uspešno izvrše svoju drušvenu funkciju. Rezultat obrazovnog procesa mora da bude takav da zajednica dobije adekvatan broj stručnih lica. Koja će moći da svojim radom i njegovim rezultatima zadovolje potrebe cele zajednice. Da bi se ovo postiglo postoji nekoliko faktora – kvalitet i obim stečenog znanja, broj lica sa takvim znanjem i dr. Imam ponekad utisak da naše obrazovanje počiva na pogrešnim pretpostavkama.

Pre svega skoro u potpunosti je prepušteno liberalnom konceptu. Početkom ovoga veka širom zemlje počeli su da niču fakulteti kao pečurke. Uglavnom su dominirale studije menadžmenta. Kada je to malo posustalo na red su došle informacione tehnologije (IT). Da ne bi zaostali u ovoj trci ni postojeći fakulteti nisu ostali imuni na ove trendove. Čak ni oni najpoznatiji, sa dugom tradicijom. Može se proveriti da skoro da nema fakulteta u Srbiji koji nema studijski program sa asocijacijom na menadžment ili IT. Čak na pojedinim univerzitetima ima fakulteta na kojima postoje identični studijski programi. Kao da nije bilo dileme da li je tako nešto opravdano. Kao da se niko nije pitao da li svi ti obrazovni profili trebaju proivredi Srbije. Izgleda da je važnije bilo „atraktivnim zanimanjima“ privući svršene srednjoškolce. Zato se spravom postavlja pitanje – „Da li nam takvo obrazoivanje treba“?

Večna dilema

Nažalost misli su mi malo odlutale u odnosu na ideju sa kojom sam pristupio pisanju. Želeo sam da nešto kažem o tome kako vidim strukturu obrazovanja kroz odnos teorija – praksa. Tačnije koliko je važno temeljno izučavanje fundamentalnih nauka, pre svega matematika i fizika za poziv inženjera. Ili je dovoljno poznavanje osnovnih principa i alata koji su raspoloživi kroz računarske aplikacije. Izgleda da ću time morati da se pozabavim u nekom novom razmišljanju.