ČAČAK
Čuveni turski putopisac Evlija Čelebija prolazeći na svojim putovanjima kroz Čačak nazvao je moravsku dolinu „Rajskom baštom“. Iako nam danas ta ista dolina i ne liči na tako nešto, podsećanje na reči znamenitog putopisca nijednog Čačanina ne mogu da ostave ravnodušnim. Pominjanje Čačka nikako ne može da prođe bez pominjanja Zapadne Morave. Pogotovu danas kada ona zaista deli grad. I kada nam, iz potrebe da ta veza delova grada sa dve strane reke bude čvršća fale mostovi. Ali kada nam pored mostova fale i oni nekadašnji vrbaci i plaže na kojima su Čačani tokom letnjih vrućina nalazili hladovinu mesto za odmor.
Malo je danas Čačana koji pamte Moravu od Rastoka do železničkog mosta i sva ona divna mesta na kojima smo se kupali. Današnja čačanska mladež se kupa uglavnom na bazenu, a poneko i u jezeru koje se formira spuštanjem ustava na brani u Sportskom centru „Mladost“. Problemi sa zagađenjem uticali su da Morava u pogledu kupanja postane izazov samo za one hrabre.
Simboli grada
Međutim, nije samo Morava simbol Čačka. Tu su i ona dve planine koje su neizostavne na svakoj fotografiji Čačka – Ovčar i Kablar. Pored toga što upotpunjavaju vizuru grada Čačani često pogledima prema njima predviđaju kako nas vreme očekuje do kraja dana. Koliko puta sam leti, kao dete pogledao na Ovčar i Kablar nadajući se da neće biti oblaka i da će me otac moći voditi na Moravu. Ne možemo zaboraviti ni Jelicu sa čijih se serpentina pruža prelepi pogled na Moravsku kotlinu i grad u njoj. Takođe, ni brdo Ljubić sa takođe sličnom vizurom grada. Ali i kao mesto sećanja na slavne dane srpske istorije. Čuvenu bitku na Ljubiću, koja je bila vesnik konačne slobode od vekovnog turskog jarma.
Godine na razmeđu vekova uticale su da se grad promeni. Naravno u nečemu nabolje, ali ima i onoga čime baš i ne možemo da se podičimo. Nekadašnje velike proizvodne fabrike zamenila su mala i srednja preduzeća. Grad je postao fakultetsko središte. A zahvaljujući izgradnji autoputa Beograd – Južni Jadran i Pojate – Preljina i važno saobraćajno čvorište u Srbiji.
Šta treba videti u Čačku
Turizam je odavno prestao da bude zabava. Postao je ozbiljna privredna grana. Diljem Srbije špartaju organizovane turističke grupe. A tu je i veliki broj putnika namernika. Oni boravak u nekoj sredini pokušavaju da iskoriste i upoznaju se sa lokalnim znamenitostima. I Čačak ima šta da ponudi gostima. Bez obzira da li se oni ovde nađu namerno ili slučajno. Lokal patriotama se obično čini da neke druge sredine nude više. A voleli bi da njihova čaršija bude najlepša. I da nudi više od drugih.
Ranije se putnici namernici nisu puno zadržavali u Čačku. Uglavnom Čačak nije imao odgovarajuće smeštajne kapacitete. I pored napretka i danas stanje se nije naročito popravilo. Mislim na hotele, koji bi mogli da ugoste turističke grupe. Nažalost niko nije uočio jednu od bitnih prednosti Čačka. A to je položaj. Odavde je sve na manje od 100 kilometara, Kopaonik, Zlatibor, Tara, Vrnjačka Banja. Eto prilike da se ovde smesti grupa i svaki dan odvede na drugo odredište. A za doručak i večeru im ponudimo domaće specijalitete. I u letnje dane uživanje pored Morave.
Za pojedinačne putnike namernike ima odličnih apartmana u novoizgrađenim objektima. Kad je to u pitanju Čačani su dobro ispratili turističke novitete.
Ljudi današnji
Postoji nekoliko kriterijuma po kojima se može vrednovati ono čime se određena sredina predstavlja drugima. Možda se neko neće složiti, ali ljudi su najveća vrednost jedne sredine. Nihova gostoljubivost, susretljivost i pažnja koju ukazuju drugima može da ublaži mnoge nedostatke. Kad su Čačani u pitanju poslužiću se jednom ne baš veselom anegdotom. Jedan beogradski prijatelj mi je jednom prilikom rekao – “Čačani su najgori ljudi na svetu”. Nisam stigao ni da upitam za razlog pružio je objašnjenje. “Čačanin kad te sretne nikad ti neće reći nešto lepo. Umesto toga kaže ti – Što si mi nešto ubledeo, čuo sam da si bolestan, čuo sam da šta ti se desilo …”. Ostavljam drugima da sude o istinitosti ovih reči. Ono što je sigurno da Čačani vole šalu. Tako da se dođoš lako može naći u situaciji da bude predmet pošalice kad se nađe u društvu Čačana.
Neki kažu da bar 10% svih viceva koji nastanu u Srbiji potiče odavde. Čak i da nije u potpunosti tačno, dovoljno govori o duhu Čačana. O tom duhu govori i činjenica da je u Čačku pre Drugog svetskog rata postojalo udruženje lažova. Njegov predsednik je bio ovdašnji kafedžija Sreto Jovičić. I sam akter mnogobrojnih anegdota. Danas kada su migracije česte i intenzivne, može se desiti da posetilac i ne upozna pravag Čačanina. Pri tome mislim na onog žitelja Čačka, koji je makar druga generacija koja ovde živi.
Za Čačane važi da im je san da žive u Beogradu. Većina će reći da su razlog veće mogućnosti, koje prestonica nudi. Biće da ima i onih kojima je život u Beogradu ipak samo stvar prestiža. Čačani, definitivno nisu lokal patriote. Jer iako ih ima puno na uticajnim mestima to uglavnom nije vidljivo. Čak i kada su zauzimali najviše položaje u državi.
Ljudi prošli
Čačani, koji cene da su oni pravi, sebe nazivaju Plemićima. Često, uglavnom oni neupućeni, Čačane nazivaju Grebićima. Pravi Čačani se po pravilu ljutnu na to. Jer pravi Grebići su oni sa leve strane Morave. Dakle žitelji Ljubića. A to ni danas kada nema jasne prostorne podele nije Čačak. Pa smo mi sa desne strane Plemići.
Stari Čačani, ma šta se pod tim podrazmevalo, često se u razgovoru prisećaju sugrađana, koji su stekli status legendi. U svojim pisanijam ovekovečilui su iz poznati čačanski hroničari, Mile Mojsilović, Milan Đoković, Radovan Marinković. O nekima je trag ostavio i Branko V. Radičević. Ipak najviše traga ostalo je u kafanskim pričama, kao što su one sa „Štajge“ ili bifea na „Želovom“. Novo doba donelo je televiziju i Internet. Pa je ponešto ostalo zapisano i u kultnim emisijama – „Zadnji voz za Čačak“ i „Krajem naše ulice“. Danas se ponečeg setimo putem društvenih mreža. Npr. grupu „Čačak kroz vreme“ na Fejsbuku.
Ne usuđujem da pomenem neke od tih čačanskih legendi. Razloga ima više. Prvi je što nekoga sigurno zaboraviti. A opet da se ograničim na neke za mene najvažnije, eto belaja. Reći će da sam subjektivan. Ovako, nadam se da će u tekstovima na ovom Portalu biti mesta za najveći broj njih. Jer svako je od njih, manje više obeležio prošlost našeg grada. A po nekima je „naša mala varoš“ kako bi rekao jedan od njih postala poznata izvan granica zemlje.
Nažalost u ovim smutnim vremenima neke od tih legendi nisu izdržale probu vremena. Ili to možda važi za nas. Možda mi ne umemo da ljudima nađemo pravo mesto u istorijskom kontekstu. Suviše lako smo da ljudska dela uzdižemo i spuštamo ne čekajući da prođe ona prava istorijska i životna distanca.
Tragovi u vremenu
Juče sahranismo Boru Čorbu – Borisav Đorđević (1952. – 2024.), Najpoznatijeg kao vođu muzičke grupa „Riblja Čorba“. Njegova je želja bila da počiva u rodnom gradu. Eto prilike da Čačak postane mesto hodočašća pravih rokera. Onih koji su sa Borom neumorno pevali na njegovim koncertima. Ili će se, koliko sutra zaboraviti sva ona zaklinjanja u večni pomen i sećanje. Kažu dobiće ulicu i spomenik u centru grada. Za razliku od nekih čija se veza sa Čačkom pominje kroz odrednicu rođenja, Bora je ovde našao i svoje konačište.
Možda bi mi Čačani voleli da ima više onih koji su ime rodnog grada slavili svojim delom. Stremljenje ka višim ciljevima vodila je rođene Čačane u prestonicu i dalje u svet. Retko su hvatali „zadnji voz za Čačak“, kao što je to uradio Bora. Srećom ima i onih koji su Čačak izabrali kao mesto konačnog boravišta. U tom pogledu nikako se ne može zaobići vojvoda Stepa Stepanović sa čijeg grobnog mesta puca pogled na čačansku kotlinu.
Čačani su se najviše odužili Nadeždi Petrović i Disu. Slikarka u rodnom gradu ima galeriju, memorijal, a zahvaljujući njoj u Čačak je stigao i Meštorović. U Disovu čast se već više od sedam decenija održava penička manifestacija „Disovo proleće“. Nažalost Disova rodna kuća u obližnjem Zablaću neumitno propada.
Ovih dvadesetak redova su nedovoljni da se setimo svih onih, zahvaljujući kojima je Čačak postao poznat širom sveta. To mi i nije bio cilj. Želeo sam samo da potencijalnom citaocu ovog teksta napomenem šta bi mogao da potraži u našem gradu. Uporni tragač informacija po Internetu će se iznenaditi koje sve poznate ličnosti su na neki način povezane sa Čačkom.
Okolina
I kad je okolina u pitanju, činilo mi se da neki okolni gradovi imaju više da ponude putniku namerniku. Ali i onome ko ciljano dođe. Užice ima Zlatibor i Taru, Kraljevo, Goč, Kopaonik, Dolinu kraljeva sa Studenicom i Žičom, Valjevo, Divčibare. Međutim, i mi imamo šta da pokažemo. Iamo jedinstvenu vizuru Ovčara i Kablara, pogotovu u ona vedra predvečerja, kada Sunce zalazi. Imamo Moravu i bedem. Ponečega ni sami Čačani nisu svesni. Npr, Suve Morave. Jedinstvene oaze zelenila gotovo u samom gradu. Radi se o jedinstvenom rečnom ostrvu smeštenom između dva rukavca Morave. Sa malo truda ostrvo se može pretvoriti u oazu zadovoljstva i uživanja. Pri tome nije nužno da se asfaltira i behatonira. Dovoljno je izgraditi poneki drveni objekat, urediti plažu. I eto mesta i za Čačane, ali i goste.
Pomenuh Ovčar i Kablar, koji na svojim obroncima kriju desetak manastira. Nažalost Ovčarsko – kablarska klisura je devastirana nekontrolisanom izgradnjom vikendica i zagađenjem jezera hidrocentrale „Međuvršje“. Možda je poslednji trenutak da se koliko toliko popravi stanje i ceo ovaj kraj učini pravom turističkom oazom.
Sa brda Ljubića i obronaka planine Jelice pružaju se veličanstvnei pogledi na moravsku dolinu. Na Gradini na planini Jelici nalazi se značajno arheološko nalazištre sa ostacima crkava i grada iz ranog srednjeg veka. U okolini Čačka postoje tri banje, koje vredi posetiti. Svakako je najpoznatija „Atomska banja“ u Gornjoj Trepči. A tu su i Ovčar banja i Slatinska banja.
Pitome padine okolnih brda su pune voćnjaka pa su poslednjih godina nikle i destilerije voćnih rakija. U njima se proizvode neke od najpoznatijih rakija u Srbiji, kao što su „Plazinić“, „Minić“ ili „Jelički dukat“. Ne mogu se zaobići ni nadaleko čuvene manifestacije kao što su Sabor trubača u Guči i Sabor frulaša u Prislonici.
Nastaviće se