Category: Blog

Svakodnevno se oko nas nešto dešava. Ponešto zavredi da mu se posveti pažnja. Nažalost “trčanje kroz život” često nas sprečava da iznesemo svoje mišljenje. Ili makar da zabeležimo neke važne lične ili opšte trenutke. Živimo u smutnim vremenima koja zahtevaju da se svaki slobodno misleći čovek o njima odredi. Ili makar iznese stav o onome što se tiče svih nas koji ovde živimo.

Posted on

Stranputice “Bolonje”

Skoro će pune dve decenije kako je u naše visokoškolsko obrazovanje uvedena tzv. Bolonja.proteklo je sasvim dovoljno vremena da se mogu sagledati rezultati promena koje je taj čin doneo ovom nivou obrazovanja. Onako ad hoc manje više svi se slažu da je praktična primena bila neuspešna. Nismo dobili stručnjake koji posle završenog fakulteta mogu neposredno da se uključe u privredne tokove. Horizontalna pokretljivost studenata, bar što se tiče domaće akademske scene praktično ne postoji. A to su bile glavne pretpostavke uvođenja „Bolonje“. O realizaciji doktorskih studija, koje su de facto pretrpele najveće izmene mislim da ne treba trošiti reči. Slobodno se može reći da je došlo do inflacije „doktora nauka“. Ali njih nema u privredi, jer bi svi želeli da se uhlebe u istraživačkom i obrazovnom sektoru. Dobri poznavaoci stanja u privredi Srbije i naučno istraživačkom sektoru, pre svega sa aspekta plata znaju odgovor.

Jasno je da se ova problematika teško može da posmatra izvan konteksta ukupnih društveno – ekonomskih i naravno političkih odnosa. Zbog toga mišljenje pojedinca može lako da dobije prizvuk kritizerstva. I shodno tome može doći na tapet tek sa radikalnom promenom ukupne politike i njenim uticajem na obrazovni i istraživački proces. Ali o nekim aspektima života i rada fakulteta kao obrazovne i istraživačke institucije treba čuti mišljenje i pojedinca. Pogotovu ako poseduje dovoljno iskustva u radu u datom sektoru. Iako smo još početkom poslednje decenije prošlog veka proglasili vraćanje na kapitalistički sistem društveno – ekonomskih odnosa neki relikti socijalizma su ostali. Pre svega mislim na sistem samoupravljanja koji je nastavio da živi u visokoškolskom obrazovanju. Čak je ono prisutno u još otvorenijem vidu nego kada je bilo vladajući sistem.

Pod plaštom autonomije državni univerziteti (fakulteti) su se „izborili“ za relativno blagu kontrolu države u njihovo poslovanje. Iako zakonski, država tj. Vlada Republike Srbije, ima obavezu da delegira svoje predstavnike u upravljačka tela to je često izostajalo. Shodno tome država u principu nije imala čak ni formalan uvid u njihovo poslovanje. Na stranu to što su, i kada su bili delegirani, predstavnici države u upravljačkim organima često bili iz redova nastavnika sa istog univerziteta. Zahvaljujući tome izostajala je kontrola načina trošenja sredstava koje je država obezbeđivala za rad fakulteta. A posebno sredstava koje su fakulteti ostvarivali iz školarine ili drugih sopstvenih prihoda. Pri tome se pre svega misli na izdvajanje sredstava za obezbeđenje dobrih uslova za studiranje. I tu konačno dolazimo do pitanja koje je postavljeno na početku – „Šta je donelo uvođenje „Bolonjskog procesa“ u naše visokoškolsko obrazovanje“?

Posted on

Vreme razmišljanja

Proleće 2022. godine donelo je svetu nova iskušenja. Još se nismo ratosiljali pandemije virusa Covid – 19, a nad svetom su se začule ratne trube. Po ko zna koji put stanovnici Zemlje su počeli da se svrstavaju na različite strane što neminovno nosi opasnost od rešavanja spornih pitanja na najgori mogući način – ratom. Rat od pre tri decenije, za koji su mnogi tvrdili da to i nije bio, podsetio nas je da ni Evropa nije imuna od takvih dešavanja. Ako smo to smatrali incidentom, kao i bombardovanje Jugoslavije 1999. godine onda napad Rusije na Ukrajinu definitivno ukazuje da je ratno stanje u Evropi jasna realnost. Ma koliko se trudili da imamo privid normalnog življenja teško da ćemo izbeći posledice koje stanje rata u našem okruženju nosi sa sobom.

Stanje u kome se nalazi svet, a posebno Evropa tera svakog slobodoumnog čoveka na razmišljanje. Ali izgleda da tako ne smatraju oni koji misle da su pozvani da na svoj način rešavaju civilizacijske probleme. Jer dok mi mislimo da uvek postoje bolja rešenja od rata, oni nas uveravaju da upravo zbog nas sve to i rade. Što zbog toga ginu nevini ili što će njihov broj, potencijalno rasti geometrijskom progresijom za njih je samo – kolateralna šteta. Činjenica je da je čovečanstvo suočeno sa problemom energije. Usuđujem se da kažem da enormna potrošnja energije nije uslovljenja samo realnim potrebama čoveka. Ogromne količine energije troše se nepotrebno. Istina poslednjih godina se govori o energetskoj efikasnosti i traženju alternativnih izvora energije. Ali ipak kao da u čoveku pobeđuje misao koju je izrekao francuski kralj Luj XV – „Posle mene makar i potop“.

Shodno tome kao da nas ne interesuje šta ostavljamo generacijama koje dolaze iza nas. A i te generacije, još direktnije prihvataju pomenuti stav tako da se ne vidi svetlo na kraju tunela. Jer kao da je moto savremene civilizacije postala misao – „Sad i odmah“. Zbog toga kao da je nestalo empatije, tako neophodne za normalan život i funkcionisanje društva. Društvena solidarnost je svedena na nivo pojedinca i njegov osećaj odgovornosti za svet oko sebe. Zbog toga se ljudima uskraćuje pravo da razmišljaju na nivou društvene odgovornosti. I kao rešenje za sve probleme nameće se princip – „po džepu“. Dakle kazne, čime se čovek poništava kao misaono biće, sposobno da razlikuje dobro od lošeg. Zato je došlo vreme razmišljanja, kada treba staviti prst na čelo i ponovo se upitati – „Kud plovi ovaj brod“?

Posted on

Znaci pitanja

Nisam pisao puna dva meseca. Nije da nisam imao ideja, ali sam sebi počeo da postavljam mnogo pitanja. Pre svega da li ima smisla pisati o nečemu na šta nemaš uticaja. Ili o nečemo što neće doprti do onih koji bi to trebalo da čuju. Nažalost iskustvo, a izgleda i znanje danas nisu previše na ceni. Jer živi se od danas do sutra. A tu onda dominira ona čuvena uzrečica – „Neće valjda“. Zato me je juče u pozitivnom smislu dojmilo razmišljanje o budućnosti mlađeg kolege. Malo je onih koji tako razmišljaju ili bar javno o tome pričaju. Činjenica je da su neke struke danas na ceni. Najčešće su to zanimanja iz onog što se popularno naziva IT sektor. Zahvaljujući tome plate su dostigle do sada nezamislive nivoe na ovim prostorima. Nažalost imam utisak da malo današnjih poslenika u ovoj oblasti razmišlja do kada će tako biti.

Pripadam generaciji koja je delovala u ovoj oblasti, tačnije računarstvu i pre tehnološkog buma s kraja sedamdesetih godina prošlog veka. Spajala nas je misao da se razviju računari koji će olakšati život čoveku. Bilo je tu razmišljanja i o veštačkoj inteligenciji. Naravno išlo se i do nivoa kako učiniti da računar zameni čoveka. Ali treba reći da je sve nekako bilo u okviru realnih potreba. Danas posle više od četiri decenije sve se nekako promenilo. Realne potrebe su nekako ostale u drugom planu. Intenzivna primena računara je čak dobila i negativne kontekste. Pre svega u činjenici da je umesto da računar bude čovekov sluga – čovek postao gotovo „rob“ računara. Jer kako drugačije objasniti činjenicu da ujutru prvo sedamo za računar ili mobilni telefon, koji je de facto računar, ne ispuštamo iz ruku ni na pešačkom prelazu.

Sigurno je da su računari omogućili skoro dramatične promene u ljudskim životima. Ali se postavlja pitanje da li je sve to i zaista donelo dobrobit čovečanstvu. Globalna povezanost računara putem Interneta donela je jednu važnu dimenziju u naše delovanje. A to je pre svega trenutnost, kad su u pitanju finansijske transakcije, prenos informacija, itd. Ali, kao da ne primećujemo „bočne efekte“ takvog pristupa. Slanjem informacija u vreme, kada to nije ni vaspitano ni opravdano stvara se utisak da pojedinci rade 27/7. Iako u suštini svoj posao ne obavljaju u vreme kada je to normalno po svim merilima. Takođe, tekovine računarske ere se primenjuju za sve i svašta. Čak se to predstavlja kao nekakav veliki naučni doprinos. A iza svega se ipak krije samo ono što često nazivamo – opsena prostote.

Znam da ni ove reči neće dopreti daleko iako su upućene preko Interneta. Jer niko neće da se odrekne onoga što mu daje pravo da se ravnja sa drugima. Jer živimo u vremenu kad nam se mnogo toga dešava po pesnikovom – „Reče mi jedan čovek, na jednom mestu, …“. Moglo bi se ovde postaviti još mnogo pitanja, koja na prvi pogled čak i nemaju mnogo veze sa računarskim dobom. Ali sve mi to nekako liči na „ispravljanje krivih Drina“. Verovatno treba da dobro lupimo glavom o zid da bi možda stavili prst na čelo. Ovako ćemo biti samo nemi posmatrači događaja.

Posted on

Zamke razvoja

Profesor Vlastimir Matejić (1931 – 2019) je bio jedan od pionira menadžerskog obrazovanja u Jugoslaviji. Ipak najdublji trag na ovim prostorima ostavio je na planu istraživanja u oblasti nauke i tehnologije. U okviru toga bio je član ili rukovodilac timova za izradu strategija razvoja nauke i tehnologije Jugoslavije i Srbije, tokom više od četiri decenije. Ovih par rečenica o profesoru Matejiću su samo šlagvort o onome o čemu hoću da pišem. Tokom konferencije ETAN, koja je 1982. godine održana u Subotici profesor Matejić je predstavio strategiju tehnološkog razvoja Jugoslavije. Pri tome je na početku dao mali uvod u kome je uporedio razvoj Jugoslavije i Japana posle II svetskog rata. Tom prilikom on se ogradio, ističuči da nema nameru da uporeuje Jugoslaviju i Japan, već samo da prikaže kako se odvijao razvoj ove dve zemlje u narednim decenijama.

Prema toj analizi Japan je prvih 10 – 15 godina svoj razvoj bazirao na stranim licencama. U isto vreme Jugoslavija je svoj razvoj uglavnom bazirala na sopstvenim rešenjima. Sledećih desetak godina u Japanu su počeli sa unapređivanjem korišćenih licencnih rešenja. Istovremeno u Jugoslaviji se počelo sa razvojem industrije na bazi licenci. Početkom sedamdesetih godina Japan je svetu ponudio inovativna tehnološka rešenja, posebno na planu elektronske, mašinske i automobilske industrije. U isto vreme Jugoslavija je polako postajala zavisna od tehničkih i tehnoloških licenci na kojima je bila bazirana njena industrija. Naravno, neko će primetiti da nije baš sve bilo tako, pogotovu, kad je Jugoslavija u pitanju. Ali, kako se kaže – „Izuzeci potvrđuju pravilo“.

Ne treba zaboraviti da su ove analize predstavljene pre punih 40 godina. U međuvremenu došlo je do skoro dramatičnog razvoja tehnologije, pre svega materijala, što uključuje i poluprovodničke materijale. A to je rezultovalo u razvoju elektronike, računarstva, telekomunikacija. Novi materijali su drastično promenili i mašnsku i automobilsku industriju, ali i građevinarstvo. Zahvaljući pomenutim razvojima došlo je do civilizacijskog iskoraka, čemu su najviše doprineli računarstvo i telekomunikacije, koje danas najčešće poznajemo pod opštim imenom informaciono – komunikacione tehnologije. U novoj podeli tehnoloških parametara, pojavili su se neki novi igrači na globalnom nivou. Pre svega Kina i Južna Koreja.

Nove tehnologije podrazumevaju velike investicije, pre svega u istraživačka i razvojna postrojenja i obrazovanje kadrova. Ovo vreme zahteva kadrove koji će biti u stanju da se uhvate u koštac sa izazovima tehnološkog napretka. To znači da znanja koja se stiču kroz sve nivoe obrazovanja moraju da prate tehnološka i tehnička dostignuća.

Nova strategija tehnološkog razvoja, koju je profesor Matejić predstavio na pomenutoj konferenciji ETAN, 1982. godine nije zaustavila tehnološko zaostajanje Jugoslavije. Nažalost tome su doprinele doprinele društvene promene, raspad države i društveno – ekonomska tranzicija u kome su se krnja Jugoslavija, a zatim i našle Srbija u narednim decenijama. Svet je nezaustavljivo išao napred. A mi smo sve više zaostajali, uspevajući tu i tamo da pokažemo sposobnost da možemo da prihvatimo i primenimo tekovine tehnološkog razvoja. Ali definitivno sve više se gubila sposobnost da sami damo doprinos globalnom tehnološkom razvoju.

I pored objektivnih teškoća, koje na ovim prostorima traju bar tri decenije izostalo je koncentrisanje na objektivno sagledavanje mogućnosti da se SR Jugoslavija/Srbija uključe u unapređivanje postojećih tehnologija. Time bi se stvorili uslovi da i sami, u jednom trenutku svetu ponudimo neka nova, sopstvena tehnološka rešenja. Umesto toga mi se zadovoljavamo konstatovanjem da Srbija raspolaže institucijama i kadrovima koji mogu da budu ravnopravni sa svetom. Te tvrdenje se uglavnom zasnivaju na broju radova objavljenih u časopisima sa tzv. impakt faktorom. A realno ne postoji utvrđen uticaj tih radova na realno stanje naučno tehnološkog razvoja i stepen primene odgovarajućih rezultata u domaćoj industriji.

Ad hoc uvidom u stanje primene savremenih tehnoloških rešenja u Srbiji stiče se utisak da smo uglavnom konzumenti onoga što nudi svet. Zbog toga je neophodno, što pre pristupiti sveobuhvatnom istraživanju stanja naučno istraživačkog i obrazovnog sektora i njegovog uticaja na stanje tehnološkog razvoja Srbije. Ovo istraživanje treba posebno da se odnosi na stanje transfera savremenih tehnologija u domaću indistriju. U suprotnom o tehnološkom razvoju zemlje govoriće se samo kao o nedosanjanom snu. Pri tome ćemo ubeđivati druge, ali i sebe da mi to možemo, ali da nas neko sputava u tome.

Posted on

Ima za svakoga

Novi vek je doneo i nova merila za vrednovanje rezultata naučno istraživačkog rada. Činilo se da će kvantifikacija rezultata učiniti da vrednovanje bude objektivnije. Ali kao što to obično biva dobili smo samo potvrdu onog biblijskog stava – „Put do pakla je popločan najboljim namerama“. O problemima koji su proistekli iz pomenutog pristupa vrednovanju istraživačkih napora mnogo je napisano. Čak bi se reklo da su se oni koji su na to ukazivali, pomalo umorili. Ili su jednostavno digli ruke, jer se ništa nije promenilo i pored svih negativnih posledica, koji ima vrednovanje naučno istraživačkog rada na bazi značaja časopisa u kome su ti rezultati publikovani.

Računar je danas postao nezaobilazno sredstvo za podršku životu i radu čoveka. I to u najširem smislu te reči. Zbog toga je računarstvo danas postalo „sluškinja“ koja po pravilu zadovoljava zahteve korisnika. Tačnije, računari i sve što ih prati se danas projektuju uglavnom prema zahtevima konkretne primene. Zbog toga računarstvo nije manje ista tehnika, kao pre koju deceniju, kada su se računari projektovali kao autohtoni uređaji. I tu nema šta puno da se doda i objašnjava. Osim da je širina primene uticala da se računari, operativni sistemi i programski jezici projektuju sa ciljem da olakšavaju njihovu primenu, čak i od strane korisnika koji ne spadaju u stručnjaka za računarstvo.

Nažalost mogućnosti računara, periferijskih uređaja i softverskog okruženja učinili su da se široki krug ljudi, koji su obični korisnici tekovina računarske ere proglase za računarske stručnjake. Zbog toga ne treba biti iznenađen što u praksi, kod nas, nemamo previše istraživačkih napora u računarstvu kao struci, koja treba da okruženju ponudi, nove arhitekture računara, nove operativne sisteme ili specifikaciju novih programskih jezika. Jer sve se uglavnom svodi na primenu postojeće računarske opreme i pisanje potrebnih aplikativnih programa. Sve češće se sreću, kako se to obično kaže multidisciplinarni radovi u kojima je računar, odnosno najčešće razvijeni softver sredstvo za istraživanje u drugim oblastima. I kada treba vrednovati takav rad, svako ga tretira iz svog ugla i pripisuje sebi. Na taj način jednim udarcem se ubija više muva. Pošto ima za svakoga, svi su i zadovoljni.

Posted on

A vreme prolazi

Pre nekoliko dana pročitah da firma Intel planira da u Arizoni podigne dve fabrike integrisanih kola i da u taj projekat uloži 20 milijardi dolara. Američka vlada je predvidela ulaganje od čak 52 milijarde dolara u istraživanja u oblasti poluprovodnika, njihovog projektovanja i fabrikacije. Istovremeno je usvojen zakon o inovacijama i konkurenciji, koji uključuje finansiranje podsticaja za proizvodnju poluprovodnika u samim SAD. Čak i neke neameričke kompanije kao što je tajvanska TSMC planira da uloži 12 milijardi dolara u fabriku poluprovodnika, takođe u Arizoni. Pri čemu ima nagoveštaja da bi početna investicija mogla da se utrostruči. Još jedan elektronski gigant Samsung pregovara o izgradnji svoje fabrike poluprovodnika u SAD.

Da li je potreban drugi argument u prilog značaju tehnologije. Priče o veštačkoj inteligenciji, mašinskom učenju ili autonomnim vozilima bile bi bespredmetne bez tih „malih“ komponenata koje tako rado nazivamo čipovima. Proteklo je četiri decenije od kako se na našim prostorima završilo sa projektovanjem računara, kako bi se reklo od nule. Toga su svesni samo oni koji dobro poznaju istoriju računarstva u Srbiji. A njih je sve manje. Nažalost ima onih za koje je računarstvo u Srbiji počelo sa sklapanjem mikroračunara „Galaksija“. Prestanak projektovanja računara na nivou arhitekture označio je polagani nestanak kritične mase ljudi i znanja koji su se bavili jednim zanatom, koji je i te kako cenjen u svetu. A njegovi poznavaoci i te kako dobro plaćeni.

Zahvaljujući tehnikama ASIC (Application Specific Integrated Circuit) i SoC (System on Chip) danas se najsloženiji računarski sistemi realizuju u obliku jedninstvnih elektronskih kola. U senci VLSI (Very Large Scale Integrated) tehnologije u kojoj se savremena elektronska kola realizuju pomalo je ostao projektantski nivo. Ako su fabrikacione linije, zbog njihove visoke cene, privilegija bogatih, projektovanje je dostupno svima. Treba samo poznavati tehnologiju i alate za projektovanje. I imati ideju, šta isprojektovati.

A mi smo sve vreme nekako tapkali u mestu, kad je u pitanju projektovanje visokointegrisanih kola. Čak su i neke firme, koje su početkom veka krenule u pionirski poduhvat bavljenja ovim poslom nekako posustale. Uglavnom su se opredelile za bavljenje procesom verifikacije, što bi uprošćeno moglo da se opiše kao provera ispravnosti projekta nekog integrisanog kola. Naravno tuđeg kola. Ne može se reći da kod nas ne postoje stručnjaci koji poznaju tehnologiju i alate za projektovanje integrisanih kola. Ali nema više kritične mase znanja u pogledu projektovanja računara i računarskih komponenata na funkcionalnom nivou. Jednostavno vreme je prolazilo, a mi smo takve poslove polako gurali u stranu. Zar ne bi bilo lepo da imamo integrisana kola na kojima bi ispred ono Made in China stajalo Design in Serbia.

Posted on

Traženje istine

Nisam pisao skoro dva meseca. Nije da nije bilo tema, pogotovu onih letnjih, neobavezujućih. Iskoristio sam ovaj mali predah od korone da manje vremena provedem pored računara. Ali sada se polako privikavam kućnoj varijanti življenja. A i iskoči zanimljiva tema, kojoj ne mogu da odolim. Jer svi mediji zagrmeše – Beogradski univerzitet ispao sa „čuvene“ Šangajske liste. Teško je prihvatiti da jedna od nacionalnih institucija, i to ona koja je kao takva zapisana u Zakonu, padne na tako niske grane. I onda krenu traženje krivca, umesto suočavanje sa istinom. Po društvenim mrežama krenuše komentari znanih i neznanih. Kriva je država, što malo ulaže u nauku. Krivi su zaposleni na Univerzitetu, itd. Nigde ne videh da se neka relevantna institucija pozabavila time. Ako uopšte i treba da se bavi. Jer, ne samo oni neupućeni svi treba da se zapitamo – Koliko je ta famozna „Šangajska lista“ uopšte relevantna za vrednovanje univerziteta. Pogotovu ono koje bi u obzir uzelo najšire moguće kriterijume. A ne samo broj objavljenih radova u korelaciji sa rangom časopisa u kojima su objavljeni i citiranošću tih istih radova.

Možda upravo u tom grmu i leži zec, jer se otprilike zadnju deceniju i po vrednovanje naučno istraživačkog rada kod nas svelo upravo na prebrajanje objavljenih radova. Valjda se mislilo da će se pukim kvantifikovanjem rezultata doći do preko potrebnog kvaliteta istraživača i nastavnika na univerzitetima u Srbiji. Kao rezultat toga došlo se u situaciju da zaposleni u naučno istraživačkom sektoru na svojim stolovima pod obavezno drže tabelu u kojoj registruju svaki novi poen potreban za napredovanje u službi. I sve je nekako podređeno tome, kako steći potreban broj bodova koji će sigurno značiti prelazak na viši nivo u hijerarhiji. Komisije koje treba da procene kvalitet kandidata ne preostaje ništa drugo do da provere da li su dobro izbodovani radovi i da čli je zbir tačan. nema razgovora sa kandidatima, neposrednog uvida u njihovo razmišljanje i procene da li zaslužuju da ponesu više zvanje. Ako se zna unapred koliko koji rad nosi bodova istraživači i nisu motivisani da prikazuju više nego što im je potrebno. Možda u tome leži jedan od uzroka što je došlo do pada beogradskog univerziteta na Šangajskoj listi.

Ovaj blog je otvorio samo jedno od pitanja koje tišti naučno istraživačku delatnost u Srbiji. Njime je još jednom pokazano kako put do pakla obično vode dobre namere. U ovom slučaju je to bio pokušaj objektivizacije vrednovanja rezultata naučno istraživačkog rada. Što se vrlo brzo izvrglo u svoju suprotnost. Nažalost problemi se samo gomilaju, a ništa se ne preuzima da bi se makar to sprečilo. O razmišljanjima kako izaći iz vrtloga u koji smo upali da i ne govorimo. Ona se nakratko jave samo povodom situacija, kao što je pad Beogradskog univerziteta na Šangajskoj listi. Zašto to nije permanentna aktivnost svih veliko je pitanje. Možda nekome odgovara ovakvo stanje, a možda se plašimo suočavanja sa istinom.

Posted on

Opsena prostote

Rečenica „Svako vreme svoje breme nosi“, nije samo poslovica. Nje se uvek treba setiti kada pokušamo da napravimo paralele stanja u društvu u jednom velikom vremenskom intervalu. Jer uvek postoji mogućnost da pravimo poređenaj koje baš i nemaju smisla. Imajući u vidu da mogu da napravim takvu grešku pokušaću da napravim poređenje jednog razmišljanja od pre skoro pola veka i stanja u obrazovnom sistemu danas, u odsustvu bilo kakvog razmišljanja. Osim neutoljive želje da se po svaku cenu privuku studenti. Negde 1976. godine na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu se raspravljalo o novim nastavnim planovima osnovnih studija. Jedan od glavnih kamena spoticanja ticao je vremena kada treba početi sa usmeravanjem u okviru svakog od tada tri postojeća odseka. U to vreme studenti su se usmeravali počev od osmog semestra. Bilo je predloga da usmeravanje počne ranije, ali je preovladao stav da je postojeće stanje dobro. Jer bi se bi se dubljim usmeravanjem suzio manevarski prostor inženjera u pogledu zapošljavanja. Procenjeno je da smo relativno mala zemlja sa relativno nedovoljno široko profilisanom privredom koja može da apsorbuje uskostručne kadrove. Široko obrazovani kadrovi će se lako prilagoditi konkretnim zahtevima posla kroz neposrednu praksu.

Treba se podsetiti da su u to vreme na Elektrotehničkom fakultetu studirali studenti iz cele Jugoslavije. Ispravnost ovog pristupa nije se pokazala samo u domaćoj praksi, već su zahvaljujući širokom obrazovanju naši inženjeri lako nalazili posao i van granica Jugoslavije.

Nažalost godine tranzicije, koje kod nas još uvek traju donele su značajno privredno zaostajanje za svetom. Od zemlje koja je svetu nudila sopstvene industrijske proizvode došli smo u situaciju da naša privreda u najvećoj meri funkcioniše po principu tzv. „šrafciger“ industrije. Povećanje nezaposlenosti je uglavnom povećanjem broja visokoškolskih ustanova koje su služile za apsorbovanje armije nezaposlenih. Naravo obrazovanih ljudi nikada nije dosta. Međutim, izostao je strateški pristup u definisanju obrazovnih profila kojima treba dati prednost. Jednostavno sve je prepušteno slobodnom tržištu.

U takvim uslovima došlo je do prave inflacije škola na kojima su se školovali menadžeri i informatičari. Strateškim opredeljenjima kao što su „digitalizacija“ i „industrija 4.0“ ovakvim opredeljenjima je dat i institucionalni vetar u leđa. Rezultat toga je da praktično na svakom fakultetu u okviru domaćih univerziteta danas imamo neku formu studija u oblastima informacionih tehnologija i menadžmenta. Na nekim fakultetima u okviru istog univerziteta postoje skoro identični studijski programi, što stvara nepotrebnu konkurenciju unutar istog „bića“. A ima fakulteta sa studijskim programima koji su u konkurentskom odnosu.

Ali tu nije kraj. Jer sve više se sreću studijski programi u kojima se ide na usku specijalizaciju iako ne postoje opravdani razlozi za to. Osim što se te struke predstavljaju kao struke budućnosti. Ali se zaboravlja da je naša privreda i industrija daleko od toga da prihvati tako usko specijalizovane kadrove. Ako smo nekada otvarali visokoškolske ustanove da bi mogli da zbrinemo potencijalne studente to sada nije potrebno. Neki pokazatelji govore da su potencijali fakulteta i visokih škola u Srbiji dvostruko veći od broja svršenih srednjoškolaca. Zato se ne treba ljutiti ako neko zaključi da otvaranje novih tzv. atraktivnih studijskih programa nije u funkciji zadovoljenja društvenih potreba. Već u cilju privlačenja studenata. A onda to nije daleko od naslova.

Posted on

Naukometrija

Kada ste singularitet, postoji mogućnost da će se takvo stanje promeniti zbog delovanja okruženja. Ovo je naročito važno ako je vaše stanje ispod onoga što se smatra standardom. Međutim, ako širu zajednicu počnu da more problemi onda je svakako vreme za uzbunu. Izgleda da na to počinje da liči globalna naučno – istraživačka zajednica. Kada je 2010. godine pripreman konkurs za naučno – istraživačke projekte koje finansira resorno Ministarstvo uvedena su pravila od kojih se očekivalo da omoguće bolje okvire za vrednovanje rezultata datih istraživanja. Nažalost ponovo se pokazalo da je i dalje put do pakla popločan najboljim namerama. Započeli smo drugu deceniju u kojoj na naučno – istraživačkom nebu Srbije nema ništa novo. I dalje se „istraživači“ u Srbiji finansiraju na bazi rezultata konkursa koji je objavljen davne 2010. godine. A rezultati tih već davno prevaziđenih projekata se pravdaju objavljenim radovima. Po mogućstvu u časopisima sa tzv. impakt faktorom. Istovremeno tokom te decenije, zahvaljujući tim radovima, kao jedinom vrednosnom merilu dobili smo čitavu armiju novih doktora nauka. O napredovanju u akademskoj hijerarhiji da i ne govorimo. Relativno brzo su uočene sve pogubne posledice ovakvog pristupa u vrednovanju rezultata naučno – istraživačkog rada. Ko se danas još seća visprenih kolega sa FON koji u onom legendarnom časopisu „Metalurgia International“ objaviše besmislen rad. Možda je sada trenutak da se setimo mudrih Njegoševih reči – „Moje pleme snom mrtvijem spava, …“.

Međutim, vesti koje dopiru iz sveta (https://www.danas.rs/zivot/izmisljeni-istrazivac-ima-skoro-200-naucnih-radova/) pokazuju da se naučno – istraživačka delatnost i na globalnom nivou bori sa istim problemima. Naravno to ne podrazumeva da time se za stanje naše naučno – istraživačke delatnosti i vrednovanje njenih rezultata mogu naći opravdanja. jer mi smo majstori da koristimo onu poznatu frazu – „Nije to samo kod nas i drugi imaju slične probleme“. Naprotiv to samo pokazuje da ćemo se tek sada teško izvući iz kandži lažne – naukometrije.

Problemi sa vrednovanjem rezultata naučno – istraživačkog rada pokazuju da je ova ljudska delatnost pomalo globalno odvojena od stvarnosti. Buran tehnološki razvoj i trka za profitom istraživanja su na neki način dodatno prenela iz istraživačkih institucija u istraživačke centre velikih korporacija. Zbog toga su se tradicionalne istraživačke institucije, uključujući univerzitete našle u začaranom krugu. Potreba za rangiranjem istraživača i potvrda validnosti izrade teza tradicionalno podrazumevaju objavljivanje radova u časopisima. Pri tome se očekuje da se radi o časopisima koji objavljuju originalne i pažnje vredne radove, što se potvrđuje kroz visok stepen citiranosti objavljenih radova. To znači da su rezultati predstavljeni u tim radovima značajni i korisni za tekuća i buduća istraživanja u odgovarajućoj oblasti. Nažalost praksa je pokazala da su radovi postali gotovo isključivo merilo uspešnosti nekog istraživanja. Jedna od posledica takvog pristupa može biti i situacija prikazana u tekstu koji je napred referisan.

Ako se vratimo domaćoj praksi, korišćenja rezultata naučno – istraživačkog rada može se uočiti pomalo paradoksalna situacija u sučaju izbora u nastavnička zvanja. Polazeći od Zakona o visokom školstvu, kao krovnog instrumenta, pa preko pravilnika koje propisuju univerziteti svi se baziraju na elementima pomenute naukometrije, tj. ispunjenosti uslova u pogledu broja objavljenih u časopisima sa tzv. Sci liste. Praktično komisija za izbor je potrebna samo da proveri da li su elementi koje je kandidat popunio kroz odgovarajuću tabelu tačno navedeni. Šta sve može da stoji iza ovakvog pristupa i kako se on može iskoristiti ostavljam mašti čitaoca.

Posted on

Logičke nedoumice

Tema o kojoj sam prošli put pisao i dalje je aktuelna. Ali kao i mnogo toga što dešava oko nas, pravi smo majstori da zamenimo teze. Ovde se to desilo na relaciji znanje – mišljanje. Mnogo puta je konstatovano da je naše školstvo sve više opterećeno odsustvom kritičkog mišljenja. Pri tome se valjda podrazumevalo da znanja koja se pružaju đacima i studentima treba da budu istinita, savremena i naravno naučno utemeljena. Ali ona treba da budu predstavljena uz istovremeno upućivanje slušalaca kako da se na bazi njih, uz neprestano kritičko razmatranje dolazi do novih znanja i na taj način unapređuju svi prostori oko nas. Pre svega saznajni, vrednosni i naravno informacioni. Nažalost pominjanje mišljenja izvan konteksta sticanja znanja dovelo je do nekih nedoumica. Pogotovu kada se pojam mišljenja vezao za pojam slobode mišljenja.

Svedoci smo da je u toku aktuelne pandemije došlo do toga da je sloboda mišljenja na određeni način stavljena pod znak pitanja. Iznošenje stavova o razmerama epidemije, postojanju virusa, posledicama njegovog delovanja i efektima odgovarajuće vakcine preplavile su društvene mreže na Internetu. A o njima se piše u novinama i diskutuje na radio i televizijskim emisijama. Na kraju zbog njih se čak organizuju i javni skupovi.

Ako se vratimo procesu sticanja znanja videće se da iza svih znanja kojima raspolažemo ne stoji ekplicitni empirijski dokazi. Neka su izdržala probu vremena i kao takva su prihvaćena u istinosnom smislu. Iza nekih stoji statistička potvrda tako da istinosni kriterijumi podležu teoriji verovatnoće. Upravo zbog toga je neophodno da se znanja usvajaju kroz proces kritičkog mišljenja. Ovakav pristup omogućava da tačno znamo kada se neka znanja mogu ili trebaju da se relativizuju. Krtiike kojim su tim povodom upućivane pre svega su se odnosile na ad hoc prihvatanje znanja. Pri tome se najčešće podrazumeva da se provera tako stečenog znanja odvija prostim navođenjem činjenica, bez dodatnog izvođenja zaključaka.

Ako se vratimo onima koji iznose svoje mišljenje po pitanjima vezanim za aktuelnu pandemiju imamo najmanje dva problema. Jedan je vezan za ono što zovemo sloboda mišljenja. A drugi je da li su njihova mišljenja zasnovana na validnim činjenicama. U oba slučaja svako od nas mora da pokaže visok stepen odgovornosti za izgovorenu reč i posledice koja ona može da izazove. Pri tome ne pozivam na ono što se zove autocenzura. I reči vezira Jusuf iz „Mosta na Žepi“ – „U ćutanju je sigurnost“.