Promena prioriteta

Imao sam običaj da u okviru rubrike Blog na mojoj ličnoj prezentaciji pišem o stvarima vezanim za posao kojim sam se bavio proteklih trideset godina – obrazovanje i istraživanjem. Bilo je tu kritika, ličnih mišljenja i predloga vezanih za visokoškolsko obrazovanje u Srbiji i istraživačku delatnost koja to obrazovanje prati. Pogotovu što smo, na nacionalnom nivou, prema ovoj oblasti društvenih aktivnosti znali da budemo blagonakloni i da je predstavljamo boljom nego što stvarno jeste. Pogotovu od kada je počelo sa kvantifikovanjem ostvarenih rezultata i na taj način određivanje kvaliteta ostvarenih dometa. A onda nam se desila pandemija virusa korona.

Naravno na prvom mestu je pitanje kako se izboriti sa pandemijom. Međutim, pandemija je i trenutak kada treba razmisliti kako dalje. Prvo videti šta je do sada bilo dobro, a šta loše. I na bazi toga treba osmisliti dalje aktivnosti. Pogotovu što mi je ličilo da je dobar deo istraživanja kojima su se istraživači u Srbiji bavili nekako, ličio na onu izreku – „Umetnost radi umetnosti“. Ovo je trenutak kada treba razmisliti o tome šta treba da budu prioriteti u naučno – istraživačkim aktivnostima naše zemlje. Jer krajnje je vreme da država finansira lične želje i potrebe pojedinaca. Država mora da iskaže svoje potrebe. Ali mora i da napravi analizu i identifikuje one koji mogu da se ozbiljno bave istraživanjem. Jer moramo se pomiriti sa činjenicom da posedovanje zvanja doktora nauka ipak nije dovoljno. Upravo zbog toga neophodno je što pre izvršiti promene na nivou tzv. doktorskih studija i nužno ih vezati za realna istraživanja. Samo na takav način će se dobiti kvalitetni istraživači.

Potrebno i dovoljno

U matematici, da se za trenutak ograničim na nju, veoma je važno da se jasno razgraniči šta je potreban, a šta dovoljan uslov da bi neko tvrđenje važilo. Sledeći egzaktnost matematike ljudi pokušavaju da njena pravila prenesu i u društvo. Pošto u društvenim relacijama dva i dva nisu uvek četiri, nekritička primena matematike uvek dovodi do društvenih felera.

Tipičan primer toga je visokoškolsko obrazovanje. Želeći da se objektiviziraju izbori nastavnika i saradnika uvedeno je kvanitativno ocenjivanje kandidata. Kriterijumi su grupisani i definisani su potrebni uslovi za svaku grupu, koje kandidat mora da ispuni da bi bio izabran u određeno nastavničko ili istraživačko zvanje. U praksi to znači da se za svakog kandidata formira odgovarajuća tabela na bazi koje se procenjuje da li on ispunjava kriterijume za izbor ili ne. Čak i kada dođe do promene kriterijuma nastavnicima, saradnicima i istraživačima preostaje da ispred sebe na stolu drže tabelu i štikliraju ispunjenje pojedinih kriterijuma i čekaju istek izbornog perioda da apliciraju za više ili isto zvanje.

E tu dolazimo do prve relativizacije pojma potrebno i dovoljno. Jer manje više u našim uslovima ispunjenost kriterijuma najčešće završava izborom u više zvanje, bez obzira što možda instituciji ne treba čovek u višem zvanju. Zbog toga ako se pogleda stanje na našim fakultetima videće se da imamo obrnutu kadrovsku piramidu. Tj. po pravilu najviše ima redovnih profesora, a najmanje docenata. Svako ko se iole razume u naučno – istraživački rad zna da takva kadrovska struktura ne može da obezbedi postizanje dobrih rezultata u ovoj oblasti. Kao što se vidi iz ovoga ispunjenost kriterijuma je dovoljna za napredovanje. Onaj potrebni uslov da takav kadrovski nivo možda i ne treba instituciji praktično se ne postavlja. Načelno izuzetak predstavlja izbor u zvanje docenta, jer veliki broj fakulteta kuburi sa nastavnim kadrom, da bi se u potpunosti zadovoljila pravila pod kojima se može akreditovati obrazovna delatnost.

Ali vratimo se na nivo pojedinca. Dva glavna kriterijuma pri izboru su posedovanje doktorata iz oblasti za koju se nastavnik bira i objavljen potreban broj radova u časopisima sa tzv. Sci liste. Prvi uslov je ključan, ali i tu postoji „kvaka“ tako da je pripadnost doktorata određenoj oblasti lako relativizovati. Nešto teži kriterijum su radovi u časopisima na Sci listama. Međutim, i tu se nalaze načini da se stigne do cilja. Načinima bi se mogla posvetiti posebna tema. Kada se ispune ova dva kriterijuma ostali kriterijumi, čije je ispunjenje relativno lako, više i nije mnogo bitno. Tako da umesto imamo ispunjenje potrebnih uslova dolazimo da su ona dva prva kriterijuma ujedno  dovoljna da se neko izabere u nastavničko zvanje.

Neko će primetiti da ovde nisam pominjao relativizovanje i drugih kriterijuma tj. načine njihovog zaobilaženja. Nije mi bio cilj da se previše bavim detaljima. Možda samo da potvrdim da je „put do pakla i dalje popoločan najboljim namerama“. Ovog taj put je bio motivisan traženjem objektivnijeg pristupa vrednovanju rezultata rada u jednoj od najvažnijih oblasti ljudskog delovanja. Očigledno da bar za sada nismo uspeli u tome, čak i kad smo posegli za matematičkim pristupom.

Pitam se, pitam

Čini mi se da sam ovo isto pitanje već jednom postavio u nekom od ranijih objava. Ali verovatno se nije odnosilo na istu problematiku. A tiče se problema da li se u današnjoj Srbiji poslovima uvek bave kompetentni ljudi. Pogotovu oblastima koje slove kao komercijalno isplative. Pre skoro trideset godina jedan moj prijatelj tokom prijateljskog ćaskanja na primedbu jednog od prisutnih kolega da se petlja u mašinstvo, a ne zna ga, odgovorio mu je – „Znaš, svako voli da radi ono što ne zna“. Nažalost finansijska isplativost nekih poslova na prelazu vekova uticala je da na svim nivoima društva imamo pojavu da se različitim poslovima često bave nekompententni pojedinci. Naravno ne želim da se mešam u poslove čiji se rezultati vrednuju na tržištu. Ma koliko naše tržište bilo neizgrađeno ipak na njemu se može prepoznati određeni kvalitet. Kad pričam o nekompententnosti pre svega mislim na oblast obrazovanja i to onog na najvišoj stepenici – visokoškolskog. Jer u njemu sam proveo pune tri decenije i za neki dan se definitivno opraštam od formalnog bavljenja nastavničkim pozivom.

Svako ima pravo da me upita zašto se tek sada oglašavam. Tj. gde sam bio proteklih godina kada sam imao sva prava da se borim da stvari budu drugačije. Pošto ovde nije reč o sredini gde sam proveo pomenute godine nekakvo pravdanje ili bar objašnjavanje da li sam ili zašto nisam nešto radio u prošlosti samo bi bilo kontraproduktivno. Osim toga želim da se bavim samo jednom oblašću tehnike, a to je računarska tehnika, kojoj sam posvetio praktično sve godine svog profesionalnog rada. A imam i nameru da se njom bavim do kraja životnog kruga. pripadam onom malobrojnom krugu ljudi koji žive u Srbiji, a imali su priliku da se računarskom tehnikom bave na onaj, kako bi rekli ishodišni način, gde su se računari projektovali počev od definisanja arhitekture do realizacije. I to na mestu na kome je računarska tehnika ugledala svetlost dana u tadašnjoj Jugoslaviji – Institutu „Mihajlo Pupin“.

Nažalost osamdesete godine prošlog veka donele su velike tehnološke promene u računarstvu. U jednom segmentu tih promena smo se snašli, a to je bio razvoj računara na bazi mikroprocesora. Nažalost uključivanje u nove tehnologije i prihvatanje novih pristupa u projektovanju, ovog puta digitalnih sistema nekako smo propustili. Istina na kraju osamdesetih godina u Institutu smo pokušali sa hvatanjem koraka sa svetom, ali istorija koja se opet poigrala sa nama nekako je sve to omela i ostavila za bolje dane. Nažalost svet nije čekao na nas i kada smo došli u situaciju da se vratimo na veliku scenu tamo su nas sačekale samo mrvice. A i svet je već bio u petoj brzini. A pojavili su se neki novi igrači, poput Kine i Koreje, koji su čak pretekli nekadašnje šampione.

U takvim uslovima na nivou računarstva nama je ostala samo primena. A kako su godine prolazile sve više smo se udaljavali od hardvera i zadovoljavali razvojem softvera. Ali i tu se uglavnom radilo o tzv. aplikativnom softveru. Pri tome se ne sme smetnuti s uma da računarstvo više nije postojalo kao autohtona oblast ljudske delatnosti. Tačnije pri kraju dvadesetog veka računarstvo je sve više postajala oblast za razvoj hardvera i softvera namenjenog zadovoljavanju potreba i zahteva poteklim iz drugih ljudskih aktivnosti. Polazeći od razvijenog hardvera i alata za razvoj softvera može se slobodno reći da su se stručnjaci iz tih oblasti u principu bolje snalazili u razvoju aplikativnog softvera.

Novi vek je doneo novu obrazovnu disciplinu – informacione tehnologije (IT). Kod nas je to pomalo bio nastavak euforije do koje je došlo uvođenjem nastave informatike u školski sistem krajem osamdesetih godina. Na svetskom nivou uvođenje pojma informaciono – komunikacione tehnologije ili skraćeno informacione tehnologije bio je motivisan povezivanjem okvira u kome su obrada i razmena informacija postali sastavni deo života. Potreba za dobrom organizacijom i upravljanjem datim tokovima svakako da je zahtevalo nova znanja od savremenog čoveka. Pogotovu što se primena računara i savremenih komunikacija spustila do nivoa svakog domaćinstva i svakodnevnog života čoveka. U tome su obrazovne institucije videle šansu da privuku nove đake i studente i na taj način obezbede trajnost svoga delovanja. Skoro da nema visokoškolske institucije u Srbiji koja ne nudi studijskli program u kome ne figuriše skoro magično IT. Čak su i mnoge gimnazije, iako od vajkada važe za škole koje nude najširi okvir znanja počele da nude IT smerove. I tu dolazimo do pravog pitanja – Da li kod nas postoji dovoljan broj kompetentnih nastavnika za izvođenje nastave, pogotovu na visokoškolskom nivou, iz oblasti računarstva. Bojim se da je odgovor – NE. Relativno pažljivo pratim izbore nastavnika na srpskim fakultetima za oblast računarske tehnike i sve češće sam svedok da se u zvanja, pa čak i ona najviša biraju lica koja nemaju adekvatno obrazovanje, a najčešće ni praksu.

Ako pogledamo svetska iskustva često se može videti da dobar deo nastavnika i istraživača na prestižnim svetskim univerzitetima nema osnovno obrazovanje iz računarstva. Međutim, kroz ostale nivoe obrazovanja, master i doktorske studije, a pogotovu praksu koju tokom njih imaju u prilici su da steknu značajno računarsko obrazovanje. Pogotovu ako se radi o relativno uskom segmentu računarstva. Kod nas to ipak nije slučaj. Ako analiziramo obrazovanje nastavnika na mnogim fakultetima u Srbiji na kojima postoje studije računarstva može se videti da ono nije adekvatno te stoga se oni ne mogu smatrati kompetentnim za posao koji obavljaju. Formalna kompetentnost se onda obezbeđuje radovima objavljenim u časopisima sa tzv. Sci lista. U najvećem broju slučajeva radi se o radovima u kojima su tekovine računarstva uglavnom alatke koje se koriste u struci kojom se takvi nastavnici ustvari bave. Svakome ko se bavi određenom strukom, a posebno istraživanjem poznato je da se danas teško nešto može ozbiljno uraditi bez korišćenja računara. Ali to ipak ne znači da su svi koji koriste računar, pa čak i oni koji pri tome programiraju, stručnjaci za računare. Možda to i ne bi imalo značaja da mnogi takvi nastavnici ne prenose znanja generacijama studenata, predajući im čak predmete vezane za fundamentalne oblasti računarstva, kao što su – arhitektura i organizacija računara, operativni sistemi, programski jezici, … Kakav je nivo kompetentnosti nastavnika u oblasti računarstva trebalo bi mnogi da se zapitaju. Ja se ne pitam samo zato što sam ceo radni vek proveo „u i pored računara“. Ono što me brine je da uskoro od računarstva kao struke kod nas ne ostane samo parola, jer će sve manje biti pravih znalac u prenošenju znanja novim generacijama.

Život na daljinu

Epidemija izazvana delovanjem korona virusa neminovno je već sada promenila naše živote. Čak i ako se stvore uslovi da živimo kao ranije ipak ništa neće biti isto. Ako ništa drugo onda će ostati strah da se ponovo ne pojavi neki sličan virus. Sada kada se sveo ov desilo kontraproduktivno je tražiti krivca i razmišljati o tome gde smo i da li smo pogrešili. Umesto toga treba se okrenuti budućnosti i razmišljati da li postoji način koji će sprečiti ili bar ublažiti efekte neke nove pandemije u budućnosti. Naravno u tome ne mogu svi da budu ravnopravni učesnici i traženje pravih rešenja treba prepustiti onima najstručnijima. Međutim, svi mi moraćemo da promenimo neke svoje dosadašnje navike, da svoj život organizujemo na nekim novim principima. Neće to biti ni lako ni jednostavno. Da je tako pokazalo je naše ponašanje tokom ove epidemije.

Nezavisno od epidemije i izazova sa kojim se čovečanstvo suočilo u bliskoj prošlosti postali smo svedoci novog životnog pristupa koji će posle ove epidemije steći puno pravo građanstva. A to je život na daljinu. Korišćenje savremenih informaciono – komunikacionih tehnologija u obavljanju onih svakodnevnih poslova više nije hir ili prilika da se okruženju pokažu naša modernistička shvatanja. Jednostavno to polako postaje imperativ. Istina on je danas motivisan potrebama da se smanji međusobni ljudski kontakt i tako smanji mogućnost širenja virusa. Ali mnogo toga će postati deo naše svakodnevice i u budućnosti.

Poslednjih godina sve češće se aktuelizuje problem zanimanja u budućnosti. Pri tome se najviše pominje razvoj informaciono – komunikacionih tehnologija. I u skladu sa tim razvoj veštačke inteligencije. Obavljanje čitavog niza aktivnosti na daljinu već je počeko da postaje stvarnost. Epidemija korona virusa je samo to ubrzalao. Činjenica je da je dobar deo toga što slobodno možemo nazvati – život na daljinu korisno za čoveka. Međutim, jedna od negativnih posledica je snmanjivanje fizičke aktivnosti. Mnogi će osporiti ovu tvrdnju. Pre svega pominjući bavljenje sportom, vožnju biciklom ili pešačenje. Nažalost pri tome se zaboravlja da je sve to pomalo surogat za normalne fizičke aktivnosti tokom obavljanja svakodnevnih poslova. I ponovo se nameću mnogobrojna pitanja.

Imamo li vremena?

Prošla su puna četiri meseca od kako se i Srbija našla u vrtlogu događaja izazvanih pandemijom zbog prisustva korona virusa na celoj planeti. Taman smo pomislili da će sve biti principu – „Svakog čuda tri dana dosta“, nevidljivi neprijatelj je udario još žešće. Ako su se na početku uglavnom zaražavali nepoznati sada je među njima sve više onih koji su nam bližnji, rodbina, prijatelji, komšije. Ako su ranije najosetljiviji bili stariji, sada kao da nema pravila. Sve više je među obolelima, pa čak i onima kod kojih je došlo do smrtnih ishoda, mladih. Savremena civilizacija se našla valjda pred svojim najvećim izazovom. Činjenica je da svet kakav većina njegovih stanovnika poznaje nije mogao da funkcioniše bez traženja potencijalnog neprijatelja. Na neki način smisao postojanja je vezan za napore da se pripremimo za rat protiv druge strane. Kao da niko nije mogao da pretpostavi da čovečanstvo možda ima zajedničkog protivnika – prirodu. Iugleda da smo je nekako sve vreme zanemarivali, očekujući od nje samo korist. A ona nam je tu i tamo slala poruke, koje smo uglavnom zanemarivali ili mislili da tako treba da bude. Ili smo poput Skarlet O’Hara razmišljali – „Sutra je novi dan. Razmišljaću o tome sutra“.

Svet se nekako okrenuo „uživanju“. Bogati postaju sve bogatiji, a da li se to dešava na račun nekih drugih, to i nije izgleda mnogo važno. Okrenuli smo se virtuelnom svetu, a nismo ni primetili da samo se našli u nemilosrdnoj stvarnosti. I sada grozničavo pokušavamo da promenimo tu stvarnost, tražeći vakcinu i lek protiv novog protivnika. Možda je sve ovo još jedna opomena prirode. Možda će se protivnik povući nenadano, kao što se i pojavio. Ali moramo sebi postaviti pitanje – Imamo li vremena? Vremena u kome ćemo se opametiti i početi razmišljati kakva nam je budućnost ako i dalje budemo zanemarivali ono čiji smo deo – prirodu.

Život u doba korone

Skoro će puna četiri meseca kako živimo u senci epidemije korona virusa. Izlazeći iz „zimskog sna“ pravili smo planove za predstojeće proleće i leto. Nadali se Suncu i nekim lepim putovanjima i novim doživljajima. A onda nas je vest iz dalekog Vuhana i brzo širenje epidemije preseklo kao pticu u letu. Suočili smo se sa nevidljivim protivnikom, ali i sa nečim što će značiti preispitivanje – kuda ide ljudska civilizacija. Bilo je sličnih kataklizmi i do sada, ali vest o njima je putovala dugo i često nosila prizvuk – priča se. Sada je, zahvaljujući informacionim tehnologijama sve to na dlanu. Doduše i pored toga još uvek ima onog starog prizvuka – priča se. Jer moramo priznati da je svet ostao pomalo zatečen. Da u vreme kada tehnologija džinovskim koracima ide napred nekakav nevidljivi stvor može da zaustavi ceo svet. Kao da smo pomislili poput one pesme – „Ne može nam niko ništa. Jači smo od sudbine“.

Kada smo pomislili da nas virus polako napušta, on je udario još jače. Kao da nas želi da podseti da iz same njegove pojave nismo izvukli nikakve zaključke. A on nas samo podseća da je život mnogo lepša pojava nego što je sedenje u kafićima, splavovima. Nego što je letovanje i zimovanje na egzotičnim destinacijama. Naravno to ne znači da se treba vratiti u prošlost i pomiriti sa tadašnjim dometima i mogućnostima. Ali treba se setiti velike pesnikinje i njenih stihova – „Jer sreća je lepa samo dok se čeka“. A upravo drage pesnikinje pokušasmo da se otarasimo u ovom zlosrećnom vremenu. I ne samo nje, već i drugih koji ukazuju da treba spustiti loptu, uzeti vazduh i razmišljati o životu, kao jednom jedinom. Na taj način postaćemo zaista slobodna ličnost. Jer upravo takve ličnosti i mogu da se danas najbolje izbore sa vim onim što nas je snašlo u doba korone.

Između želja i mogućnosti

Pomalo neočekivano ponovo je aktuelizovano pitanje Univerziteta u Čačku. Kao neko ko je, koliko mi je poznato, jedini napisao tekst na tu temu i predstavio ga kolegama na tadašnjem Tehničkom fakultetu smatram da imam obavezu da se javim tim povodom. Bilo je to u januaru 2003. godine. Čak je posle toga bio formiran nekakav inicijativni odbor, koji nije ponudio nikakav zaključak. Sledeći pravila formalne logike moglo se zaključiti da takva inicijativa nema osnova. Kasnije je pokušano da se u formiranje Univerziteta ide sa Užičanima, ali i od toga nije bilo ništa. Čini mi se da je problem bio u tome gde bi bilo sedište Univerziteta. Bio bih srećan kada bi se takva inicijativa realizovala. Ne samo zbog toga što sam i lično o tome razmišljao.

Rad u visokom školstvu ne bi trebalo da bude isti kao rad u fabrici ili nekoj drugoj društvenoj delatnosti. Naučno – istraživačka delatnost zahteva čoveka koji neće ići na posao da bi opravdao platu, već čoveka stvaraoca koji gleda u budućnost. U konkretnom slučaju ta budućnost znači i razmišljanje o stvaranju boljih okvira za rad. A to ne znači samo bolje i veće radne prostorije. Već pre svega jednu širu kadrovsku bazu koja će na jednom mestu omogućiti razvoj nauke i istraživanja kroz konkurenciju ideja i mišljenja. Univerzitet je pravi okviri za ostvarenje takvih uslova integrisanog razvoja obrazovanja i naučno – istraživačkog rada.

U tekstu koji sam napisao ukazao sam na razloge zašto treba u Čačku osnovati Univerzitet. Jedan od razloga je bio što je Čačak nudio svojevrsnu akademsku četvrt u kojoj bi se, bez većih problema mogao formirati univerzitetski kampus po ugledu na svetske univerzitete. Kao jedan od važnih razloga što se do sada nije formirao Univerzitet navođeni su zakonski okviri. Naime u aktuelnom zakonu zaista stoji da Univerzitet može da se formira ako u svom sastavu ima najmanje tri fakulteta iz različitih polja. Zato se predlagalo osnivanje Ekonomskog fakulteta koji, pripada polju društveno – humanističkih nauka, čime bi se zadovolji zakonski uzusi. Međutim, zaboravljalo se da je jedan od uslova priključenja EU integracija unutar univerziteta, čemu se srpski univerziteti grčevito opiru. Jednostavno, tada bi postojeći fakulteti izgubili samostalnot koju sada poseduju unutar univerziteta.

Postojeća struktura obrazovanja na čačanskim fakultetima pruža realnu mogućnost da taj novi Univerzitet bude formiran kao integrisana institucija sa širokom lepezom fakulteta (depertmana). Alternativno rešenje bi bilo formiranje Tehničkog univerziteta, kakvi postoje u delu Evrope kome Srbija najdirektnije gravitira. Ovo su samo neki modaliteti kojima se treba rukovoditi i o njima razmišljati ako se zaista želi načiniti ozbiljan korak ka osnivanju Univerziteta. Međutim, pored ovih pomalo formalnih okvira treba ozbiljno razmišljati i o suštinskim pitanjima, koja podrazumevaju realno sagledavanje svekolikih mogućnosti sadašnjih čačanskih fakulteta za ostvarenje ovog cilja, kao i realni potencijal u pogledu kvalitetnih studenata koji bi se upisivali na novi Univerzitet.

Globalizacija

Kada sam započeo pisanje ovoga teksta imao sam sasvim drugačiju ideju u pogledu njegovog uvoda. A onda sam shvatio da bi to bilo mešanje u slobodu izbora. I mešanje u tuđe poslove po cenu da to izgleda kao da ja nekome želim bolje nego što on samom sebi želi. A to je ono što zaista ne želim. Iza ideje od koje sam odustao stajalo je uporište koje će mnogi braniti pitanjima globalizacije. Iako je termin globalizacija svakodnevno u opticaju bojim da se pod tim pojmom podrazumevaju različite stvari. A globalizacije to, po svojoj suštini i jeste, jedna multilateralna pojava, koja kao i sve civilizacijske tekovine ima i dobroga i lošeg. Zbog toga nije dobro pri pominjaju globalizacije sve bojiti tamnim tonovima. Jer otvorenost sveta za slobodan protok ljudi svakako da predstavlja jedno od dostignuća globalizacije. Međutim, globalizacija je nametnula ili pak samo indukovala uvođenje različitih standarda u ljudsku zajednicu. A ona kao živ organizam baš i ne treba da bude okovana rigidnim stegama.

U ime globalizacije nameću se razni standardi koji menjaju civilizacijske tekovine i kulturološke domete mnogih sredina. Umesto da se svet razvija kroz nadmetanje suprotnosti propagira se unisonost. Mnogim vitalnim društvenim segmentima se nameću često neprirodni uzusi. Jedan od takvih segmenata je i obrazovanje. Nisam sklon da apsolutizujem kvalitete nekadašnjeg obrazovanja kod nas. Ali, neko je rekao „puj pike – ovo do sada nije bilo dobro“. I počeli smo da kopiramo druge. Često one koji su nekada učili od nas. Mnogi od školskih poslenika videli su u tome šansu da se izdignu iznad nosilaca konzervativnih ideja. Tzv. „Bolonja“ ili bar naše poimanje spomenutog procesa transformacije visokoškolskog obrazovanja dobar je primer kako globalizacija može da ima negativne efekte na društvo. Obrazovanje se vrednuje procenom ispunjenosti raznih standarda. A pri tome niko ne razmatra kako se stečeno znanje reflektuje na stanje i napredak čitavog društva. A slično je i na nivou osnovnog i srednjeg obrazovanja.

Kako dalje?

Epidemija korona virusa nametnula je mnoga pitanja. Neka su naročito dobila na značaju. Jedno od njih tiče se uslova u kojima se ostvaruju radne obaveze. Zbog smanjenja mogućnosti prenosa virusa, putem ljudskog kontakta, mnogi poslovi počeli su da se obavljaju u režimu – „rad od kuće“. Dvomesečna praksa je pokazala da neki poslovi mogu da se realizuju na ovaj način. Ali postavlja se pitanje, kako će to izgledati na duži vremenski rok. S obzirom da je virus dostigao pandemijske ramere, za slučaj da se pretpostavi ponavljanje neke slične situacije jasno je da svet mora da se menja. Pogotovu u segmentu kod koga je neposredni ljudski kontakt bitna pretpostavka funkcionisanja. Jedna od oblasti ljudske delatnosti, koja će u slučaju da slične pandemije učestaju morati da se bitno menja je obrazovanje. Za mnoge će surogat koji je primenjen tokom pandemije korone mnogima se može učiniti kao pravo rešenje. Bojim se da bi to bila velika zabluda. Zato treba dobro razmisliti – Kako dalje?

Nezavisno od aktuelne situacije novi vek nam je doneo pitanje kvaliteta obrazovanja. Zbog toga društvena stanja kao što je epidemija korona virusa problem kvaliteta obrazovanja dodatno zaoštravaju. Jer uvodi nove parametre o kojima treba voditi računa. Bojim se da Srbija, kad je obrazovanje u pitanju odavno živi sa glavom u pesku. Na svim društvenim nivoima skloni smo da kvalitet obrazovanja gledamo kroz prizmu uspeha naših srednjoškolaca na raznim međunarodnim olimpijadama. Ili dobrom prolaznošću naših svršenih studenata, pogotovu sa tehničkih fakulteta u pogledu nalaženja posla u inostranstvu. Međutim, pri tome se zaboravlja doprinos koji se na planu novih tehnologija ostvaruje u samoj Srbiji. Mislim na razvoj novih tehnologija, a ne njihovo korišćenje. Novi vek je onima koji jedino traže opravdavajuće argumente informacione tehnologije ponudio kao spasonosno rešenje. Pri tome se ne vodi računa da se ovde uglavnom bavimo aplikativnim aspektima informacionih tehnologija. Kad je u pitanju razvoj računarske infrastrukture tu nas gotovo nema.

U drugoj polovini XX veka jugoslovensko obrazovanje našlo se na pragu tranzicije. Ona je najpre obuhvatila srednjoškolsko obrazovanje uvođenjem tzv. usmerenog obrazovanja. Nažalost uvođenje usmerenog obrazovanja koincidiralo je sa dostizanjem vrhunca u razvoju jugoslovenske privrede krajem sedamdesetih godina. Istovremeno početkom sedamdesetih godina visokoškolsko obrazovanje sve više je postajalo socijalni ventil. Njime se rešavao rastući problem nezapslenosti. Ovo je dobilo na zamahu otvaranjem novih visokoškolskih institucija po unutrašnjosti. Jedan od motiva je bio da se u uslovima snižavanja standarda građana omogući potencijalno slabije stojećim studentima omogući studiranje bliže kući. Malo ko se pitao da li postoje kvalitetni studenti za raspoložive kapacitete za studiranje. O tome da li su izabrani najpotrebniji obrazovni profili, kao i da li postoji dovoljan broj kvalitetnih nastavnika za novoformirane fakultete takođe se nije mnogo razmišljalo. Što se tiče nastavnika računalo se da će se u najskorije vreme odškolovati potrebni nastavnici i saradnici. Tj. da će steći zvanja magistara i doktora nauka.

Sve ovo se dodatno pojačalo u poslednjoj deceniji XX i prvoj deceniji XXI veka. Posebno sa osnivanjem privatnih fakulteta. Istovremeno u tom periodu naglasak u okviru visokoškolskog obrazovanja dat na nekritičkom školovanju menadžera i tzv. i8nformatičara. odnosno kasnije IT stručnjaka. Uvođenje tzv. „bolonjskog“ koncepta visokoškolskog obrazovanja i procesa akreditacije visokoškolskih ustanova ukazali su na sve njegove slabosti. Umesto da se suočimo sa tim slabostima i pokušamo da preduzimamo mere za njihovo eliminisanje mi i dalje voluntaristički verujemo da će se sve to rešiti samo od sebe. Kao posledicu ovakvog pristupa dobili smo armiju „stručnjaka“ koji ne mogu da nađu zaposlenje u oblastima za koje su se školovali. Kao što su početkom sedamdesetih godina prošlog veka srednjoškolci usmeravani na studiranje sada se svršeni studenti usmeravaju na doktorske studije. Rezultat je već vidljiv, jer je kraj druge decenije XXI veka doneo značajno povećanje broja doktora nauka. O pojavama koje već uveliko prate ovaj nivo studija ne treba trošiti reči. Posle svega ostaje pitanje – Kako dalje?

Razmišljam

U nekoliko navrata napisah da mi život u izolaciji, zbog epidemije korona virusa daje priliku da razmišljam. A tema za razmišljanje je više nego dovoljno. Počev od vraćanja u prošlost i traženja vlastitog identiteta. Do pokušaja da aktuelizujem neke stavove vezane za one oblasti u kojima sam delovao tokom četiri decenije profesionalnog bavljenja strukom. Smatram da sam dovoljno kompetentan da iznosim svoje stavove generalno o istraživanju. Posebno o istraživanju u oblasti računarske tehnike. I naravno stavove o visokoškolskom obrazovanju. Razmišljanje ne bi imalo preveliku svrhu ako ne bi uslovilo odgovarajuće akcije. Ili ako ne bi bilo predstavljeno drugima. Iz pozicije penzionera preduzimanje akcija nije mnogo verovatno. Jer formalno, penzioneri su ipak gurnuti na sporedni kolosek. A to onda po pravilu znači i suštinsko izopštavanje iz kruga onih čija se reč sluša. Možda ima i straha od mogućnosti da matori „ostanu u sedlu“ i donose odluke. A to ne bi bilo korektno. 

Razmišljam i o drugim stvarima. Ali to su često misli sa kontekstom intime. A to po pravilu nije za, kako se često kaže, telalenje. Zato mi prostaje da javno iznosim ono što smatram svojom obavezom. A vezano je za ono čime sam se u radnom veku najviše bavio. Pri tome ne znači da su moja razmišljanja i stavovi jedino ispravni. Možda sam, ne bežim od toga, ponekad i konzervativan u stavovima. Ali to ne znači da ne osećam duh vremena ili da je taj konzervativizam imanentan mojim godinama. Poneko će se zapitati što o ovome nisam razmišljao dok sam bio aktivan i kada sam s pravom mogao da iznosim svoje stavove i kritikujem svet oko sebe. Jednostavno priznaću da nisam bio Don Kihot. Osećao sam se ponekad usamljeno. A možda su moji stavovi bili ponekad i previše radikalni. Pokušavao sam da navedem okruženje, da i samo razmišlja.