Oduži se ova pandemija. Živimo između straha, teorija zavere i nipodaštavanja svake potencijalne opasnosti. Bar na ovim prostorima u protekle tri decenije svašta se izdešavalo. I svašta smo preturili preko glave. Sve nam se činilo da od onog što smo doživeli ne može biti gore. I onda su nas vreme i događaji demantovali. Posle svega i dalje sam optimista. Proći će i ovo. Istina ranije se uglavnom sve dešavalo samo nama. Ili smo se uglavnom bavili sopstvenim jadom. Svet je išao napred. I zato sam često sebe hrabrio mišlju – „Ne moramo mi da budemo singularitet“. Ovoga puta ceo svet se našao u jadu. Neminovno da je solidarnost nekako gurnuta u stranu. Ima je, ali nekako provejava ono – „Ko nije sebe nije ni za drugoga“. Ovo je pravo vreme za razmišljanje. I preispitivanje. Od onog, gde smo pogrešili. Do traženja odgovora – „A kuda dalje?“ Ali sve je to onako uzgred, jer život mora dalje.
Ne može nam niko ništa
Pandemija korona virusa otvorila je u najoštrijoj formi pitanje budućnosti naše civilizacije. Nešto što je koliko do juče bilo samo u mašti zagovornika apokalipse, zakucalo nam je na vrata. Naravno ne mislim da je ovo kraj naše civilizacije, ali je svakako signal da nešto treba menjati. Pre svega treba spustiti loptu i vratiti se jednom normalnom životu. Životu u kome ne mora sve da bude – sad i odmah. I životu u kome pitanje slobode mora da bude definisano na jedan drugi način. Sloboda ne može da bude nešto što sa sobom nosi dileme. Ali ni pitanje sloboda ne sme da bude prepušteno tumačenju svakog pojedinca. Dakle, sloboda ne može i ne sme da bude anarhija. Jednostavno – ne može nam niko ništa, ne sme da bude jedna od vodilja čovečanstva.
Ovaj tekst počeo sam da pišem pre nego što je stvar sa epidemijom COVID – 19 postala ozbiljna. Činilo mi se da ću njime da ukažem na sve ono što je na direktan ili indirektan način doprinelo dase nađemo tu gde smo. A onda kako je vreme prolazilo, nekako sam gubio dah. Za to vreme su mnogi već pomenuli nešto od onoga što sam i sam hteo reći. Bilo bi degutantno ponavljati se. Odavno sam shvatio da deja vu nije moj stil. A kad pomenuh gubljenje daha, nadajmo se da će i sam virus početi da ga gubi. A onda će biti vremena za traženje pravog puta, kojim ćemo zaobići neke slične izazove u budućnosti. A tada ćemo moći da proverimo da li i dalje važi – Ne može nam niko ništa.
Bez naslova
Dvanesti je dan kako sedim kod kuće. Bilo šta da dodam toj konstataciji neminovno bi vodilo samohvalisanju. Vreme provedeno u kući nije mi teško palo. Našao sam sebi dovoljno zanimacija. Ponešto od toga i ne stižem da radim redovno ili na način kako bih želeo. A tu je i vreme za razmišljanje. Nažalost one me neminovno vodi ka pitanju – “Da li je ovo moralo da se dogodi”. Neko bi sigurno lakonski odgovoriti. Ali postoji i činjenica da se na svetu, čitaj na Zemlji mnogo toga ponavlja, bez toga da li smo nešto mogli da pravovremeno uradimo ili ne. Pre ovog dodatka počeo sam da pišem nešto na tu temu. Ali mi se u jednom trenutku učinilo da tekst nameće previše konzervativno – pesimističkih tonova. A to ipak nisam ja. Ipak ću ga završiti, bez obzira kako ga ko doživeo. Do tada ovaj tekst ostaje bez naslova. Jer bilo šta da napišem ne bi bilo adekvatni odraz mog trenutnog stanja.
I bez podnaslova
Jer bilo šta da napišem ne bi bilo adekvatni odraz mog trenutnog stanja. Jednostavno želim da situaciju u kojoj se nalazi ceo svet posmatram kao realnost. Traženje uzroka i krivaca neće ništa rešiti. Treba se okrenuti budućnosti. I iz svega ovoga izvući nauk. Ne smemo, kada sve ovo prođe da se ponovo vratimo na staze nerazmišljanja. Ne smemo dozvoliti da, zarad nekakvog uživanja budemo prepušteni tuđem kreiranju sudbine. Zato i pišem bez naslova. Da svako može da doda svoj po želji
Pitam se
Javih se danas ponovo na blogu WEB portala Laboratorije za računarsku tehniku. I rekoh da je vreme da bar delimično svedem račun u onome što sam radio u životu, ali nekako usput. Sve misleći da to i nema neki veliki značaj. Pogotovu što sam uvek sumnjao u svoje spisateljske sposobnosti. Međutim, vremenom se pokaza da je to i te kako moja važna životna aktivnost. Pogledah o čemu sam pisao proteklih osam godina. Prvi blog sam napisao 22. marta 2012. godine. I od tada do danas napisah ih 55. Trudio sam se da to budu moja razmišljanja, pre svega na temu naučno – istraživačkog rada i visokog obrazovanja. Jer u tom društvenom segmentu sam delovao celog radnog veka. A valjda i danas. Posle svega ipak, pitam se da li je sve to što sam pisao imalo smisla. Da li se nešto bitno promenilo u proteklih osam godina. Pogotovu što sigurno nisam jedini koji je pokušao da ukaže na probleme. Valjda smo hteli ne hteli svi svedoci tih problema. Ali izgleda da preovlađuju oni kojima loše stanje odgovara. Ili nas neumoljiva inercija vuče ka dnu.
Infrastruktura
Obrazovanje je u poslednje vreme čak i više nego što bi se očekivalo prisutno u javnosti. Povodi su različiti. To i mene mimo običaja tera da iznova preispitujem svoje stavove o obrazovanju. Možda ne treba da napominjem, bolje rečeno objašnjavam, ali mojim godinama priliči malo više konzervativizma. Čak mnogo više nego što bih i sam želeo. Verovatno moj konzervativizam potiče iz mog bogatog iskustva koje je stečeno kroz neposrednu praksu. A usudiću se da kažem i iskustva koje je u značajnoj meri izdržalo probu vremena. Verovatno ovako dugačak uvod nije neoophodan. Jer mene svih ovih godina, od kako sam počeo da radim u prosveti interesuje kako obrazovanje, konkretno visokoškolsko, treba da bude profilisano. Kao infrastruktura ili orijentisano prema primeni.
Moram da napravim još jednu ogradu, a ona se tiče oblasti visokoškolskog obrazovanja. Naravno govoriću o obrazovanju u oblasti tehnike i teghnologije. Jer konačno to je ono što mislim da dobro poznajem. Jasno je da obrazovanje treba da bude infrastruktura. Ali pitanje je čega?
Obrazovanje i razvoj - infrastruktura
Negde sam pročitao je jedan od dobrih pokazatelja konjukture američke privrede promena broja studenata. Ako se broj studenata povećava to ukazuje da konjuktura slabi i obratno. Ako ovo prihvatimo kao validno onda na primeru Srbije ta metodologija može da se primeni na sledeći način. Početkom 21. veka broj studenata doktorskih studija kod nas je povećan nekoliko puta. A kakva su nam privredna i razvojna kretanja. Reklo bi se upravo suprotna. Naravno ima onih koji se sa ovim neće složiti. Ostavimo privredu po strani, ali samo zato što se ne smatram dovoljno kompetentnim za tu oblast. Ali o razvoju mogu da govorim.
Gde je tu Srbija?
Povećan broj doktoranata, istraživanja koja oni realizuju i novi doktori nauka trebalo bi da znače i podizanje nivoa, pre svega tehnološkog razvoja. A da li je baš tako? Bojim se da smo došli u situaciju da maksimalno zavisimo od uvoznih tehnologija. Čak i u onim oblastima za koje se tvrdi da smo konkurentni sa svetom. Npr. informacione tehnologije. Dobro upućeni u ovu problematiklu složiće se da je naše delovanje u ovoj oblasti uglavnom svedeno na sektor usluga i razvoj aplikativnog softvera. Nažalost nema nas tamo gde se razvija računarska infrastruktura – hardver i sistemski softver.
Naravno ne želim da se vraćam u prošlost i vreme kada se na ovim prostorima razvijao respektibilan hardver. Takođe, moram da se izvinim i svim onima koji danas razvijaju računarski hardver. Ali ipak moramo priznati da je to daleko od onoga što se radi u svetu. Iako će to zvučati pretenciozno odavde ne stižu nove računarske arhitekture, projekti integrisanih kola. O novim operativnim sistemima ili specifikacijama programskih jezika da i ne govorimo.
Gde su uzroci?
Nažalost ni u “velikoj” Jugoslaviji privreda nije bila i nije mogla da bude nosilac fundamentalnog razvoja u oblasti računarske tehnike. Ipak su svi veliki računarski projekti rađeni pre svega za državne institucije. Naravno bilo je tu projekata koji su rađeni na komercijalnoj osnovi. Ali oni su uglavnom rađeni za bogate firme iz sektora finansija i trgovine. Međutim, čak ni tada sistemi nisu bili u potpunosti zaokruženi. Po pravilu je nedostajala sistemska softverska podrška. Nedostajali su operativni sistemi i prevodioci za neki od programskih jezika visokog nivoa. Praktično nedostajao je novac. Ali i kadrovi koji bi računar, kao zaokružen projekat mogli da iznesu.
Postavlja se pitanje, gde su u to vreme bile akademske institucije – fakulteti? U vreme pionirskih koraka u računarstvu u Srbiji je postojao samo Elektrotehnički fakultet u Beogradu koji je školovao inženjere za oblast elektronike. Što se tiče programiranja za očekivati je bilo da se na Prirodno – matematičkom fakultetu školuju odgovarajući stručnjaci. Ali na prelazu iz 50 – tih u 60 – te godine 20. veka u Srbiji računara praktično nije bilo.
Jednostavno na fakultetima nisu postojali nastavnici koji su posedovali iskustvo u računarstvu. A nije ni bilo firmi gde bi se školovani stručnjaci zapošljavali. Razvoj prvih računara u Institutu “Mihajlo Pupin” izneli su inženjeri koji su se školovali kroz neposrednu praksu i kroz studijske boravke na institucijama u Evropi koje su se već bavile ovom oblašću. To su pre svega bili fakulteti u Velikoj Britaniji.
Pola veka kasnije
Pola veka kasnije situacija se potpuno okrenula. Danas u Srbiji postoje fakulteti na kojima se školuju inženjeri za oblast računarske tehnike. Međutim, danas u Srbiji ne postoje firme u kojima se računarstvu pristupa sa infrastrukturne strane. A bojim se da čak nema ni istraživanja na tom planu. I tu dolazimo do ključnog pitanja – “Šta se podrazumeva pod računarskom infrastrukturom”? Najgrublje govoreći pod tim se podrazumeva računarski hardver i sistemski softver računara. A razvoja u ovim oblastima u Srbiji danas nema. Zato se postavlja ključno pitanje – “Kakvo treba da bude računarsko obrazovanje u Srbiji”? Izgleda da na ovo pitanje malo ko pokušava da da bilo kakav odgovor. Izgleda da je važnije koristiti magičnu reč RAČUNAR za privlačenje budućih studenata. A najčešće im nuditi krajnje aplikativni pristup. Ali tu su nove magične reči – INFORMACIONE TEHNOLOGIJE. Nadajmo se da će se u “sukobu” među njima doći do pravih rešenja.
Traženje puta
Ako se okrenemo za sobom videćemo da nam je veliki deo života protekao u traženju puta. Puta ka boljem životu. Ili puta ka sreći, koja be trebalo da uokviri sva naša nadanja i stremljenja. Ako se upustimo u ocenjivanje prošlosti po pravilu ćemo naći puno razloga za nezadovoljstvo. Zato ćemo, kad se ponovo okrenemo u budućnost pokušati da nađemo novu rutu koja će da nas tamo odvede. I ponovo ćemo pred sobom imati – traženje puta.
S druge strane budućnost ćemo bazirati na ostvarenju kratkoročnih ciljeva. Sve nadajući se da ćemo tako prevariti sudbinu. Jer kad pogledamo iza sebe, reći ćemo – “Pa tako smo radili i do sada i šta nam je falilo. Samo nek potraje“. I mnogo toga traje i trajaće. Ali nikada se ne zna koliko i do kada. Jer sudba je, ma šta to značilo, često nemilosrdna. Lako potkreše krila kad smo u najvećem zamahu. I onda nam ne preostaje ništa drugo do da se stimo Jesnjina – “U oluji i buri kraj nedaća svih, uz teške gubitke i tugu kletu, biti prirodan, nasmejan i tih najveća je umetnost na svetu“. I da opet to bude – traženje puta.
Obrazovanje u doba liberalizma
Obrazovanje je jedan od stubova svakoga društva. Ne može se reći da je ta činjenica nepoznata čelnicima svake društvene zajednice. Međutim, svedoci smo da i pored velike pažnje koja se posvećuje ovoj problematici stanje u našem obrazovanju je daleko od dobroga. Razlozi su mnogostruki, nedostatak znanja kod onih koji vode poslove vezane za obrazovanje u najširem smislu, pogrešne pretpostavke pri donošenju propisa, a bogami nesklad između želja i mogućnosti. Uostalom, odavno je rečeno da je „put do pakla popločan najboljim namerama“
Živimo u doba tzv. liberalne ekonomije, čija je bitna pretpostavka da je tržište osnovni regulator privrednih, a shodno tome i društvenih tokova. Nažalost ovaj stav je u značajnoj meri došao do izražaja i u sektoru obrazovanja kod nas. U prvom redu u oblasti visokoškolskog obrazovanja. To se najviše ogleda na planu nekritičkog pristupa formiranju visokoškolskih ustanova i uvođenju studijskih programa prema kriterijumu popularnosti, a ne stvarnim porebama privrede i društva. Umesto da visokoškolske ustanove budu faktor osposobljavanja stručnjaka koji će biti nosioci razvoja zemlje one su prećutno postale instrument socijalne politike. Tačnije nastavila se dugogodišnja politika u kojoj je visokoškolsko obrazovanje bilo vremenski bafer za smanjenje efekata nezaposlenosti koja je nastala kao posledica privredne stagnacije, a kasnije i propadanja.
A posledice ...
Pri tome novi studijski programi su uvođeni, ne prema potrebama privrede i društva već prema popularsnosti. Posledica ovakvog pristupa bila je pojava velikog broja fakulteta i visokih škola koje su školovale menadžere. Danas je slična situacija sa informacionim tehnologijama. Praktično da nema fakulteta u Srbiji na kome ne postoje studije vezane za ovu oblast. Pa čak imamo i fakultete u okviru istog Univerziteta na kojima postoje veoma slični studisjki programi.
Ovo su samo naznake delovanja liberalne ekonomije na visokoškolsko obrazovanje kod nas. Problem je mnogo ozbiljniji i slojevitiji. Krajnje je vreme da se setimo narodne izreke – „Bolje je sprečiti nego lečiti“. Ako već nije kasno? Pogotovu što ovi liberalni koncepti počinju da se spuštaju i na niže nivoe obrazovanja.
Uspeh je …
Pre više od decenije ipo od jednog kolege kupio sam izreku – „Uspeh je umetnost prikazivanja“. Kasnije sam je često pominjao u svom okruženju. Pri tome sam uvek mislio na onu njenu pozitivnu stranu, tj. potrebu da javnosti predstavimo svoj rad i njegove rezultate. Pogotovu ako oni svojim kvalitetom to zavređuju. Pojava Interneta i njegovog WEB servisa su u tom pogledu doneli dramatične promene. Zahvaljujući tome WEB prezentacije su postale pravi način za samopredstavljanje. Naravno, pri tome treba voditi računa da to bude urađeno sa merom i dostojanstvom. U protivnom ona izreka sa početka teksta imaće drugačije značenje.