Category: Memories

Posted on

Traganje

Penzionerske dane uglavnom provodim u traganju. Pre svega po vlastitoj prošlosti. A ima se i za čim tragati. Za sada sam se uglavnom ograničio za vlastitom prošlošću. Školski dani, posao, izleti, putovanja su ono čemu sam posvetio najviše pažnje. Traganje za porodičnim korenima stalno odlažem. Jer već sam deo one najstarije generacije. A tu ima malo onih koji uopšte znaju rodbinske veze. O porodičnoj istoriji da i ne govorim.

U tim neprestanim traganjima našlo se i mesto za ljude, vreme i događaje oko nas. Trudim se da sve što pišem bude bez lamentiranja. Bez onoga – kako je to nekada bilo. Jer svako vreme ima svoje uzuse koji nam se iz nekih drugih vremenskih vizura izgledaju bolji ili lošiji. A čak ćemo neke teške trenutke kroz deceniju ili više doživljavati kao generacijsko pravo. A ne pokoru. Kao deo generacije iz pedeset i neke rođen sam dovoljno daleko posle rata. O njemu se pričalo, ali ga bar ja lično nisam osetio. Mislio sam da je rat bio „privilegija“ mojih predaka. A onda kada je moja generacija bila na vrhuncu moći sve se srušilo kao kula od karata. Turbulentne osamdesete, koje smo doživljavali kao nešto prolazno pretvorile su se u gotovo tragične devedesete. Raspad države, rat na njenoj teritoriji, sankcije, sumanuta inflacija podsetiće nas da život ima i naličje.

U vrtlogu života

Kada smo pomislili da se život vraća u normalu stiglo je bombardovanje 1999. godine. To nam je kompletiralo izgubljenu deceniju života. Sledile su dramatične društvene promene u osvit novog milenijuma. Konačno XXI vek nam je doneo život u stalnim političkim i društvenim previranjima. A mi kojima su godine odmicale tražili smo samo malo mirnog života. I tako već skoro četvrt veka.

Istovremeno ni svet više nije bio mesto u kome se očekuje svetlija budućnost. Pogotovu što je i „stara dobra Evropa“ prestala da bude oaza mira. Nije više samo Balkan bure baruta. Na nekim drugim mestima u Evropi taj barut je počeo dobrano da dimi. Ostaju nam samo traganja za prošlošću i traganja za onim što je moguće u budućnosti.

Posted on

Nije za zaborav

Malo ko se setio da se 12. avgusta 1981. godine navršilo 40 godina od pojave IBM PC računara. Svečanošću u njujorškom hotelu „Valdorf Astorija“ javnosti je predstavljen računar, koji će po mnogima promeniti istoriju sveta. Moglo bi se naširoko pričati o svim posledicama, koje je taj u to vreme za pojedinca prilično skup uređaj, imao na život naše civilizacije. Ako preskočimo te četiri decenije i vratimo se u sadašnjost sa mobilnim uređajem u rukama mnogima će izgledati neverovatno – da je taj uređaj višesturko „jači“ od PC računara iz 1981. godine. I to po svim računarskim parametrima. Pojava PC računara, ali i drugih mikroračunara koji su mu prethodili, ali su izgleda prerano „zakukurikali“ donela je nešto novo čovečanstvu. Pre svega „demokratizaciju“ primene računara. Jer će oni vrlo brzo postati dostupni širokom krugu korisnika. A onda kada dođe do stvaranja infrastrukture za njihovo povezivanje u globalnu računarsku mrežu, svet više neće biti isti.

ibm pc
IBM PC računar

Ako se pak vratimo deceniju u nazad setićemo se da se 1971. godine pojavio prvi mikroprocesor, Intel 4004. Bilo je to vreme koje je najbolje opisao moto beogradskog filmskog festivala FEST – „Hrabri novi svet“ pozajmljen od Oldosa Hakslija. Bila je to najava nove tehnološke revolucije, koja će u pravom smislu promeniti svet. A pojava PC računara bila je samo stepenica u penjanju na savremenu Vavilonsku kulu.

intel 4004
Mikroprocesor Intel 4004

Takođe, treba se setiti da je u ovom tehnološkom letu na nebo bilo i onih koji nisu verovali u budućnost novih tehničkih rešenja. Čak i među onima koji zaslužili svoje mesto u hramu slave. Jer su dali svoj veliki doprinos tehničko – tehnološkom razvoju sveta. Možda su u datom trenutku imali neku drugu viziju kuda treba ići. Zato se uvek podsetiti na blistave čovekove trenutke, zahvaljujući kojima danas sigurnije koračamo kroz život. Ali i kao pokazatelj da još uvek ima dovoljno iaizova kojima se mogu pomeriti granice . Pa i onda kada to izgleda nemoguće.

Posted on

Bivšim studentima Tehničkog fakulteta/Fakulteta tehničkih nauka

Poštovane koleginice i kolege,

činilo mi se da ću ove redove daleko lakše napisati. Ali pokazalo se da to ipak nije tako. Ne mogu da kažem da nisam sentimentalan. Trideset godina druženja sa mladim ljudima trajno je uticalo na moj život. Iskreno govoreći nisam se spremao za nastavnički poziv. Najbolje sam se osećao, a tako je i danas, kao inženjer. Neki od vas će se setiti da sam na časovima često govorio – „Nema većeg zadovoljstva nego kada vidite da migaju lampice na onome što ste sami napravili“.

Kao nastavnik imao sam i neke obaveze koje često nisam doživljavo kao prirodan proces. Nisam krio da sam smatrao da se sticanje preferencijala za napredovanje preko bodova i tabela nikome ne donosi dobra. Ni pojedincima ni instituciji. Ali taj otpor je bio mnogo veći u meni samom nego što sam ga javno iznosio. Možda zbog toga nisam bio bolji nego što sam mogao i želeo. Zato nisam zadovoljan sobom. Ipak trudio sam se da bar studentima pružim najviše što sam mogao u datim okolnostima. Nažalost mnogobrojne nastavne obaveze su me i tu pomalo spoticale. Ali to je bio moj izbor, niko me nije terao u tu stupicu.

U radnom odnosu na Fakultetu proveo sam tačno dvadeset osam ipo godina. Ako u obzir uzmem i honorarni rad tokom 1989. godine i protekle dve godine rada na master i doktorskim studijama na Fakultetu sam proveo više od tri decenije. Nekako se to poklopilo sa ovom našom tranzicijom koja traje. Nisam uspeo da se prilagodim novom vremenu, jer nismo bili na istim vrednosnim talasnim dužinama. Ne žalim zbog toga iako nisam uvek bio u pravu.

Kad sam kod struke imao sam sreću. Ono čime sam se ceo radni vek bavio svakim danom je sve više, kako se to danas popularno kaže – in. A opet čini mi se da je struka izabrala mene. I posle svega bavio sam se strukom, koju kao da sam prethodno sanjao. Sada kad se prisećam tih početaka u računarstvu i svega onoga lepog što nosim iz Instituta „Mihajlo Pupin“ sve nam je delovalo nekako obično, normalno. Nije bilo euforije ni onda kada smo radili stvari koje su bile bliske onome što se radilo i u svetu.

Današnji dan nije nikakv oproštaj. Samo trenutak u kome se menjaju prava i oabeze. Trenutak posle goga će neke stvari raditi ako to od mene neko bude tražio. A radiću sa istom prednošću kao kada mi je to bila obaveza. Doduše radiću to sa više slobode, jer ću više delovati inženjerski nego profesorski. Zato svima vama biću i dalje na raspolaganju i za vas ću kao i do sada imati vremena.

Za koji minut će i ponoć. A onda dolazi taj dan. Odnekle dopire zvuk vatrometa donoseći dozu simbolike. Neko mi ovih dana reče da pišem sa melanholijom. Možda su moji tonovi zaista takvi, ali ja sam u ovom trenutku srećan. Od danas odgovaram samo sebi i svojoj porodici. Nema više one sputanosti odgovornošću prema sredini u kojoj delovah. Koju sam branio od sebe, umesto od nje same. Ali to je već stvar filosofije, u kojoj svako može da bude u pravu. Jer nada umire poslednja, čak i onda kada grešimo. I zato da se još jednom podsetimo onoga što sam napisao pre dve godinekada sam kročio u mirovinu – Odlazi cirkus, …

Vaš Siniša Ranđić

PS: Ovaj tekst stavljam na FB stranicu Laboratorije za računarsku tehniku, jer je na neki način sve tu i počelo, pre nepune dve decenije. Od sutra ću i tamo dolaziti kao “civil”. Ali ako nekada poželite da se vratite na Fakultet, kao jedno od mesta vaše mladosti možete biti uvereni da ću biti na svom radnom mestu. A ako me ne bude pozovite me – ja ću sigurno doći.

Posted on

Ja se opraštam …

Posle trideset godina približio se dan formalnog oproštaja sa Fakultetom. Jer trideset godina veze sa jednom institucijom ne mogu tako lako da se pokidaju. Čak ni onda kada pojedinaci, koji su sticajem okolnosti njen deo, pokušaju da deluju u tom smeru. Posao univerzitetskog nastavnika, a posebno istraživača nije nešto što se može jednostavno preseći, kao što se kod nas kaže – na panju. Pogotovu bavljenje istraživanjem što je direktno vezano za inženjerski poziv za koji sam se školovao. Formalni završetak radnog veka je uvek prilika za svođenje računa. Šta smo uradili, jesmo li mogli biti bolji i gde smo pogrešili. Naravno za nas to više nema značaja, jer vreme koje je ostalo za nama ne možemo da vratimo. Ono je neumitno prošlo. Posle svega jedino mlađima možemo da uputimo poneki savet. Pod uslovom da oni u današnjem svetu „piju vodu“. Jer se svet na razmeđu vekova jako puno promenio u svakom pogledu. Pored tehnoloških promena došlo je do promena i u sistemu vrednosti. A mi „matori“ se tu baš i ne snalazimo najbolje.

Tokom proteklih trideset godina puno sam pisao o „akademskoj četvrti“ Čačka. Pokušavao sam da pokažem kako naš grad ima prostor koji se nekako, pomalo i spontano formirao kao mesto rezervisano za obrazovne institucije. S druge strane Gradskog bedema neki gradski planeri su još pre više od pola veka su osmislili podizanje sportsko – rekreativnog centra na obalama Morave. Kasnije gradske vlasti u nedostatku finansijskih sredstava da zamišljeno prevedu u stvarnost trudile su se da sačuvaju ovaj prostor od nenamenskog korišćenja. Nažalost u doba korone na mestu nekadašnjeg kafea „Excalibur“ poče da niče stambeno – poslovna zgrada, koja naruži ambijent

U vreme kada je pored bedema počela da niče zgrada Pedagoško – tehničkog fakulteta Čačak mi je bio usputna stanica. Dolazio sam povremeno vikendom i po jednu sedmicu tokom godišnjeg odmora. U takvim uslovima i nisam imao vremena da zalazim u ovaj deo grada. Ponekad sam otišao do bazena i to obično ujutru rano kada sam mogao nesmetano da plivam. U zgradu Fakulteta prvi put sam ušao jednog januarskog dana 1985. godine. Neko će se možda setiti da je to bila jedna od najhladnijih zima sa puno snega. Tih godina su se na Fakultetu svake godine održavali „Januarski dani prosvetnih radnika“. Pošto je Fakultet osnovan sa idejom da školuje profesore mašinstva, elektrotehnike i tehničkog obrazovanja u okviru pomenute manifestacije, koja se održavala tokom zimskog raspusta profesorima iz mašinstva, elektrotehnike i tehničkog obrazovanja, su držana predavnja u kojima su nastavnici Fakulteta, ali i stručnjaci sa drugih institucija predstavljali novitete iz pomenutih oblasti. U sklopu toga bio sam pozvan da održim predavanje na temu primene računara u obrazovne svrhe. Bila je to najava euforije zvane – Informacione tehnologije. Inače prisustvo „Januarskim danima prosvetnih radnika“ iz 1985. godine ostalo mi je u sećanju po predavanju pokojnog akademika Momčila Ristića, koji je pričao o mogućnosti korišćenja kablova na bazi polimera za prenos električne energije. Pre neki dan diskutovasmo o tehnološkom napretku. Rekoh da bi realizacija te ideje zaista bila pravi pogodak za čovečanstvo.

Ovog vikenda na Fakultetu se održava konferencija „International Scientific Conference Technics and Indormatics in Education“ – TIE2020. Ona je na neki način zamena za one „Januarske dane prosvetnih radnika“. Mnogo toga se promenilo u poslednje tri decenije. Već drugu godinu nismo upisali studente na studijski program – Profesor tehnike i informatike. A u novoj akreditaciji obrazovne delatnosti nismo ga ni akreditovali. I tako ove godine kada Fakultet slavi 45 godina postojanja oprostili smo se od poslednje niti koja nas je vezivala sa našim počecima. Za koji dan i ja se opraštam sa Fakultetom, jer gubim poslednja prava koja su me sa njim službeno povezivala. Ostaće samo sećanje na neko vreme kad smo svi sanjali lepšu i prosperitetniju budućnost. Dok, kao u pesmi Bijelog dugmeta sve ne pokrije „ruzmarin, snjegovi i šaš“.

Posted on

Morava

Ovih dana sam često na Moravi. Nažalost razlog nije kupanje kao nekada. Lepi septembarski dani i mnogobrojni kafići kod brane pravo su mesto za susret sa prijateljima. Pogotovu u ovo doba korone kada se zahteva fizička distanca. Posle bedema i ovaj prostor između fudbalskog stadiona i obale Morave popločan je behaton pločama i uređen. Inače već nekoliko godina taj prostor je postao kultno mesto Čačana, pogotovu tokom leta. Jer pored bežanja od vrućine ovde su se povremeno održavala i razna kulturna zbivanja, pre svega muzički koncerti. Izgradnjom brane na Moravi u okviru sportskog centra „Mladost“ bilo predviđeno formiranje jezera na kome bi se Čačani tokom letnjih vrućina rashlađivali. Međutim, zagađenost Morave, o kojoj se poslednjih godina intenzivno priča tu vrstu uživanja pruža samo najhrabrijima. A često ni brana nije spuštena tako da i njima preostaje uglavnom brčkanje.

Posle ispijenog pića i razgovora sa kolegama krenuh kući. Kolima se do brane i tzv. gradske plaže može doći kroz deo grada koji se naziva Košutnjak. Glavni put je ulica Ilije Garašanina koja prolazi pored nekadašnjeg imanja mog pradede Živojina Jovaševića. Nekada je ovde postojala tek poneka kuća uglavnom uz ulicu Vojvode Stepe. A danas je to pravo naselje. Čak je tamo gde ulica Ilije Garašanina izlazi na Moravu napravljeno par modernih zgrada namenjenih izbeglicama i Romima.

Kada sam počeo da pišem u glavi mi je bila – Morava. Jer par stotina metara uzvodno od brane nalazi se jedno od čačanskih blaga tzv. Suva Morava. Radi se o rečnom ostrvu adi koje se proteže od tzv. Rastoka, gde se Morava delila na dva rukavca, a koji se ponovo spajaju tu kod fudbalskog igrališta. Pogled na Suvu Moravu zaraslu u zelenilo podseti me na vreme kada je Morava bila „naše more“. Setih se svih onih plaža na koje me je tata kao dete vodio. Počev od Ciganske plaže gde smo se najčešće kupali i do koje se dolazilo uskim puteljkom od Raskrsnica ili prašnjavim putevima kojim su taljigaši izvlačili pesak i šoder sa Morave. To su današnje ulice 420 i Filipa Višnjića. Nažalost deo moravskog korita gde se nalazila Ciganska plaža danas je presušio, čak se slabo i poznaje da je tuda nekada tekla Morava. Setih se čuvenog Pavlovog vira ispod Rastoka. A ni mesto gde se sada Morava deli na rukavce nije gde je nekada bilo. Nekadašnja Suva Morava se značajno smanjila, ali je još uvek dovoljno velika da bi mogla da postane čačanska Ada Ciganlija.

Setih se kupanja kod panja naspram igrališta. Naravno ne sme se zaboraviti ni najpoznatija čačanska plaža Cvetnjak uglavnom rezervisana za čačansku omladinu. A ponekad smo se kupali i kod mosta u čuvenom vrbaku. Najinteresantnije je bilo kada bi se u četri sata popodne dizala brana u Parmencu i kada se nivo Morave dizao i kada je postajala dosta brža. O kupanju kod visećeg mosta u Riđagama mogao sam samo da sanjam i čekam neka druga vremena kada ču se i tamo okupati.

Dok sam išao prema kolima smotreh dosta Čačana koji su se sunčali na ležaljkama podignutim na obali Morave. Pored kola zastadoh pogledah na Moravu i Ovčar i Kablar u daljini i zamislih se. Setih se svega onoga što napisah, ali osta dilema. Koliko onih koji su sedeli u kafićima znaju kakva je Morava nekada bila. Nisam rob prošlosti i protivnik progresa. Ali nije loše poznavati kako je naše sadašnje okruženje izgledalo u prošlosti. Možda ćemo se truditi da sačuvamo sve ono što je vredno za budućnost. A Morava je bila i naša prošlost, a hteli mi to ili ne i naša budućnost.

Posted on

Dani bezbrižnosti

Danas se navršilo šest decenija kako sam pošao u školu. Kad sam, par meseci ranije otišao sa tatom da se upišem u školu duboko sam uzdahnuo. Kao da mi je taj uzdah nekako odredio budućnost i učinio da se tog 6. septembra 1960. godine u dvorištu Osnovne škole „Dr Dragiša Mišović“ završe bezbrižni dani. Čak i danas kada sam penzioner neki zaostali posao ili obaveza ne daju mi mira. Kada pokušavam da se prisetim tih dana i uopšte prošlosti imam bojazan da će nešto dobiti ličnu dimenziju, koju neminovno ugradimo u sopstvena sećanja. Zbog toga sam ponekad i škrt u opisivanju nekih događaja ili pominjanja ljudi. Naravno onaj pomenuti uzdah je bio posledica neizvesnosti koja me je čekala u budućem životu. Jer bio je to moj prvi iskorak van porodice i suočavanje sa drugim ljudima bez prisustva bližnjih, roditelja i bake Ljubice.

Ne sećam se o čemu razmišljao dok sam sa roditeljima čekao da vidim ko će mi biti učitelj, a ko školski drugovi. Ako sam uopšte shvatao tu dimenziju. Bio sam znatiželjno dete prilično sposobno da uočim detalje. Tako da mi nije promaklo tatino karakteristično mrštenje kada smo saznali da mi je učitelj Branko Plazinić. Mnogo godina kasnije saznaću razlog tog mrštenja, ali neću o tome iz pijeteta prema obojici. Malo ću živnuti kada budem saznao da će samnom u odeljenju biti i moj prvi komšija, počivši Srboljub Danilović. On će biti i moj prvi drug iz klupe. U ovom trenutku počinju da naviru sećanja i kao da ne znam kom se carstvu privoleti tj. o čemu pisati. A ima se o čemu pisati. 

Kako danas pomalo nestvarno izgledaju odeljenja sa dvadesetak učenika naspram onih naših 45. Škola je počela sa radom prethodne godine. Sagrađena je na tadašnjoj čačanskoj periferiji u kraju koji se zvao Prćilovica ili na njegovom rubu. Preko puta je bio hotel „Morava“ sagrađen kao samački hotel za radnike fabrike „Sloboda“. A u blizini je bila i tzv. Velika kolonija naselje podignuto takođe za radnike pomenute fabrike. Upravo veliki broj mališana iz ovog naselja verovatno je naveo „gradske oce“ da ovde podignu novu školu. Kada je škola primala svoju drugu generaciju đaka bilo je izgrađeno samo glavna zgrada sa prizemljem i dva sprata. A već su išli radovi na izgradnji jednospratnog aneksa. Kada je on završen škola je imala ako se dobro sećam 18 učionica. Moja prva učionica je bila broj 8 na prvom spratu.

Kada sam počeo da pišem nekako sam mislio da će ove reči imati nekako prizvuk sentimentalnosti. A onda uhvatih sebe da počeh da se bavim činjenicama. Biće da je u meni ipak prevladao racio, ono što me je predstavilo okruženju od samog početka u najboljem svetlu. Srećom, danas tu i tamo uspem da nađem reči i pokažem da sam tokom proteklih šet decenija napravio iskorak i u tom smeru.

Posted on

Kad ja pođoh, …

Ovih dana, ali pre četrdeset godina, započeo sam svoj četvoromesečni život u Sarajevu. Tog julskog jutra stigao sam u njega kao vojnik upućen u prekomandu u kasarnu u Nedžarićima. Tramvaji još nisu bili krenuli pa smo ih kolega Mika i ja sačekali u prijavnici tadašnje kasarne „Maršal Tito“. Boravak u novoj kasarni započećemo u sobi dežurnog oficira, jer ćemo stići pre dolaska starešina. Ali ovo nije priča o vojničkim danima. ovo je podsećanje na grad, za koji slobodno mogu da kažem da je bila privilegija živeti u njemu. Makar i kao vojnik. I pre tog julskog jutra Sarajevo mi se često u prethodnih dvadesetak godina nalazilo na putu. Najčešće na proputovanju za Jadran. Ali tek tog leta i jeseni 1980. godine upoznaću sarajevske ćevape i kolače. U ćevapima ću najčešće uživati kod „Želje“ na Baščaršiji. A kolače i druge poslastice uglavnom ću „Ramisa“ i u „Egiptu“. Ponekad ću ući i u „Carigrad“ uglavnom zbog onih velikih šampita i baklava. A bozu ću obavezno ispijati u poslastičarnici naspram Bezistana.

U to vreme Sarajevo je za Beograd bilo Evropa. Ne zato što je imalo hotel istog naziva, već zato što su na sve strane bili kafići i picerije. A u Beogradu su te godine otvoreni prva picerija „MB“ u ulici Borisa Kidriča, a nešto ranije prvi i jedini kafić „Zlatni papagaj“ u ulici Vuka Karadžića. Nedeljom sam obično odlazio u restoran „Kamin“ koji se nalazio na Ilidži na obali Železnice, neposredno pre pešačkog mosta kojim se prelazilo na banjsku stranu ovog sarajevskog naselja. Tokom vojničkog boravka u Sarajevu mislim da nisam propustio nijedan dan da ne izađem u grad. Izuzeci su bili dani kada sam boravio na Jahorini i na tokom dva sedmodnevna odsustva. Ispočetka sam u gard izlazio čim bi starešine završile radno vreme. A onda sam prešao na režim – prvo popodnevni odmor, a onda posle pet sati, kad preladi pravac Baščaršija. Sarajevo je bilo grad sa dušom. Između ostalog to se videlo iz kroz odnos prema vojsci. Skoro da nije slučaja da, kada sam se sa drugim vojnicima našao u nekom od kafića, nije pala tura pića od prisutnih gostiju. Ovo će posebno doći do izražaja s jeseni kada se počelo govorkati o skraćenju vojnog roka, a posebno kada se to desilo za sve one koji su vojsku služili petnaest meseci. Jedne večeri sam morao da bežim iz kafića na Titovoj ulici, jer je čast stizala sa svih strana. A napolju je lilo kao iz kabla. Kiša je lila i kada sam početkom novembra završio vojnički boravak u Sarajevu.

Narednih deset godina skoro svake godine sam se vraćao Sarajevu. Makar samo da kod „Želje“ pojedem porciju ćevapčića. No bilo je i dana kada sam ostajao i da prespavam. To je bila prilika da se malo podsetim i sarajevskih noći. Posle kratke večernje posete Baščaršiji iz avgusta 1989. godine trebalo je da prođe punih 20 godina da se ponovo vratim Sarajevu. U međuvremenu mnogo toga se izdešavalo na ovim prostorima. Rane još nisu zacelile. Grad se promenio. Na prvi pogled mnoge stvari liče na one negdašnje. Ćevapčići se i dalje jedu kod „Želje“, kolači kod „Ramisa“ ipak nisu kao nekada. U „Egipat“ nisam svraćao. Uglavnom u Sarajevu više nisam bio leti kada se karamel sladoled tamo neizostavno mora probati. Restoran „Kamin“ je sada na novoj lokaciji u Istočnom Sarajevu. Sada posećujem Pivnicu u okviru Sarajevske pivare, koja mi je kao vojniku bila nepoznanica. Nekako se ustežem da proverim da li grad i dalje ima dušu. Jednostavno se plašim ishoda takve provere. Ono što je sigurno ostalo je setna sevdalinka, neizbežni simbol Bosne i Sarajeva. I pesma „Kad ja pođoh na Bembašu“ svojevrsan himna grada na Miljacki. Setna sefardska melodija tokom vremena postala je ono što nas uvek vraća i tera da se Sarajevu vraćamo.

Posted on

Ostavština za budućnost

Epidemija korona virusa žestoko je prodrmala čitav svet. Međutim, u svakom zlu ima i ponešto dobro. O tome se može svakodnevno pročitati u medijima, ali izjavama običnih građana. mene je izolacija naterala da počenem da se bavim onim što sam odavno kanio učiniti. Ali robujući navikama sve sam to odlagao za neka kasnija vremena. Nažalost, epidemija korona virusa me natera da se promenim. Prvo je bilo uzrokovano skoro dvomesečnom izolacijom nas starijih od 65 godina. A onda ta opreznost i vođenje računa o socijalnoj distanci postadoše deo svakodnevice. Iskoristih to i počeh da beležim ono što nazivam – ostavština za budućnost. Ponešto od toga se nalazi i na stranicama ove WEB prezentacije. Ipak najveći deo sećanja još uvek nije za javnost. Pre svega što ne predstavljaju zaokruženu celinu. A opet sadrže i mnogobrojne ocene prošlosti na koju se odnose, koje mogu da izazovu negativne reakcije. Zato valja sačekati.

Posted on

Na granici sećanja

Boreći se sa nevidljivim neprijateljem danas je svet trebalo da se seti onoga što je osvanulo pre 75 godina. Novo majsko jutro donelo je Dan pobede, dana nade da se nešto što je pratilo svet nepunih pet godina više nikada ne ponovi. Ali već do stvarnog kraja II svetskog rata svet je ušao u novu fazu življenja. Samo ona se zvala „hladni rat“ i ma koliko se trudili da potisnemo taj osećaj, svetu je donela permanentni strah. Možda je taj strah delimično svetu doneo i progres. Jer je tih 75 godina proteklo u burnom tehnološkom razvoju. Nažalost delimično i što smo želeli da dodatno uplažimo suprotnu stranu. Sve trčeći napred i pokušavajući da budemo ispred drugih ono od čega smo bežali ostajalo je na granici sećanja. Zato je ova pandemija važan trenutak, jer ako ona ostane na granici sećanja, možda ćemo ostati i bez budućnosti.

Kada se čovečanstvo nađe na granici sećanja preti mu opasnost da slika prošlosti završi u krivom ogledalu. Jer iz događaja kao što je bio II svetski rat uvek se izlazi sa osećanjima pobede i poraza. Da bi svet u budućnosti bio bolji baštinici pobede moraju ga stvarati tako da poraženi ne moraju večno da nose to osećanje. Ako se pak u tome zaboravimo otvoriće se pitanje relativizovanja pobede i poraza. I pitaćemo se ko je zapravo pobednik.

Posted on

Život od sećanja

Pandemija virusa korona ili kako se zvanično naziva COVID-19 takoreći preko noći nam je promenila živote. Učinila je da oni budu stavljeni pod znak pitanja. U takvim situacijama nameću nam se mnoga pitanja. Da li je sve to moralo da se desi i da li smo i gde pogrešili? Mnogi imaju konačne odgovore. A iza mnogih od njih se kriju razne teorije zavere. Možda je nekima lakše da sve ovo prebrode ako budu verovali u to. Slobodnomisleći čovek pokušava da sve ovo sagleda iz mnogo šireg ugla. A približiti se istini u tom slučaju je svakako teže. Istovremeno ova pandemija je pokazala ranjivost čovečanstva i učinila da svet počinje da živi u strahu od nečega što nije rat. Bar ne onaj klasični. I sam sam pokušao da nađem odgovore na neka od pomenutih pitanja. Ali mi je sve nekako navodilo na onu priču o ludističkom pokretu. Ili sukobu čoveka sa istorijom. Zato traženje pravih odgovora prepuštam mlađima, pogotovu što ako ne budemo stavili prst na čelo, njih verovatno čeka neko novo slično iskušenje. Umesto toga ja ću se nastaviti život od sećanja.

A sećanja su

Sve ono što je ostalo za nama bez obzira da li želimo da ga se sećamo ili ne čini naš život. Od kako sam se, posle dvodecenijskog izleta u Beograd vratio u rodnu luku pokušavam da izgradim sliku proteklog života. Iz početka mi se to činilo teškim, jer sam pred sobom tražio vreme koje će doneti bogatije sećanje. A kako se tas života počeo naginjati na drugu stranu, sećanja je bivalo sve više, a vremena sve manje. Razmišljajući čemu dati prednost počeo sam da se osećam kao Buridanov magarac. S tim što moj pogled luta i traži pravu među mnogo „livada“. Za sada sam prednost dao kolektivnim sećanjima, događajima koji me vezuju za vreme koje sam delio sa drugima. Jer ona moja intima i lične impresije su uostalom samo moje. A meni takav život od sećanja možda i ne treba.