Category: Past

Prošlo je punih osam godina od kada sam počeo da sa okruženjem delim sopstvena razmišljanja. Prvo sam to činio preko Foruma, a kasnije i WEB Portala Laboratorije za računarsku tehniku, Fakulteta tehničkih nauka u Čačku. Ponekad me je mesto gde su moje misli bile publikovane i ograničavalo. Jer je neko mogao shvatiti da svoje lične stavove namećem kao zajedničke stavove ostalih članova Laboratorije. Postojanje vlastite WEB prezentacije skinulo je taj teret sa mojih pleća. Usput koristim priliku da okruženju i na ovom mestu predstavim ono šta sam i kako razmišljao proteklih desetak godina.

Posted on

Posle deset godina

Pre tačno deset godina donet je Zakon o visokom obrazovanju. On je na „velika vrata“ u srpsku obrazovnu praksu uveo tzv. Bolonju. Od tada povremeno se u raznim prilikama i na raznim mestima zapodene priča šta nam je ta promena donela. Da li nam je visoko školstvo sada bolje ili lošije. Bilo bi krajnje neozbiljno dati ad hoc odgovor, jer na stanje u ovoj društvenoj oblasti ne utiču samo principi na kojima ona počiva već i ukupno stanje u društvu, a posebno stanje u privredi i ekonomiji. A svi znamo da nam tu baš ne cvetaju ruže i to u dužem periodu. I to najmanje posle deset godina.

S druge strane i mnoge druge zemlje, koje ekonomski i privredno stoje mnogo bolje od Srbije u stalnom su procesu traženja načina da se stanje u visokom školstvu poboljša i prilagodi savremenim tehnološkim dostignućima. I to bez obzira što se smatra da i sada imaju dobar sistem na ovom nivou obrazovanja.

Lično mislim da se u Srbiji uglavnom zna gde su problemi i kako bi mogli da se reše. Međutim, visoko školstvo je već više decenija element socijalne politike našeg društva. Nijedna vlast nema hrabrosti da povuče radikalne poteze. Oni pre svega podrzumevaju bolju kontrolu rada na univerzitetima i prestanak sakrivanja istih iza nekakve samoproklamovane autonomije. Jer onaj ko daje novac ima i puno pravo da kontroliše kako se on troši. I da s pravom traži da fakulteti školuju struke potrebne našoj zajednici. A ne ono što sami fakulteti smatraju da je probitačno. Pri tome mislim da je neophodan strožija kontrola i kvaliteta studenata. Tj. đaka koji se upisuju na univerzitete, ali i kvaliteta nastavnog kadra koji predaje na univerzitetima.

U prvom slučaju fakulteti su prinuđeni da po pravilu zažmure na jedno, a neretko i oba oka kod prijema novih studenata, jer država finansira fakultete prema broju studenata, a ne njihovom kvalitetu. Zbog toga čak i tzv. elitni fakulteti upisuju mnogo više studenata nego što objektivno mogu da kvalitetno otškoluju. S druge strane doktorske studije, tačnije njihova realizacija na mnogim fakultetima stvara doktore nauka, koji kada okončaju studije nisu radno ravnopravni u stručnom smislu svojim kolegama koji su za to vreme praksu sticali kroz rešavanje praktičnih problema. Naravno to neće priznati ni fakulteti ni sami novi doktori. A ne treba zaboraviti da je u poslednjih deset godina u Srbiji broj doktoranata enormno povećan.

Iako su svi navedeni problemi poznati njihovo rešavanje se odlaže iz nepoznatih razloga. A pri tome vozovi prolaze. Srbija sve više ekonomski, privredno, pa i tehnološki zaostaje za razvijenim svetom zbog čega nije iznenađujuće što samosvesni i sigurni u svoje znanje boolje sutra traže na nekim drugim meridijanima.

5. novembra 2015. godine

Posted on

Donacije

U petak je na Fakultetu tehničkih nauka u Čačku održana promocija edicije „Život i delo srpskih naučnika“. Ediciju je početkom 90 – tih godina pokrenula Srpska akademija nauka i umetnosti. Promocija je organizovana povodom izlaska iz štampe 14. knjige ove edicije. Kratko izlaganje o Atanasiju Nikoliću, prvom rektoru Liceja u Kragujevcu, imao je rektor Univerziteta u Kragujevcu prof. dr Slobodan Arsenijević. U njemu je upoznao prisutne samo sa delom onoga što je Atanasije Nikolić, inače rodom Prečanin ostavio na korist Srbima. Pri tome se rektor Arsenijević osvrnuo na nešto što se danas pojednostavljeno nazivamo DONACIJE. Nažalost kada se pomene ovaj termin obavezno se pomisli na poklanjanje materijalnih dobara. A zaboravlja na aktivnosti pojedinaca koje za sredinu, u kojoj se one ostvaruju, mogu biti i mnogo značajnije od materijalnih sredstava.

A upravo možemo naći brojne primere u kojima su pojedinci svojim samopregornim radom i zalaganjem bez prevelikog ulaganja postigli značajne rezultate i doneli prosperitet sredinama u kojima su delovali. Prevelika očekivanja da će samo novčane investicije i to još sa strane doneti toliko željeni napredak nisu dala odgovarajuće rezultate. Zato treba probati izvore i motore napretka potražiti u ljudima koji će svojim znanjem i inovacijama nadoknaditi hronični nedostatak novca. Da ne zaboravimo da je tokom nekih godina koje su ostale za nama u Srbiju u vidu donacija ušla pristojna svota novca, a da do očekivanog napretka nije došlo. Zato neka novčane donacije ostanu zadnje sredstvo za napredak.

5. aprila 2015. godine

Posted on

Stavimo prst na čelo

Odavno nisam pisao, a vreme se nekako provuklo. Ušli smo u bonus godinu finansiranja projekata od strane Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, a očekuje se i raspisivanje novog konkursa za finansiranje projekat u novom ciklusu. Kao da su svi odahnuli, jer ništa bitno se nije desilo. Država, nije izvršila „seču knezova“, a istraživači su uglavnom zadovoljni onim što su dobili u protekle četiri godine. Naravno javno se negoduje što još uvek stigla tzv. kapitalna oprema, ali važno je da honorari nisu kasnili i da se nisu smanjivali. Da je potrebno da stavimo prst na čelo?

Nadam se da nadležni u Ministarstvu imaju pokazatelje uspešnosti investicija u nauku u proteklih četiri godine. Bar bi bilo dobro da znamo koliki su pozitivni efekti istraživanja na srpsku privredu, jer je to valjda osnovni razlog zbog čega se i ulaže u istraživanje. A možda i ne smemo da izađemo sa pokazateljima gde su završile pare koje su trebale da unaprede srpsku nauku. Ulaganje u opremu je opravdano. Ali šta ćemo sa onim silnim novcem kojim je plaćeno objavljivanje radova po „vodećim“ svetskim časopisima. Nema potrebe da nas podsećam na to. Znamo mi dobro šta je time sve postignuto. Ako smo mi zadovoljni i mislimo da je to opravdano, šta ima da se bune ostali zbog čijeg prosperiteta je to i urađeno. Koga je briga što je sve to urađeno na račun poreskih obveznika koji i nemaju baš neke velike veze sa velikim dostignućima srpske nauke. Ako je to realizovano putem kredita, o tome ćemo razmišljati kad rate stignu na naplatu.

Ali možda bi ipak trebalo da stavimo prst na čelo. Jer će sve to jednoga dana platiti. Ako ne mi onda naša deca ili unučići. Ne treba tada da optužujemo neke druge. Ako ništa drugo bar smo ćutali.

21. februara 2015. godine

Posted on

Srpska naučna Kartagina

Kao i Katon Stariji i ja mislim „Ceterum censeo Carthaginem esse delendam“. Ali moje „rušenje“ se odnosi na stanje u srpskoj nauci. Ako bi se gledalo po napredovanju srpskih naučnika na raznim svetskim rang listama, broju studenata doktorskih studija ili broju odbranjenih doktorata neko objektivan sa strane mogao bi da zaključi da u Srbiji teku „med i mleko“. Međutim, sa druge strane svakodnevno smo obasipani informacijama koje ukazuju na katastrofalno stanje u srpskoj privredi, investicijama kojih praktično nema. Sve to je rezultiralo u oštrim merama vlade koje su usmerene ka štednji i smanjenju opštih troškova. A znamo da to ne može da zaobiđe ni ulaganje u nauku i istraživanje, koje je ionako na najnižem nivou. i Kao da je srpska naučna Kartagina.

U Srbiji se naučno – istraživačka delatnost uglavnom odvija u okviru visokoškolskih institucija. A takođe i nezavisnih naučno – istraživačkih institucija, koje se kod nas još uvek nazivaju instituti. Broj visokoškolskih institucija koje su u privatnom vlasništvu tokom ovoga veka značajno je porastao. Istovremeno naučni instituti su još uvek u najvećem broju u državnom vlasništvu. Instituta koji su istraživački deo velikih kompanija, kao što je to bilo u „socijalističkoj“ Jugoslaviji danas praktično i nema.

Sve se svodi na novac – Srpska naučna Kartagina

Shodno pomenutoj vlasničkoj strukturi može se slobodno reći da je država u ogromnom procentu (bilo bi neukusno licitirati procentima) finansijer naučno – istraživačke delatnosti u Srbiji. Koliki se procenat naučno – istraživačke delatnosti ostvaruje kroz direktnu saradnju istraživačkih subjekata i privrede nije poznato. Ali neće se puno pogrešiti ako se kaže da je veoma mali. Svakom ko se odgovorno odnosi prema trošenju sredstava uloženih u istraživanje, koja se izdvajaju iz budžeta Srbije, nameće se pitanje koji deo tih sredstava se vraća državi, kroz nove tehnologije, proizvode ili usluge nastale na bazi pomenutih istraživanja. Ili država, znači i građani koji de facto iz poreza koji plaćaju, finansiraju istraživanja, treba da bude ponosna na radove koje u „uglednim“ svetskim časopisima publikuju srpski istraživači.

S druge strane publikovani radovi iskristalisali su se kao osnovni parametar za napredovanje u nastavnička zvanja na univerzitetima. Odnosno istraživačka zvanja u institutima. Shodno tome može se izvesti zaključak da građani Srbije finansiraju nešto što je u suštini privatna stvar nastavnika i istraživača. Doprinos koji oni kroz svoj istraživački rad daju državi, kroz podizanje nivoa njenog tehnološkog razvoja, privrednih mogućnosti i slično, samo je deklarativan. To ne znači da treba ukinuti izdvajanja za naučno – istraživački rad. Već je neophodno izvršiti reviziju prioriteta u pogledu rezultata tog rada i njihovog vrednovanja.

U protivnom naučno – istraživački rad ostaće samo „čardak ni na nebu ni na zemlji“. Koji će se u budćnosti još više udaljavati od realnosti. A pad iz tih dostignutih visina biće samo teži i bolniji. Možda ćemo samo moći da žalimo što u društvu ne imadosmo nekog Katona Starijeg da nas konstantno podseća na moguće posledice.

5. oktobar 2014. godine

Posted on

Kud plovi brod visokog školstva u Srbiji?

Svakodnevne brige za egzistenciju, teška ekonomska situacija u kojoj se Srbija nalazi, potreba za otklanjanjem posledica elementarnih nepogoda koje su zemlju pogodile tokom proleća i leta jednostavno su iz fokusa pomerile neke važne društvene segmente koji su i te kako značajni za našu dalju sudbinu. Jedan od tih segmenata je svakako školstvo. Uvažavam nastojanja kolega sa srpskih univerziteta i instituta koji se trude da pokažu kako postoje rezultati naučno – istraživačkog rada. Pre svega iskazani kroz brojne radove objavljene u časopisima sa tzv. SCi lista, ali moram poput Katona starijeg da ponavljam – Ceterum censeo Carthaginem esse delendam. A iznova se mora postaviti pitanje – Kud plovi brod visokog školstva u Srbiji?

Naravno ja ne želim ništa da rušim. Samo moram da postavim pitanje. Kako je i pored tako briljantnih naučnih rezultata Srbija opet na jednom od svojih istorijskih minimuma? Kad budemo odgovorili na to pitanje mislim da ćemo moći realno da sagledamo vrednosti naučno – istraživačkog rada u srpskoj akademskoj zajednici, kao i implikacije takvog stanja na obrazovne domete srpskog školstva. Pre svega onog koje se naziva visoko školstvo.

Kakvo nam je visoko obrazovanje – Kud plovi brod visokog školstva u Srbiji?

Činjenica je da je visoko školstvo u Srbiji u prošlosti bilo teorijski orijentisano. Međutim, negativni efekti su se ublažavali kroz doškolovavanje za potrebe prakse na nivou samih radnih organizacija gde su se svršeni studenti zapošljavali. Mađutim, zamiranjem privrednih aktivnosti i nestajanjem velikih radnih sistema okviri za doškolovavanje u pogledu praktičnih znanja su se drastično suzili.

Nažalost otvaranjem novih visokoškolskih institucija u Srbiji povećao se broj svršenih studenata raznih profila, koji ne mogu da nađu zaposlenje pa na taj način steknu viši nivo praktičnih znanja u odnosu na znanja stečena tokom školovanja. To je značilo da su znanja svršenih studenata i dalje uglavnom teorijska, a ne praktična iako je jedna od osnovnih pretpostavki uvođenja studija po tzv. „Bolonjskoj deklaraciji“ upravo podrazumevala povećanje praktičnih znanja. Osnovni razlog ovakvog stanja je što su visokoškolske institucije postali svojevrsni profitni centri i to u vreme svetske ekonomske krize. A to nikako ne bi smele da budu. I zato ne treba da čudi drastično povećanje broja studenata doktorskih studija. Jednostavno nije na prečac poraslo interesovanje za nauku u Srbiji već izgleda da postoje neki mnogo važniji uzroci. Šta mislite koji su?

20. avgust 2014. godine

Posted on

Da li je stanje nepopravljivo kao što izgleda?

Ako nam leto u pogledu toplote i nije bilo baš naklonjeno onda je početak leta nagoveštavao vrele dane u akademskoj zajednici. Ovoga puta pažnja je bila usredsređena na izradu doktorata, koji su skoro postali moderna stvar današnje Srbije. Ili je to samo bila dimna zavesa da se građani Srbije zabave i da im se odvuče pažnja od nekih drugih važnih stvari. Međutim, tema je i dalje aktuelna, što se vidi po čestim napisima u medijima. Članovi akademske zajednice se svim silama trude da svoj rad prikažu u što boljem svetlu. Poneka vest, kao što su ove vezane za doktorate bace senku na sve ono što se dešava na planu naučno – istraživačkog rada i obrazovanja koje je sa njim povezano. A onda postavimo pitanje – Da li je stanje nepopravljivo, kao što izgleda?

Činjenica je, da je nauka poslednjih dve do tri decenije uglavnom odvojena od privrednih tokova. I da se istraživanja uglavnom odvijaju po principu “umetnost radi umetnosti”. Rezultati istraživanja u principu služe da istraživači dobijaju odgovarajuće preference – doktorate, istraživačka ili nastavnička zvanja. Ovo je posebno na delu od kako se rezultati rada istraživača skoro isključivo vrednuju na bazi objavljenih radova u časopisima na tzv. Sci listama. U takvoj situaciji istraživači i nemaju interes da svoja istraživanja usmeravaju ka privredi, jer se to de facto ne vrednuje.

Takođe, učešće na projektima koje finansira Ministarstvo za nauku donosi u principu pristojnu novčanu naknadu. Posebno na univerzitetima, što još više “demotiviše” srpske istraživače da svoja istraživanja obavljaju kroz saradnju sa privredom. U takvoj situaciji u Srbiji danas postoji paradoks, da su se određeni indikatori nivoa naučno – istraživačkog rada poboljšali (broj objavljenih radova u časopisima sa SCi liste), a da je istovremeno uticaj tih istih rezultata na razvoj privrede faktički minoran.

Da li je stanje nepopravljivo, kao što izgleda – pred još jednim izazovom

Istovremeno statistika i ne samo ona pokazuju da je broj odbranjenih doktorskih disertacija u ovom veku višestruko povećan u odnosu na prethodni period. Takođe, broj studenata doktorskih studija rapidno raste. Ove činjenice takođe ukazuju na “povećanje” obima i kvaliteta naučno – istraživačkog rada u Srbiji. Jer bi trebalo da najviši nivo obrazovanja bude odraz stanja u navedenoj oblasti. Pošto se direktno na nju naslanja. Međutim, diskusija koja se od pre par meseci vodi na planu mogućih plagiranja doktorata i njihovog kvaliteta te pokazatelje stavlja pod znak pitanja.

Ovo ukazuje da stanje u Srbiji na planu naučno istraživačke delatnosti i najvišeg nivoa obrazovanja koje se na njega naslanja u najmanju ruku nije dobro. Naravno najlakše je kritikovati. Najvažnije je pitanje da li se i na koji način stanje u ovoj oblasti u Srbiji može prevazići. Pre svega sa aspekta da nauka postane bitan i vidljiv faktor društvenog razvoja, jer ona sada to nije. Jer zidanje „čardaka ni na nebu ni na zemlji“ u kome će stanovati samo naučnici ne može biti od interesa ni za jedno društvo. Pogotovu ne za srpsko koje je siromašno, a tendencija daljeg siromašenja se nastavlja

Nauka vs. privreda

Zato je neophodno naučno – istraživački rad u Srbiji vratiti u korelaciju sa privrednim aktivnostima. Sredstva koja bi se dodatno ulagala u nauku treba pre svega usmeriti u školovanje mladih istraživača. Ali na način da oni permanentno budu uključeni u projektne aktivnsti fakulteta na kome se školuju u okviru doktorskih studija. Makar ravnopravno ako ne i prevashodno pri akreditaciji naučno – istraživačke delatnosti fakulteta vrednovati saradnju sa privredom. I ako u nju nisu uključeni svi nastavnici i saradnici takva institucija mora dobiti u najmanju ruku opomenu.

Ovo su samo neke od nabacanih ideja koje bi mogle da promene opštu sliku Srbije. I da imaju pozitivni povratni uticaj kako na naučno – istraživački tako i na privredni sektor. Nažalost najveći problem Srbije je upravo nepostojanje svesti o značaju sprege nauke i privrede. Što pre to shvatimo šanse za izlazak iz krize su realnije. Ali pitanje i dalje ostaje – Da li je stanje nepopravljivo, kao što izgleda?

30. jula 2014. godine

Posted on

Glava u pesku

U najnovijem izdanju vesti na planu nauke Zapadnog Balkana, koje prenosi portal AcademLink prikazano je istraživanje u okviru koga je zaključeno da „Hrvatska ne proizvodi doktore znanosti za tržište“ (http://www.academlink.com/blog/view/18000/poraavajue-istraivanje-hrvatska-ne-proizvodi-doktore-znanosti-za-trite). Čak da slično istraživanje u Srbiji pokaže i gore rezultate to nema značaja. Jer ovo što je utvrđeno u Hrvatskoj dovoljno govori o stanju visokog obrazovanja na ovim prostorima. Ali i opštedruštvenom stanju u zemljama nastalim iz nekadašnje SFRJ. Pominjanje stanja u EU i šire bio bi prevelik zalogaj. Možda je i tamo glava u pesku?

Nažalost ovakvo stanje samo je posledica dugogodišnjeg „zabijanja glave u pesak“. Jer je visokoškolsko obrazovanje već više decenija postalo element socijalne politike. Umesto da naglasak bude razvoju ljudskih resursa koji će obezbediti sveopšti razvoj društva. Ako se tome doda oblanda, koja je nešto mlađa, a koja kroz status samofinansirajućih studenata visokoškolskim institucijama pruža priliku da nadoknade ono što ima država uskraćuje – novac za pokriće materijalnih troškova. Ali i za podizanje nivoa zarada nije teško zaključiti da je visokoškolstvo značajno izgubilo na svojoj osnovnoj funkciji.

Kao potvrda istraživanja koja su sprovedena u Hrvatskoj dovoljno je pogledati broj samofinansirajućih studenata doktorskih studija na pojedinim fakultetima u Srbiji. I nepoštovanje kriterijuma za upis na iste i kriterijume za sticanje uslova za odbranu doktorske teze. Nijedan od navedenih faktora nije u bilo kakvoj korelaciji sa stanjem, a još manje potrebama privrede i tržišta radne snage u Srbiji. Neki fakulteti upisuju više studenata na doktorske studije nego na osnovne.

Gde su uzroci?

Na nekim fakultetima se uspeh na prethodnim studijama zamenjuje polaganjem dodatnih predmeta. Time se poništava neuspešnost (čitaj niska prosečna ocena na prethodnim nivoima studija). Objavljivanje radova u časopisima sa tzv. SCi liste postali su praktično jedini kriterijumi za „valjanost“ doktorskih disertacija. A svedoci smo postojanja tzv. predatorskih časopisa koji su na račun adekvatne novčane naknade objavljivali sve i svašta. Apostrofiranje nekih od njih u srpskoj „naučnoj“ javnosti samo je učinilo da mimikrija postane izraženija, a metode rada suptilnije. A glava je i dalje u pesku!

Stanje se ne može promeniti preko noći, jer je i proces stizanja na ove grane trajao decenijama. Međutim, odgovorno društvo mora da se suoči sa problemima identifikuje ih i odredi prioritete u pogledu aktivnosti koje mogu doneti promene. Moguće je da neke stvari i nisu tako teške i komplikovane i da se  ponešto može i brzo uraditi. Važno je izvaditi glavu iz peska.

1. maja 2014. godine

Posted on

Nemam dilemu

Opet je na tapetu „Bolonja“. Studenti u Srbiji su pokrenuli akciju potpisivanja peticije za ukidanje „Bolonje“. Ta akcija i sve priče koje su pratile uvođenje „Bolonjskog procesa“ u srpsku visokoškolsku obrazovnu praksu nameću više pitanja. Ali samo par njih je suštinsko. Šta je to bilo loše u visokoškolskom obrazovanju u Srbiji da ga je trebalo ad hoc prilagođavati nekim novim trendovima, pre svega u Evropi? Da li su neki elementi obrazovnog procesa definisani „Bolonjskom deklaracijom“ mogli da se realizuju i bez rezova koji su napravljeni po nekom zamišljenom diktatu koga u suštini i nema u deklaraciji? Da li je trebalo po svaku cenu sistem obrazovanja u Evropi, a time i u Srbiji prilagođavati tzv. američkom modelu, jer će se time tobože obezbediti veća efikasnost studiranja? Ja nemam dilemu.

Činjenica je da obrazovni proces ne može da se promeni preko noći. Potrebno je vreme da se iskristališu dobre i loše strane novog procesa. Zar to nismo iskusili kroz uvođenje usmerenog obrazovanja u srednje škole pre tri decenije. Posledice se još uvek osećaju! Upravo su se zato posledice „Bolonje“ možda i brže osetile. Jer posle ovih par godina iskustva sa novim pristupom u visokoškolskom obrazovanju slobodno mogu da konstatujem da samo ovaj nivo obrazovanja spustili ka srednjoškolskom obrazovanju.

Možda je povećana efikasnost studiranja i znanje izraženo kroz srednje ocene studija. Ali se bojim da je znanje u onom funkcionalnom smislu drastično palo. Jer studenti sve manje uče kako se razmišlja, da bi se sutra lakše mogli snalaziti u nepoznatim situacijam. Na delu imamo upravo suprotan trend da se na ispitu/kolokvijumu očekuju zadaci u kojima će oni prepoznati ono što su obrađivali tokom nastave. Iskustva iz neposredne prakse pokazuju da čak i najpoznatiji fakulteti u Srbiji školuju takve kadrove.

Večito pitanje krivice, a ja nemam dilemu

Naravno u ovakvim situacijama nameće se pitanje – ko je kriv? Sigurno je važno znati odgovor i na takvo pitanje bar zbog toga da isti ne bi ponovo bili u situaciji da ponavljaju greške. Makar samo pokušavali da poprave postojeće stanje. Mislim da niko ne spori potrebu za permanentnim prilagođavanjima visokoškolskog obrazovanja promenama koje se dešavaju na tehničko – tehnološkom pa i civilizacijskom planu.

Svakako da je u tom poslu postizanje efikasnosti jedan od najvažnijih ciljeva. Ali on ne sme da bude u koliziji sa kvalitetom znanja koje studenti treba da ponesu po okončanju studija. S druge strane sigurno je značajna intencija „Bolonjske deklaracije“ o jedinstvenosti akademskog prostora u Evropi. A upravo su to stvari koje su u praktičnoj realizaciji „Bolonjskog procesa“ najmanje zastupljene.

Nema sumnje da stvari treba menjati i tražiti prava rešenja. Jer samo konstatovanje da postoje problemi i lamentiranje nad posledicama može samo da pogorša i onako loše stanje. Nažalost u Srbiji za to trenutno nema volje.

8. aprila 2014. godine

Posted on

Prikoči malo

Odmah ću priznati da sam pomalo konzervativan, što valjda priliči mojim godinama. Pre skoro četiri decenije na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu bio sam član Veća elektronskog odseka. Raspravljalo se o novim nastavnim planovima i programima (danas se valjda kaže kurikulumu). Najžešća diskusija se vodila oko toga da li usmeravanje budućih inženjera treba vršiti ranije ili ostati na dotašnjoj praksi u kojoj su se studenti usmeravali tokom osmog i devetog semestra studija. Te 1976. godine svet je već bio u punom zamahu poluprovodničke revolucije. I sam ću toga postati svestan već sledeće godine kada budem počeo da radim u Institutu „Mihajlo Pupin“. Ali u četvrtoj godini studija još uvek sam se uglavnom upoznavao sa opštim stvarima iz elektronike.

Danas kada sam na pragu kraja radnog veka ne žalim što sam imao prilike da tokom studija steknem široko obrazovanje iz elektrotehnike. Često mi je to znanje bilo od koristi iako sam sve vreme delovao u oblasti računarske tehnike i primene njenih tekovina. Da ne zaboravim, na ETF – u je tada odlučeno da se zadrže studije sa širokim obrazovanjem, a da se usmeravanje obavi kao i do tada tokom osmog i devetog semestra studija. Iako smo živeli u „velikoj“ Jugoslaviji sa više od 22 miliona stanovnika, sa privredom koja je još uvek imala pozitivne trendove neko je pametno ocenio da smo mala zemlja da bi školovali usko specijalizovane stručnjake.

Prikoči malo - iako se sve brzo menja

Nažalost sve se brzo promenilo. Na sve strane su počele da niču visokoškolske ustanove koje su svojim studijama počele da mašu poput crvenog maramčeta, a sve objašnjavajući da nude školovanje za struke budućnosti. Jedan od takvih struka su informacione tehnologije. Danas je u Srbiji teško naći fakultet koji ne nudi studije u ovoj oblasti. A pitanje koje se nameće je krajnje prosto. Šta će da radi „stručnjak“ koji završi studije informacionih tehnologija? Da li se on sprema da se bavi programiranjem? Za to su se stručnjaci do sada školovali na različitim fakultetima i bili prilično uspešni kasnije u tom poslu.

Nisam siguran da takvi fakulteti svojim studentima nude znanja iz oblasti informatičkog hardvera (ma šta to značilo). Kao što to mogu da ponude fakulteti elektrotehničkog usmerenja. Možda neko misli da će budući stručnjaci raditi na planu telekomunikacija ili računarskih mreža. I ta znanja su već dostupna na mnogim klasičnim školama i to na najvišem mogućem nivou. Pa zašto onda nuditi nešto što samo moderno zvuči. A uvedeno je da bi se generalizovao svetski trend kao informatičkog društva. Ili je na delu tzv. „opsena prostote“. Možda treba reći – prikoči malo!

26. marta 2014. godine

Posted on

Pitam se pitam

Proteklih sedmica proveo sam dosta vremena u Beogradu. Bila je to prilika da se sretnem sa više prijatelja iz beogradskih dana mog života. Nažalost većina njih je već u sedmoj deceniji života ili na njenom pragu. Svi smo tzv. zvezdane trenutke svog života proživeli u onom takođe tzv. socijalističkom vremenu. I neminovno sve se nekako vraća na misao, kako je to bilo u „naše vreme“. Kao da smo zaboravili da „novo doba“ ovde stanuje već četvrt veka i da je to „naše vreme“ tako reći davna prošlost. Srećom radi se o dovoljno obrazovanim ljudima koji to vreme ne apsolutizuju. Možda više žale što nekako nismo uspeli da održimo kontinuitet sa tim vremenom, naravno u onom dobrom smislu. Pitam se pitam – zašto je to tako?

Da li ima politike u nauci - pitam se pitam

Naravno da mi ne pada na pamet da se ovde bavim političkim aspektima veze prošlosti i sadašnjosti. Ono što me danas „boli“ tiče se gubljenja kontinuiteta u tehničko – tehnološkom smislu. Kao da se stidimo svega onoga što je u ovoj zemlji rađeno u to tzv. socijalističko vreme. A imamo čime da se pohvalimo. Namerno neću da pominjem ni ono što je 60 – tih i 70 – tih godina rađeno samo u Institutu „Mihajlo Pupin“. Ostavljam mladima da sami pokušaju da otkriju tehničko – tehnološku istoriju ove zemlje.

Možda će shvatiti da sve ne počinje od njih i njihovih radova u časopisima na nekakvim SCi listama. Kao što nije sve počinjalo ni od nas ni od prethodnih generacija. Ono što baštine generacije iz „pedeset i neke“ je osećaj da su iza njih ostajali realizovani sistemi, računari i mašine sa kojima smo bar na kratak rok mogli da se poredimo sa svetom. Danas je Srbija naučnička „zvezda u usponu“. Ali privreda samo tu i tamo može svetu koji nezadrživo „srlja u progres“ da ponudi interesantan proizvod. Zato se pitam kada ćemo umesto „čardaka ni na nebu ni na zemlji“ početi da gradimo realan sistem koji će nas zaista približiti svetu u kome živimo.

22. mart 2014. godine