Zemljotres(i) u Turskoj i Siriji otvorili su čitav niz pitanja. Neka od njih su direktno vezana za samu pojavu i uzroke zemljotresa. Da li se mogu predvideti i koja su to područija koja mogu da u budućnosti dožive ovu vrstu prirodne katastrofe. Neću se baviti njima, jer je to pitanje za stručnjake. Mene više interesuju ona pitanja i dileme koja su indirektno uslovljena ovom katastrofom. Npr. da li su efekti pomenutog zemljotresa mogli da budu manji. Kao što „svi putevi vode u Rim“ tako je i ovde jedno od prvih pitanja bilo – „Da li su zgrade građene po propisima“? Uz neke od ponuđenih odgovora obavezno slede potpitanja i sve se na kraju završava na pitanju kvaliteta obrazovanja.
Ovo pitanje često vodi ka generacijskom sučeljavanju. Koje se ogleda u tome da se pokaže ili čak dokaže čije je obrazovanje bilo bolje. Trudim se da ne upadnem u vrzino kolo u koje takve rasprave vode. Zato sam nastojao da ponudim odgovor(e) koji će biti potkrepljeni dokazima. Neću se ni ovde baviti ovom ponekad jalovom raspravom. Jer po pravilu ne nude utemeljene predloge koji bi makar i na duže staze promenile kvalitet obrazovanja. Umesto toga izneću neke svoje dileme vezane za ovaj problem. I dati neka jednostavna razmišljanja o tome kako ih prevazići.
Kakvo nam obrazovanje treba
Da bi se uopšte bilo na tragu pravog odgovora mora se postaviti pitanje – „Kakvo nam obrazovanje treba“? Pri tome mislim na obrazovanje koje treba da obezbedi različite profile stručnih ljudi. Koji će moći da uspešno izvrše svoju drušvenu funkciju. Rezultat obrazovnog procesa mora da bude takav da zajednica dobije adekvatan broj stručnih lica. Koja će moći da svojim radom i njegovim rezultatima zadovolje potrebe cele zajednice. Da bi se ovo postiglo postoji nekoliko faktora – kvalitet i obim stečenog znanja, broj lica sa takvim znanjem i dr. Imam ponekad utisak da naše obrazovanje počiva na pogrešnim pretpostavkama.
Pre svega skoro u potpunosti je prepušteno liberalnom konceptu. Početkom ovoga veka širom zemlje počeli su da niču fakulteti kao pečurke. Uglavnom su dominirale studije menadžmenta. Kada je to malo posustalo na red su došle informacione tehnologije (IT). Da ne bi zaostali u ovoj trci ni postojeći fakulteti nisu ostali imuni na ove trendove. Čak ni oni najpoznatiji, sa dugom tradicijom. Može se proveriti da skoro da nema fakulteta u Srbiji koji nema studijski program sa asocijacijom na menadžment ili IT. Čak na pojedinim univerzitetima ima fakulteta na kojima postoje identični studijski programi. Kao da nije bilo dileme da li je tako nešto opravdano. Kao da se niko nije pitao da li svi ti obrazovni profili trebaju proivredi Srbije. Izgleda da je važnije bilo „atraktivnim zanimanjima“ privući svršene srednjoškolce. Zato se spravom postavlja pitanje – „Da li nam takvo obrazoivanje treba“?
Večna dilema
Nažalost misli su mi malo odlutale u odnosu na ideju sa kojom sam pristupio pisanju. Želeo sam da nešto kažem o tome kako vidim strukturu obrazovanja kroz odnos teorija – praksa. Tačnije koliko je važno temeljno izučavanje fundamentalnih nauka, pre svega matematika i fizika za poziv inženjera. Ili je dovoljno poznavanje osnovnih principa i alata koji su raspoloživi kroz računarske aplikacije. Izgleda da ću time morati da se pozabavim u nekom novom razmišljanju.