Na početku XXI veka obrazovanje u Srbiji je postalo jedna od najslabijih društvenih oblasti. Ono se na kraju prethodnog veka, kao i celo društvo našlo u procesu tranzicije. Međutim, kao deo tzv. društvene nadgradnje neminovno je gurnuto u zapećak. Zemlja je bila ophrvana privrednim i ekonomskim problemima. A tu su bili i politički problemi sa kojima smo se suočavali tokom čitave poslednje decenije XX veka. Sve je to faktički gurnulo obrazovanje na društvenu marginu. Promene do kojih je došlo početkom novog veka nisu, suprotno očekivanjima nisu donele rešenje problema. Čak i kada smo se uključili u evropske obrazovne tokove. Bez imalo sarkazma u jedan od postignutih “uspeha” može da se ubroji i zamena domaće reći obrazovanje sa education.
Nažalost takav voluntaristički pristup obrazovanju/education pokazao se kao promašaj. Pri tome nije izostala ni naša neutoljiva želja da damo sopstveni pečat promenama. U konkretnom slučaju to se desilo sa srpskom interpretacijom „Bolonjskog procesa“. Nije teško zaključiti šta nas je očekivalo na početku milenijuma u sferi obrazovanja. Odnosno šta se zaista desilo tokom protekle dve decenije sa visokim obrazovanjem u Srbiji.
Pri tome ne treba zaboraviti i dva procesa koja su se u visokom školstvu odvijala mimo napora za približavanjem Evropi. Jedan je odustvo svake korelacije studijskih programa i potreba srpske privrede. A drugi je nekritičko uvođenje samofinansiranja u studije. Pomenuta dva procesa su stvorili uslove za osnivanje mnogobrojnih privatnih fakulteta za školovanje studenata u tzv. profitabilnim oblastima. Međutim, korišćenja ovih blagodeti nažalost nisu bili pošteđeni ni državni univerziteti. Ali su se uglavnom krili iza izreke – „Držte lopova“ apostrofirajući privatne visokoškolske institucije.
Education kao izazov
Od 2008. godine u Srbiji se sprovodi akreditacija visokoškolskih ustanova, po dva osnova – obrazovnom i naučno – istraživačkom. U toku je treći krug akreditacije. Interesantno bi bilo znati koliko je studijskih programa, a pogotovu fakulteta izgubilo dozvolu za rad u proteklom periodu. Ili je akreditacija nešto poput onog narodnog – „Da se Vlasi ne sete“. Da se kao nešto radi, a da sve ostane po starom. Dosta je bilo kritičkih tonova, jer onaj ko ne želi da nešto menja pogotovu to neće uraditi zbog nečije kritike. Ova stranica i ne postoji da bih kritikovao već da bih izneo sopstvene stavove. I sopstveno viđenje obrazovanja, pre svega u oblasti računarske tehnike. Ili onoga što se danas popularno naziva – informacione tehnologije.
Intenzivan i brz razvoj tehnologije ne dozvoljavaju spor evolutivan razvoj obrazovanja. Primena novih tehnologija, pre svega elemenata “veštačke inteligencije” u obrazovanju zahteva brzo delovanje. Na potrebe hitnih promena u obrazovnom procesu ukazala je i pandemija covid19 virusa. U najširem smislu savremeni čovek je suočen sa korišćenjem sofisticiranih alata, uređaja i sistema. Da bi mogao da ih koristi mora da bude osposobljen kroz obrazovni proces. Proizvodni procesi se danas baziraju na visokoautomatizovanim mašinama. Njihovi rukovaoci takođe moraju da budu adekvatno obrazovani. Imajući sve to na umu da li smo se zapisali kakvo nam obrazovanje stvarno treba. Odgovori moraju da budu dati što pre. Jer sadašnje obrazovanje uskoro više nikome neće trebati.
I drugi razmišljaju
U Čačaku postoji neformalna grupa pod nazivom TIM koja okuplja iskusne inženjere različitih struka. Uglavnom se radi o inženjerima koji se nalze u penziji ili su na njenom pragu. Grupa je formirana sa idejom da njeni članovi još uvek poseduju znanja koja su potrebna društvenoj zajednici. Aktivnosti grupe TIM mogu da se prate na WEB portalu – TIM Portal. U okviru ovog portala pored aktivnosti mogu da se vide i razmišljanja članova grupe o različitim aspektima njihovih struka. Između ostalog i o savremenom obrazovanju.