Увек ми је било тешко да започнем писање. Вечита дилема прве реченице, да не буде нешто крајње обично. Као они разговори, који почињу причом о времену. Ретко будем задовољан том првом реченицом, чак првим речима. Данас отворих нову тему унутар мог живота. Тему градова, који су га обележили. На првом месту градови у којима сам живео. А после ће се наћи места и за оне које сам само посетио. Биће ту оних у које сам случајно свратио и заљубио на први поглед. Градова којима сам се враћао, али и оних којима бих хтео да се вратим. Нећу заобићи ни оне поред којих сам стално пролазио, а готово никад свратио. Можда ће бити прилике да споменем понеки град, који ми је остао неостварена жеља.

Живот су ми обележила два града – Чачак и Београд. Чачак, у коме сам започео животни круг. А највероватније и завршити. Београд, у коме сам, како се обично каже провео најлепше године. Ту су се пришуњала још два града – Москва и Сарајево. Москва, у коју ће ме одвести посао. И Сарајево у коме ћу завршити „потребом службе“. Време проведено у њима уметнуло се у оне београдске дане. На неки начин московски и сарајевски дани били су дани одмора од Београда.

О данима које сам провео у у поменутим градовима већ сам писао. Углавном су то била сећања на околности које су ме довеле у те градове. Мало сам писао о томе како сам их доживео, кроз људе и дух средине. О Чачку сам писао кроз дане проведене у школи. Београд је био у средишту прича о Електротехничком факултету и Институту „Михајло Пупин“. Москвске приче су биле више путописи. А Сарајево је остало у сенци војничких дана.