Писање овог текста започео сам пре пуних десет година. Надао сам се да ће бити довољно времена да га завршим пред прославу 50 година матуре. Шта ме је у томе спречило не знам ни сам. Могао бих навести неколико разлога. Али то би било само пуко правдање. Крајем маја обележили смо и тај дан, када смо постали академски грађани. Али некако није било као што сам очекивао. Додуше био је то један достојанствен скуп. Као што и приличи нашим годинама. Можда је наш друштвени – пензионерски статус утицао да будемо помало суздржани. И да у томе лежи узрок неиспуњености очекивања. Срећом иза нас је остало пуно тога тако да не треба да нас жалости понеки ситан детаљ везан за дан када смо се сећали младости. Надам се да нећу морати да чекам следећи јубилеј да обнародујем моја сећања на те, надам се сваком дарге дане.
У Чачку, 31. јула 2022. године
Присећање
Док покушавам да започнем писање по глави ми се мота мисао, да ли ја треба уопште ово да пишем. Можда сам много тога запамтио, али нисам ја увек то умео најбоље да срочим и упакујем у лепе реченице. А опет негде у срцу ме нешто тера да баш ја будем тај који ће покушати да остави овај траг. О „дечици“ која су тог септембарског дана постали велики ђаци. Године које су остале иза нас проредиле су наше редове. Нема неких од нас са којима смо се заједно радовали или туговали. Још више су се проредили професорски редови. Зато је овај труд који каним учинити покушај да свима нама оставим спомен на те ипак лепе гимназијске дане.
Писање започињем у години великих јубилеја. Генерацијског јубилеја – 40 година од матурирања и 175 година од оснивања наше школе, наше Гимназије. О школи су већ многи писали. Истина понешто је још увек скривено и вероватно ће занавек тако остати. Али генерација заслужује да о њој и онима који њој припадају остане траг за сећање. А то заслужују и наши професори. Неко од нас се још увек љути на неког од њих, до нивоа да их криви за своје животне неуспехе. Мислим да је време које је остало за нама ипак ублажило много тога што је било болно и ружно. Данас се са поносом гледамо на те кратке четири године које смо провели у истом строју.
У ишчекивању
Нажалост у тих десет година које себи зададох као циљ не бих нешто претерано вредан. Не могу и не треба да се правдам. Трчање кроз живот, које се убрзавало са годинама, које су остајале за нама вероватно су главни кривац. И оно проклето – биће времена. А сада када смо се приближили великом јубилеју – 50 година матуре оправдања, али ни времена више нема. То не значи да не треба да уложим напор и ипак оставим писани траг о том времену. Јер као што рекох, људи и догађаји који су обележели то време под кровом чачанске Гимназије, то заслужују.
Нови почетак, као и све оне претходне, па и будуће дочекао сам са страхом. Гимназија није била спорна као место наставка школовања, али искуства из основне школе су оставила зебњу у мом срцу. Сам почетак више је био заогрнут плаштом ишчекивања. Ко ће ми бити разредни старешина, ко будући школски другови. И да ли ће међу њима бити неко од мојих другова из основне школе. Све се то разрешило 1. септембра 1968. године. Било је то 1968. године, која се данас помиње као тренутак када је младост Европе покушавала да „нађе своју душу“. Када су одјеци догађаја широм Европе допрли и до наших простора.
Нас ти догађаји нису превише дотакли. Чекали су нас тренуци изазова, где наставити школовање. Тренуци у којима смо на неки начин одређивали своју судбину, правећи први корак у избору занимања. У таквим околностима јунска збивања у Београду и тзв. студентске демонстрације биле су само ехо нечега ипак далеког.
Нови почетак
У то време први разред је био заједнички за све ђаке. А тек у другом разреду смо се одлучивали за један од два смера: природно – математички или друштвено – језички. Гимназија је у то време носила име српског математичара, комунисте и револуционара, Филипа Филиповића.
У одељењу I6 нашло се 36 ученика, 27 девојчица и 9 дечака. Разредни нам је био Ратомир Ћосић професор физике. Пошто је Гимназија имала више одељења него учионица постојала су тзв. „летећа одељења“. Тј. одељења која су сваки следећи час имала у другој учионици. На самом почетку били смо такво „летеће одељење“. А онда смо добили своју учионицу број 38 на другом спрату. Наравно бићемо ми још неколико пута летеће одељење, али поменута учионица биће наша база и наш званични дом. Та пракса ће се наставити и следећих година. Само ће нам се база мењати.
За очекивати је да ова сторија буде хронолошки организована. Ваљда је нама инжењерима то логично и природно. Међутим, после толико година нека су сећања јаснија и лакше их је приказати. Много тога је прекрио заборав. А опет нека ће изронити на светлост дана, када дубље будем заронио у прошлост.
Ако се тог првог гимназијског дана добро сећам онда се краја, тј. поделе сведочанстава сећам као кроз маглу. Ваљда су нам већ тада мисли биле окренуте ка будућности и избору животног позива. Био сам готово убеђен да ћу студирати физику, а онда се електротехника помало неочекивано наметнула као решење. Вероватно смо се тог последњег дана готово заклињали да ћемо се редовно виђати. А онда ће нас живот распршити на разне стране. Тако да неке од својих другарица и другова нећу видети ниједном од тог јунског растанка 1972. године. Нећу их помињати, јер је то заједничка срамота.
Ово смо били ми
У одељењу већина ђака је била са села или периферије Чачка. Тројка, Марија и Никола Новаковић, Драган Ђорђевић могла је да се похвали да су права градска деца. Могао бих се и ја прошверцовати међу њих. Али живео сам са друге стране мостића у улици Кнеза Милоша. Где се на неки начин завршавао град и почињала периферија. Само коју годину раније на свом имању могли смо да држимо стоку. Што је значило да нисмо припадали градском подручју.
Можда сам некога прскочио. Али ту је годишњи Извештај Гимназије у коме се могу пронаћи неки одговори и помало освежити памћење. А можда се неки и неће сложити да их третирам као децу са периферије.
Први дани су били помало турбулентни. Јер требало је упознати професоре. А било је још увек прелазака из једног у друго одељење. Те године у Гимназију је уписало негде око 350 ђака, распоређених у десет одељења. Годинама касније ћу сазнати да је парна смена третирана, као „сељачка“, а непарна као „градска“. Срећом ми то тада нисмо осећали нити о томе размишљали. Истина у одељењима I1 и I3 била су некако концентрисана деца из тада угледних чачанских породица.
Али за нас то ипак није било од претераног значаја. Поготову, што је у одељењу I2 такође било деце из не мање угледних породица. Осим тога то није значило да ни родитељи осталих ђака нису били мање угледни. Без обзира на место живљења и ниво образовања. Додатни узрок, овој назови сепарацији ђака био је страни језик који смо учили у основној школи. Било је то време када је још увек доминирао руски језик. Овај двобој између Руса и Американаца донекле су нарушавали ђаци који су завршили основну школу у Слатини. Где се учио француски језик.
Нисмо били једини
Да ове не била само прича о одељењу I6 треба се подсетити и других чињеница. Нпр. ко су биле разредне старешине у генерацији, која је уписала Гимназију те турбулентне 1968. године:
- I1 – Радослава Поповић, професор математике,
- I2 – Милева Миленковић, професор географије,
- I3 – Радмила Марковић, професор географије,
- I4 – Милица Тодоровић, професор латинског језика,
- I5 – Раденко Ковачевић, професор математике,
- I6 – Ратомир Ћосић, професор физике,
- I7 –
- I8 –
- I9 – Микош Протић, професор физичког васпитања.
- I10 – Вера Склопић, професор француског језика
Часови Физике и Биологије одржавани су увек у одговарајућим кабинетима 27 и 41 на првом односно на другом спрату. За извођење наставе Физичког васпитања спајана су по два одељења. Па су мушкарци часове имали у Великој сали. А девојке у тзв. Свечаној сали, која се налазила на другом спрату изнад Наставничке канцеларије или Зборнице. У првој години наставу Физичког васпитања смо имали заједно са одељењем I8. Иначе Гимназија је зграду делила са основном школом која је такође носила име Филипа Филиповића. Њихове учионице су се налазиле у приземљу и првом спрату. Данашња Зборница Гимназије била је подељена на две зборнице.
Прве импресије
Поред упознавања са новим другарицама и друговима као најважније питање наметали су се наставници. Односно професори, како смо морали да их ословљавамо. Неколико дана по почетку школске године, на један од часова стигла је тзв. Наредба директора. Коју је наставник, који је тренутно држао час морао да прочита ђацима. Наредбом су се ђаци упознавали са правилима и начином владања у школи и ван школе. Ђаци су имали обавезу да у школу долазе у ђачким блузама и кецељама. Оне су морале да буду тегет боје са амблемом школе зашивеним на левој страни. Између осталог ђацима је било забрањено да после 20 сати буду на улици или кафани без пратње родитеља. Наравно подразумевало се да се не сме седети у кафанама без пратње родитеља.
Директор Гимназије у то време је био Владислав Поповић у Чачку познатији као Вапа. Надимак је потицао од имена његовог родног села. По струци је био професор књижевности и важио је за строгог човека. Зато нико од ђака није волео да због, макар и несташлука оде на рапорт код Директора. Знао је да за време часова шпарта ходницима, а и да уђе на час и прошета се учионицом. При томе је знао да оштрим гласом укаже на евенутални пропуст у одељењу или код појединца. И кроз Гимназију, али и улицом кретао се карактеристично. Повијен напред, са руком забаченом за леђа и шаком која је стезала подлактицу друге руге. Нашој генерацији биће директор три године, када ће га наследити професорка математике Радослава Поповић.
Ту су били и професори
Кад смо код наставе нашем одељењу предавали су следећи професори:
- Југословенска књижевност – Ангелина Маричић (Гина);
- Математика – Драган Ивановић (Мас);
- Физика – Ратомир Ћосић (Ћоле);
- Биологија – Миливоје Склопић (Склопо);
- Географија – Милева Миленковић (Мила);
- Историја – Стојанка Бајић;
- Руски језик – Радослав Делевић (Делчо);
- Латински језик – Милица Тодоровић (Мика Латинка);
- Ликовна уметност – Првослав Ђорђевић (Пипин);
- Музичка уметност – Димитрије Илић (Дико);
- Техничко образовање – Милорад Илић (Леш);
- Физичко васпитање – Живорад Станковић (Бија).
Осим Делевића, који је у Гимназији почео да ради те школске године остали су били староседеоци. А неки су већ имали и статус гимназијских легенди.
Часови су почињали у 730 у преподневној и 13 сати у поподневној смени. Радна седмица је имал 35 часова. Пошто смо у школу ишли шест дана у седмици свакодневно смо имали по шест часова и један дан пет. Последњи, шести час у преподневној смени уместо 45 минута трајао је 40 минута.
Седео сам у првој клупи у средњем реду са Драшком Тодоровићем из Трбушана. Иза нас седе Мариола Павловић и Љиљана Брашњевић. Од ђака са којима сам учио основну школу у одељењу је још и Мирјана Зорић.
Нове промене
У другу годину улазимо као одељење II4 природно – математичког смера. Ново одељење је формирано од ђака одељења I4 и I6 који су изабрали овај смер. Иако више ђака дошло из I4 разредни старешина је Ратомир Ћосић, јер ће нам он предавати до краја школовања. Што се тиче професора промене су минималне. Југословенску књижевност нам предаје Радомир Стефановић (Рашко), Техничко образовање – М. Лукић (Мића Јус). Добијамо нови предмет Хемију, коју нам предаје Радмила Мојсиловић. Прву клупу у средњем реду ћу наредне три године делити са данас покојним Љубишом Вељовићем. Ово је други пут да заједно учимо у истом одњљењу. Наиме наше школско друговање почело је у првом разреду основне школе и трајало је до шестог разреда, после кога је Љубиша прешао у друго одељење. Гимназија нас је поново спојила.