In the Machine

Ovo proleće miriše na rat. Kada su nam, pre dvadeset tri godine, nad glavama tutnjali avioni i šištale krstareće rakete nadali smo se da je to samo prolazna epizoda u nadmudrivanju svetskih moćnika. Ali ovog proleća ukrajinskim stepama se valja čelik. Ustežem se da kažem da ne sluti na dobro. Ne smem ni da razmišljam kako je onim ljudima kojima smrt preti sa svih strana. Naravno nije vreme za patetisanje. Ali ovo nije nešto što se dešava tamo nekima, već tu nadomak naših granica. U Evropi koja se valjda nadala da joj se neće desiti nesreće kao što su bili I i II svetski rat. A o ratovima iz prošlosti da i ne govorimo. Nadali smo se da su ljudi toliko svesni da shvate da je život samo jedan i da ga nećemo učiniti boljim ako drugih ljudi nestane.

Odrastao sam u zemlji gde smo se „Nadali da će večno biti mira, a speremali kao da će sutra biti rat“. Zato je svakoga punoletnog građanina, sposobnog za vojsku, čekalo služenje vojnog roka. Iako je tu i tamo bilo „ekscesa“ može se reći da smo živeli u miru. Zbog toga su neki tih dvanaest ili petnaest mesci doživlajavli kao suvišnost u svom životu. Ali i pored osećaja da nas je vojska u nečemu uskratila i prekinula, kasnije smo se kroz priču rado sećali tih dana. Čak i onih koji nisu bili prijatni.

Posle više od četiri decenije, kako sam i sam bio vojnik, ipak se rado sećam tih dana. Jedino što mi nekako unosi negativan osećaj je što sam morao da tu godinu dana prekinem posao, koji me je u prethodne dve godine ispunjavao. Čak ni taj život u stilu „in the machine“ nije mi preterano teško pao.

U Čačku, 13. marta 2022. godine

Ovako je počelo

Već sam se bio pomirio da ću u vojsku otići u septembru 1979. godine. Čekala me je Škola rezervnih oficira u Zagrebu. Poslove na kojima sam radio u Institutu priveo sam kraju i čekao sam da stigne zvaničan poziv. Umesto njega dobih poziv dođem u Vojnoi odsek gde mi saopštiše da mi se odlazak u vojsku odlaže za decembar i da ću ići u Školu rezervnih oficira veze u Beograd. Nisam baš bio oduševljen ovom promenom, ali ništa nisam mogao da promenim.

Obratih se tehničkom direktoru Laboratorije Dejanu Živkoviću sa molbom da mi nađe posao koji bih mogao da radim naredna tri meseca. On mi ponudi da završim projekat Adaptera magistrale između glavnog računara i upravljačkog mikroračunara na simulatoru leta aviona. Projekat je započeo kolega Voja Josimović, ali je i sam prekinuo rad na njegovoj realizaciji zbog odlaska u vojsku. U naredna tri meseca uspeću da realizujm postavljeni zadatak, a takođe i da isprojektujem i realizuje uređaj za testiranje modula Adaptera magistrale. Osim toga radio sam i na projektovanju, realizaciji i ispitivanju još nekih modula u okviru simulatora leta aviona.

Konačno kod Šarene ćuprije

Pred odlazak u vojsku iskoristih par dana odmora da odem sa društvom u Rim. Kako to biva moji za rodbinu i prijatelje napraviše ispraćaj. I tako 5. decembra 1979. godine u 20 sati stigoh na kapiju Školskog centra veze na Banjici u Beogradu. Do kasarne me je dovezao kolega iz „Pupina“ France Presetnik, koji se i sam nešto ranije vratio iz vojske. Bio je to poslednji dan za okupljanje 64. klase Škole rezevnih oficira veze. Mi koji smo došli u popodnevnim časovima provedosmo noć u jednoj od za to namenjenih soba. Sutradan krenusmo u zaduživanje opreme, upoznavanje starešina. I tako krenu vojnički život.

Pored novopridošle klase u Školi je bila i 63. klasa, koja je vojni rok započela u septembru 1979. godine. Načelnik Škole je bio major Bogdan Poparić, a klase ili čete koje su njima odgovarale su bile podeljene u tri voda. Svaka četa je imala svog komandira. Naš komandir je bio kapetan prve klase Ratko Pečenčić. Ja sam bio razvrstan u I vod čiji je komandir bio kapetan prve klase Ljubodrag Marković. Komandiri ostalih vodova su bili: poručnik Jovišević i vodnik – stažista Zoran Krstić. U našem vodu zamenik komandira je bio vodnik – stažista Joso Vidović. Škola je bila smeštena u montažnim objektima u krugu Školskog centra veze u blizini stadiona fudbalskog kluba “Crvena Zvezda”. Mesto gde se sa tadašnjeg Bulevara Crvene armije skretalo u tadašnju ulicu Veljka Lukića Kurjaka naziav se Šarena ćuprija. Ulaz u kasarnu je bio iz ulice Veljka Lukića Kurjaka, koja se danas zove Pavla Jurišića Šturma.

Krenuše vojnički dani

Sledilo je prilagođavanje na jednolične vojničke dane. Ustajanje, jutarnja higijena, jutarnja gimnastika, doručak, odlazak na nastavu. Možda mi je ovo predstavljalo najveći problem. Posle dve godine, ponovo sam se vratio u školsku klupu. I to sedam časova svakoga dana – od 7 do 14 sati. Zadatak Škole rezervnih oficira veze je da odškoluje oficire, koji će u rezervnim jedinicama JNA vršiti funkcije organa veze. Zbog toga smo morali da se upoznamo, kako sa stručnim predmetima, tako i sa predmetima koji će nam dati vojničko obrazovanje. Ukupno smo tokom školovanja koje će trajati sedam meseci trebali da savladamo dvanaest predmeta. Meni će najveži problem predstavljati predmet, Radio saobraćaj koji smo skraćeno zvali RSB. Praktično najveći deo vremena smo učili Morzeovu azbuku ili telegrafiju. Prijem mi je definitivno išao slabo, a u predaji sam još bio i dobar. Ovo je pomalo bio nastavak porodične tradicije, pošto je moj otac kao vojnik bio telegrafista.

Časove smo imali na različitim mestima, neke u učionicama u objektu, gde su nam bile spavaonice, a ostale u amfiteatru i laboratorijama Vojne akademije. Pokušavam da se setim nastavnika, koji su nam predavali, ali nekako mi slabo ide. Za sada se samo setih majora Nevenića i potpukovnika Milčanovića. Opšte vojne predmete su nam predavali naše neposredne starešine kapetani Pečenčić i Marković. Posle časova, sledio je ručak, zatim popodnevni odmor i popodnevno samoučenje. Posle večere, do povečerija je sledilo gledanje televizije, sređivanje stvari, itd. Imali smo izlazak u grad sredom, subotom i nedeljom. S tim što smo pojedinačno mogli da izlazimo svaki drugi izlazni dan.

Pored navedenih obaveza morali smo da održavamo higijenu u prostoru u kome smo boravili, kao i sanitarnom čvoru. Takođe, svaka jedinica je imala svoj reon u kasarnskom krugu o kome je vodila računa. Moje odeljenje, čiji sam ja bio komadir imalo je zadatak da održava mali park u blizini kasarnske prijavnice. U tom parku tokom perioda lepog vremena vojnici su primali posete.

Sve lepo kratko traje

Iako je bio decembar snega još nije bilo. Relativno sam se brzo navikao na vojničke dane. Pogotovu što smo imali redovne izlaske u grad. Jedino što nisam mogao da se krećem kud sam hteo i kad sam hteo nije bilo neke velike razlike. Ustvari najveći problem mi je predstavljalo ponovno sedenje u klupi i učenje. Pogotovu svakodnevni časovi iz telegrafije koja mi baš nije išla. Telegrafiju nam je predavao kapetan Haldek, koji je baš bio zaljubljen u nju. Valjda zato nije imao razumevanje za nas koji nismo imali dara za nju. Možda je mnogo toga moglo da se promeni vežbanjem. Ali ja nikako nisam mogao da se naviknem da posle dve godine ozbiljne struke moram da se vratim korak unazad. I da se bavim nečim što mi verovatno nikada neće trebati u životu.

Izlaske u grad sam koristio da obiđem rodbinu i prijatelje. Nova 1980. godina se brzo približavala. Očekivali smo da ćemo za praznik ići kući, kao što je prethodna klasa išla za Dan Republike. Ništa nije najavljivalo da će dolazeća godina po mnogo čemu biti sudbinska. Polako sam se navikavao na kolektiv. Otprilike polovinu vojnika u vodu su činili inženjeri elektrotehnike. Ali isto tako približan broj su činili i vojnici rođeni 1959. i 1960. godine. Bilo je i porodičnih ljudi sa malom decom. Od početka sam najbliži kontakt ostvario sa Dušanom Kolnikom iz Maribora i Stevanom Radakovićem iz Kladova. Dule je bio godinu mlađi, a Steva godinu stariji od mene. Obojica su bili diplomirani inženjeri elektrotehnike. Steva je fakultet završio u Nišu pa smo utvrdili da imamo zajedničke prijatelje i kolege.

Nije kako je kazano

Na sastanku vojničkog kolektiva nešto pre nove godine saznasmo da od odlaska kući nema ništa. Da to pravo može da iskoristi samo određeni broj pitomaca. Komandir predloži da to budu oni koji imaju malu decu, što je sasvim bilo u redu. Doduše bilo je par izuzetaka. Tačnije, zahvaljujući intervenciji pored njih na novogodišnje odsustvo otišlo je još par pitomaca. Iskoristih priliku da dobijem prenoćište pa se 30. decembra nađoh se van kasarne. U kasarnu sam morao da se vratim do ponoći 31. decembra.

Avantura u avanturi

Planirao sam da „pobegnem“ u Čačak, pa sam se shodno tome organizovao. Zamolih sestru Tanju da na stanici preuzme torbu sa civilnom odećom koju će moji poslati. Pošto sam izašao iz kasarne odmah sam otišao kod ujaka Vladana, presvukao se i pravac autobuska stanica. Poslednji dan 1979. godine bio je ponedeljak. Prošetao sam se po Čačku, kupio kartu za 17 časova. Dan je bio lep, ništa nije najavljivao avanturu koja me je čekala u večernjim časovima. Posle ručka poče da pada kiša, a kad je autobus napuštao stanicu poče i sneg. Na Rudniku je već bila prava mećava. Bilo je to ono vreme kada su od prevoja prema Zagrađu posojale samo dve trake. Nekako mi je i dan danas utisak da smo Rudnik prešli u pravom trenutku i da je posle nas došlo do zastoja.

Ka Beogradu je bila prava mećava, ali nekako smo išli dalje. Konačno smo se zaustavili na mostu između Žarkova i Banovog brda. Na njemu su se poprečila neka vozila i dalje se nije moglo. Pošto sam iz izgubio nadu da ćemo proći dalje istrčao sam iz autobusa, prešao most i uhvatio autobus 33 do Zelenog venca. Preseo sam na autobus 16 i konačno stigao do Braće Grima. Bilo je već 23 sata. Ujna i ujak su otišli na doček, ključ su mi ostavili kod komšija. Presvukao sam se i zatim se autobusom 47 odvezao do Autokomande. Autobus dalje nije išao, pa sam ostatak puta pretrčao i u kasarni se pojavio pre ponoći. Tako sam u novu 1980. ušao posle prave male avanture i dubokim snegom. Prvi novogodišnji dan smo proveli u čišćenju snega. Još uvek je sve bilo nekako romantično. A onda su događaji počeli da nas sustižu.

Početak kraja

U subotu 5. januara 1980. godine nije bilo naznaka da će se u našim vojničkim životima sve iz korena promeniti. Pošto sam imao izlazak u grad, da ne bih gubio vreme obukao sam izlaznu uniformu pre odlaska na ručak. Malo nas je iznenadilo obaveštenje da je posle ručka sazvan zbor pitomaca obe klase. Vreme je bilo tmurno, najavljujući sneg. Pitomcima se obratio načelnik Škole, major Bogdan Poparić u prisustvu svih starešina. Upoznao nas je sa situacijom koja je nastala posle ulaska vojske Sovjetskog Saveza u Avganistan. A pomenuo je i bolest druga Tita, koji je posle nove godine hospitalizovan u Kliničkom centru u Ljubljani. Gde mu je zbog komplikacija izvršena amputacija noge. Nakon toga nam je saopštio da se uvodi vanredno stanje i da se redukuju izlasci u grad. Ako se dobro sećam, umesto dva puta sedmično, mogli smo po novom da u grad izlazimo dva puta mesečno.

Na kraju nam reče – „U takvim situacijam ja mogu da sprovedem i druge mere, kao što je npr. UZBUNA“. Svi su ga posmatrali onako pitajući se – o čemu ovaj priča. Međutim, on je onda usplahirano pomovio – „Rekao sam UZBUNA“. Tek tada smo shvatili šta nam valja činiti i krenuli da postupimo po naređenju. Na neki način tada se kod mene prvi put javio otpor prema vojsci. Možda je razlog bio krajnje ličan, jer sam imao dogovor sa dvojicom staža da idemo na košarkašku utakmicu. Ali sam definitivno shvatio svu krutost vojničkog razmišljanja i postupanja. Na kraju sam ipak išao na tu utakmicu iako nisam imao izlaz u grad. Posle utakmice smo zaginuli u restoranu „Zona Zamfirova“ i u kasranu smo se vratili preskačući ogradu. Zbog toga sam imao problema sa drugim pitomcima, čak me je u krevetu zatekla kesa sa vodom. Ali moralo se ići dalje.

Nova pravila

Odjednom smo se našli u izmenjenim uslovima vojničkog života. Kao I vod dobili smo status tzv. – interventnog voda. To je značilo svakodnevno nošenje čizama i uprtača. Osim što su uvedena ograničenja u pogledu izlaska u grad život u kasarni se odvijao ustaljenim tokom. Polovinom januara započete su aktivnosti na preseljenju iz baraka u obližnju zidanu zgradu. Useljenje u nov prostor donelo je malo svetla u naš jednolični vojnički život. Više nismo spavali u krevetima na sprat. Prvu noć spavanja u novom prostoru proveo sam kao mlađi dežurni u praznoj baraci. Noć hladna, napolju pada sneg. Tišinu će u jednom trenutku narušiti tandrkanje oklopnih vozila koja se spuštaju Bulevarom Crvene armije prema Auto komadi. Tokom sutrašnjih vesti na televiziji saznajemo da su oklopna vozila iz gardijske brigade raspoređena oko Beogradskog aerodroma.

Vreme sporo protiče. Svaki dan imamo po sedam časova. Da nije svakodnevnih časova telegrafije u ostalim predmetima bi se našlo i ponešto interesantno. Najviše mi smeta što sam se posle više od tri godine ponovo vratio u školsku klipu. To donosi sa sobom različite dileme. Usput primećujem da sam počeo da mršam. Kažu da se u vojsci obično ugoji. Kod mene, na moje veliko zadovoljstvo došlo je do obrnute situacije. Početkom marta starija, 62. klasa odlazi u prekomadu. Kada koju sedmicu kasnije stiže 64. klasa mi postadosmo stari vojnici. Nekako se najviše družim sa Dušanom Kolnikom iz Maribora, Nedeljkom Suvajcem iz Srpca i Davorom Vitulićem iz Divače. Pošto nam obojici telegrafija ide slabo družim se i sa Stevom Radakovićem. Pošto stalno imamo provere brzine prijema i slanja telegrama koristimo prilike da pobegnemo sa časova RSB. Obično se ponudimo zastavniku koji održava akumulatorsku stanicu da odnesemo akumulatore na punjenje.

Svakodnevica

Vreme, obično provodimo u kantini na Akademiji. Kapetan Stanislav Haldek nam stalno preti izbacivanjem iz Škole. Čak je naš slučaj izneo na nastavničkom veću. Pošto smo jedino mi ostali neocenjeni morali smo da se pojavimo na času radi provere i nekako prošli. Kada su na red došle provere ponovo smo morali da pomognemo zastavniku oko akumulatora. Sa prvim prolećnim danima krenusmo na vežbu. Za razliku od prethodnih klasa, koje su na osposobljavanje u opštevojničkim znanjima odlazili na neki od poligona, mi smo to obavili na poligonu u Bubanj potoku. Svako jutro smo autobusima odvoženi tamo, a uveče smo se vraćali u kasarnu. Srećom samo prvi dan, kada smo vršili bojevo gađanje iz pešadijskog oružja pada kiša. Narednog dana ogreja Sunce i tako ostade sve vreme vežbe. Pošto smo posle ručka imali sat vremena odmora čak uhvatih malo boje.

Od događaja tokom vežbe u sećanju mi je ostalo kopanje rovova na visu iznad Kružnog puta i kretanje po azimutu od skretanja za Ripanj do baze u Bubanj potoku. Konačno smo imali priliku i da „ogaravimo“ puščane cevi. Naravno manevarskom municijom. Ali to smo platili vanrednim čišćenjem oružija.

Dani obično počinju sa slušanjem biltena o stanju predsednika Tita. Postalu su nekako jednolična, jer je stanje uglavnom nepromenjeno. Kako proleće napreduje napteost u našim vojničkim životima se smanjuje. Koristim prijateljstvo sa Dušanom i Davorom da češće izlazim u grad. Jer oni uglavnom nemaju potrebu da idu van kasarne. Nekako se dokotrljasmo nadomak maja meseca.

Dođe i taj dan

Oko prvomajskih praznika izlazim svaki dan u grad, kao da je stanje najnormalnije. Konačno dođe nedelja, 4. maj 1980. godine. Posle ručka sa Zoranom Krstićem i Acom Videnovićem odoh na Partizanovu utakmicu. Posle utakmice krenuh kod profesora Bogosava Kovačevića. Zadržah se prilično kratko, jer se malo posle 19 sati zatamni ekran i spiker Miodrag Zdravković izgovori istorijske reči – „Umro je drug Tito“. Požurih u kasranu, kako nam je savetovano da uradimo ako se nađemo u gradu. Taksi uhvatih tek kod opštine Novi Beograd. Toplo sunčano nedeljno veče. Na ulicama puno ljudi, veseli žamor dece. Niko nije svestan šta se upravo dogodilo. Čak za najnoviju vest nije znao ni taksista koji me vozi na Banjicu. U džepu imam samo „crvenu“ i sve vreme razmišljam šta će biti ako račun bude veći. Srećom bi malo manji.

Sledećih šest dana nije bilo izlazaka iz kasarne. Svaki slobodan trenutak koristimo da pratimo šta se dešava vezano za sahranu predsednika Tita. Pratimo putovanje voza od Ljubljane do Beograda. Takođe, dolazak stranih državnika i polaganje venaca na kaovčeg izložen u Saveznoj narodnoj skupštini. Nama je dodatno interesantno, jer počasnu stražu drže oficiri iz Školskog centra veze. Između ostalih naš konadir voda Ljubodrag Marković i komandir čete Ratko Pečenčić. Sećam se kako je major Nevenić, koji nam je predavao Taktiku veze, stalno nameštao traku na vencu, koji je položio italijanski predsednik Sandro Pertini i stalno je namešta po njegovom. U jednom trenutku mi se učinilo da će Nevenić lupiti po ruci starog Pertinija.

Dani kada je Jugoslavija tugovala

Konačno u četvrtak, 8. maja cela škola je sedela u Sali i na televizoru posmatrala tok sahrane. Tog dana sam bio dežurni Škole. Par puta sam izašao ispred zgrade. Nad Beograd se bila nadvila neopisiva tišina. Čak se nije čuo ni cvrkut ptica. Vanredno stanje potraja do subote. Negde u pola tri bi sazvan zbor. Okupiše se svi komandiri i njihovi zamenici. Ali sa tašnama u rukama i mantilima prebačenim preko ramena. Kapetan Pečenčić nam kratko reče – „Danas od 15 sati prestaju sve vanrene mere“. I više uzgred dodade – „Nemojte sad da svi odete u grad“. Sledila je rasprava među pitomcima – čiji je red za izlazak.

Povratak u normalu

Od ponedeljak iz čizama pređosmo u cipele, a skidosmo i uprtače. Polako se približavao kraj školovanja, počelo se razmišljati gde ćemo ići u prekomandu. Početkom juna odosmo na vežbu u Boždarevačke šume u blizini Barajeva. Tokom vežbe rešavasmo zadatak u okviru koga je bilo potrebno postaviti centar veze. Centar veze je trebalo postaviti na groblju u selu Trbušnica na putu između Lazarevca i Aranđelovca. Na tom groblju nađoh spomenike sa prezimenom Ranđić. Bila ih je bar polovina. Inače posle četvrt veka radnje koje smo preduzimali tokom rešavanja postavljenog zadatka, sve do predstavljanja najboljeg rešenja popularno će se zvati – radionice. I biće predstavljene kao nešto što je falilo našoj organizaciji rada.

Poslednje dve sedmice prođoše u polaganju završnih ispita. Završih školu sa 9 desetki i 3 osmice. Naravno jedna je bila iz čuvenog Radiosaobraćaja (RSB), a druge dve iz Fizičkog vaspitanja i Obaveštajno – bezbednosnog osiguranje. Poslednja tri dana škole proveo sam u Stacionaru na Vojnoj akademiji, jer sam zaradio neku virusnu infekciju zbog koje mi je temperatura skočila na čak 39,2 stepena. Iako je Pečenčić predlagao da ostanem u Beogradu kao asistent na Akademiji, načelnik škole major Poparić, kad je čuo da sam studirao u Beogradu nije hteo ni da čuje. Pošto mi je zaista bilo svejedno gde ću naredna četiri meseca provesti ako to već nije Beograd u spisak želja uneo sam – „Po potrebi službe“. I tako dobih prekomandu Sarajevo. Tačnije jedinicu koja je bila stacionirana u kasarni u naselju Nedžarići.

Odoh u plavce

Julske praznike provedoh u Čačku. Uveče 7. jula stigoh u Beograd i zajedno sa Miodragom Stojanovićem krenuh vozom za Sarajevo.

Stigosmo u ranu zoru. Do polaska tramvaja vreme provedosmo u vojnoj kancelariji na autobuskoj stanici. Od tramvajske stanice Nedžarići do naše kasarne ima par stotina metara. Pošto smo došli oko pet sati stražar na kapiji nas odvede u komandu. U sedam počeše da dolaze starešine i krenu naš vojnički život u 321. bataljonu veze RV i PVO JNA.

Vrlo brzo ćemo saznati da naš bataljon opslužuje Rezervno komandno mesto RV i PVO. S obzirom na značaj jedinice i objekata na kojima se nalaze njene starešine i vojnici, potpisaćemo izjavu da smo sa time upoznati i da to ima nivo „državne tajne“. Rasporediše nas u 1. četu čiji je komandir bio poručnik Milan Stanimirović, a njegov zamenik potporučnik Muhamed Radonja. Pošto je jedinica pripadala RV i PVO zadužismo plave uniforme. Komandant bataljona bio je potpukovnik Božo Vrlika, a njegov zamenik major Hasan Redžepagić.

Iako ću u Sarajevu/Nedžarićima provesti nepuna četiri meseca, iz ove perspektive izgleda kao da sam proveo puno više vremena. Vrlo brzo shvatih da je atmosfera sasvim drugačija od one u kojoj sam bio u Beogradu. nezavisno od toga što sam prethodnih sedam meseci više od polovine proveo u režimu vanrednog stanja. U suštini za vojsku u kasarni u Nedžarićima nije bilo puno posla – davanje straže, požarstvo, dežurstvo i održavanje higijene. Dani su uglavnom proticali jednolično, ali ne i nezanimljivo. Mi stažisti smo spavali sa ostalom vojskom, ali nas ujutru niko nije terao da ustajemo rano. Ustajali smo dovoljno ranije da prisustvujemo jutarnjoj smotri koju je vršio komandir čete odmah iza sedam sati. Nakon toga smo prisustvovali četnom sastanku starešina na kojima su raspoređivani radni zadaci za taj dan. Posle sastanka obično je sledilo sedenje u komandi uz kafu.

Neko novo iskustvo

Starešine su uglavnom bili mladi ljudi. Najviše ih je bilo od 26 – 27 godina. Uglavnom su to bili podoficiri, koji su završili podoficirsku školu u Kraljevu. Oficiri su većinom imali završenu Vazduhoplovnu akademiju u Rajlovcu. Bilo je par njih koji su završili Letačku akademiju u Zadru. Ali zbog različitih problema nisu mogli da lete, pa su posao našli u ovakvim jedinicama. Tokom kafe mogle su se čuti različite informacije iz sarajevske čaršije. Pošto je aktuelan bio prelazni rok u fudbalu dosta se pričalo o tome gde će pojedini sarajevski fudbalski asovi nastaviti karijeru. U to vreme se puno pričalo o prelasku Safeta Sušića u „Partizan“. U 9,30 se išlo na marendu. A posle toga su sledile sportske aktivnosti.

Pošto sam osetio kakav režim vlada u jedinici, prilikom jednog od prvih telefonskih razgovora zatražio sam od mojih da mi pošalju sportsku opremu. Tako da sam mogao da budem aktivan učesnik sportskog života u bataljonu. Kao stažista imao sam pravo da svaki dan izlazim u grad. To sam na početku boravka u Nedžarićima izdašno koristio. Čim bi starešine otišle kući, oblačio sam izlaznu uniformu i odlazio u grad. Vrlo brzo sam shvatio Da je to besmisleno. Jer je Sarajevo u letnjim danima baš toplo. I nije baš zgodno bazati ulicama po vrućini. Zato sam posle ručka počeo da prvo odem na popodnevni odmor. I u grad sam izlazio tek kada Sunce malo posustane.

Obaveze stažiste

Vodnici stažisti nisu imali puno posla. Vršili smo povremeno dužnost komandira straže i tzv. mlađeg dežurnog bataljona. To je podrazumevalo da dežuram noću umesto dežurnog oficira. Tokom obe ove funkcije doživeo sam zanimljive dogodovštine.

U dva navrata po sedam dana smo proveli na Jahorini. Krajem jula na predajnom centru, a u drugoj polovini septembra u komandnom objektu. Jedinica na predajnom centru živela je poput jedne porodice. Komandir jedinice, stariji vodnik Vladimir Vujović, bio je najzaslužniji za taj način života. Nažalost poginuće tokom bombardovanja 1999. godine na brdu Straževica kod Beograda. Posada centra je brojala desetak vojnika, koji su se starali o uređajima preko kojih se obezbeđivao radio saobraćaj u okviru službi RVO i PVO. Imali su svog kuvara, koji je spremao hranu, ali ne prema službenom jelovniku. Već prema dogovoru sa vojnicima. U to vreme kuvar je bio Zlatko Borko iz Čakovca. U građanstvu profesionalni kuvar u tamošnjem hotelu. Za dan ustanka BiH, 27. jul okrenusmo jagnje na ražnju.

Boravak u komandnom centru pamtim po hotelskom smeštaju. Zasebna soba, vojnik te poslužuje tokom obeda. Posle ručka sportske aktivnosti u fiskulturnoj sali. Jednog dana izađoh da se prošetam okolinom objekta. Naiđoh na borovnice. Zauzet branjem ne primetih da se navuče gusta magla. Srećom, orijentisah se po lavežu pasa na prijavnici i nađoh put za povratak.

Jednog dana sa starešinama se kampanjolom izvezoh do radara u blizini vrha Jahorine. U objektu na vrhu se stalno nalaze dva vojnika iz našeg batoljana. Jedan od njih nije silazio u Nedžariće punih sedam meseci. Nije ni čudo što je dobio medalju za vojničke vrline.

Sećanja

Iako u Sarajevu i okolini ostadoh samo četiri meseca po sećanjama i samom mi se čini da je to bilo mnogo duže. Kao što sam rekao u bataljonu su preovlađivali tada još uvek podoficiri. Najviše ih je bilo tzv. klasića, koji su u Nedžariće stigli posle završene podoficirske škole u Kraljevu. To je bila njena poslednja klasa, pošto je škola zatim preseljena u Rajlovac pored Sarajeva. Pošto su bili mlađi jednu godinu od mene brzo sam se sprijateljio sa nekima od njih. Posebno sa starijim vodnikom Milanom Mišićem rodom iz okoline Novog Sada. Među starešinama nađoh i jednog relativno bliskog rođaka Desimira Savićevića. Kada dođe do raspada Jugoslavije on će se nastaniti u Čačku i radiće na aerodromu u Lađevcima. Stanovaće u mom komšiluku, ali će nažalost preminuti pre neku godinu.

Dobar deo podoficira se nalazio u fazi doškolovavanja sa ciljem da jednog dana postanu oficiri. To se u to vreme moglo postići završavanjem Akademije ili nekog fakulteta ili više škole. Mišić je studirao Višu PTT školu, vodnik Milevski, Akademiju, a vodnik, čini mi se Tečić, Ekonomski fakultet. Svi su kuburili sa matematikom, pa sam im ja dobrodošao kao pomoć. Jedno vreme sam morao da pravim raspored časova da bih svima morao da izađem u susret.

Od vojnika sam se najviše družio sa četnim evidentičarom Željkom Milošem iz Osijeka i Savom Stojanovićem, koji je bio četni evidentičar u II četi. On je bio rodom iz okoline Leskovca, studirao je Matematiku u Nišu i brzo nađosmo zajedničke poznanike. Inače trudio sam se da sa vojnicima, iako im nisam bio neposredni starešina održavam korektan odnos. I kao stariji budem im od pomoći. Oni su to umeli da cene.

Džimi

Kada sam stigao u Nedžariće jedan od prvih vojnika koga sam upoznao bio je Nedžmi Hajredinaj iz okoline Zvečana. Vojnici su ga zvali Džimi. Bio je vojnik naše čete. Relativno brzo sam stekao njegovo poverenje, jer ga jednostavno nisam ignorisao. Sve vreme je boravio u Nedžarićima, uglavnom bez obaveza. U razgovoru mi je rekao da je oženjen i da ima sina. Čini mi se da je bio 59. godište, dakle imao je jedva dvadeset godina. Uglavnom je švrljao po kasarni bez nekih obaveza što nije smetalo ni starešinama ni vojsci.

Uvek je sa njim bilo nekih zgoda uglavnom šaljivih. Jedne prilike, kada sam bio komandir straže došao je i pitao me da li može da ode u komšiluk kasarne, gde navodno ima devojčicu. Naime u delu kasarne koji se nalazio na ulici koja se spustala prema Stupu postojao je bogaz koji su vojnici koristili da se iskradu iz kasarne. Dozvolio sam mu, ali sam rekao da dođe do pet sati. Vratio se na vreme i pitao da li može da ostane još pola sata. Pošto je bio poslušan dozvolio sam dodatno vreme.

Kad je u jedinicu stigao novi desetar, koji je stvari posmatrao kao da ima đozluke nastali su problemi sa Džimijem. Jednostavno hteo je da ga nepotrebno disciplinuje, a to nije bilo potrebno. Trebalo je malo vremena da to shvati. Kad sam se u oktobru vratio sa odsustva zatekla me je vest da Džimi napravio glupost. Upalio je kampanjolu i pošto nije znao da vozi zakucao se sa njom u zid hangara. Odmah sam znao da je u tome imao „pomagače“. Lako sam ih otkrio. Bila su to tri dobra momka, dvojica iz naših krajeva i jedan Slovenac. Džimi je završio u intendantskom vodu. Po kasarnskom krugu išao je sa velikim tranzistorskim prijemnikom na ramenu i pravio se blentav.

Čeda

Prođe nekoliko godina od mog boravka u Nedžarićima. Svratih do jednog kolege koji je živeo na Novom Beogradu. Dok sam čekao da neko otvori vrata, na susednim vratima videh da stoji Čedomir Dimitrijević. Ime me podseti na zastavnika istog imena i prezimena iz Tehničkog voda. Kad uđoh, prvo upitah kolegu za komšiju. Lakonski mi odgovori – „Ma neki dosadni zastavnik“. Nije mi teško bilo da saberem dva i dva.

U bataljonu je postojao Tehnički vod čiji je zadatak bio da održava sredstva veze. Čini mi se da je komandir voda bio zastavnik Đukanović. Relativno brzo sam upoznao zastavnika Čedu koji je vodio radionicu u Nedžarićima. Iznenadio sam se opremom kojom je radionica raspolagala. Bilo je tu boljih instrumenata nego što smo mi imali u Institutu.

Npr. najsavremeniji Tektronix analizator spektra, osciloskopi. Kad je saznao da sam inženjer sa iskustvom Čeda je odmah rešio da me iskoristi da ga naučim da koristi analizator spektra. Tu je došlo do „sukoba“ dve koncepcije, što me je na kraju i oslobodilo muka. Ja sam želeo da Čeda upoznam sa mogućnostima analizatora spektra na praktičnim primerima. Međutim, on je izvadio uputstvo od nekih hiljadu strana i tražio da krenemo od početka i idemo stranicu po stranicu. Smatrao sam da je to besmisleno, ali je on bio uporan. Toliko, da mi se, na moje veliko zadovoljstvo, zahvalio na saradnji.

Vojnici

Iako je od tada prošlo više od četiri decenije sećam se mnogih vojnika sa kojima sam se tekao svoje vojničke dane. Pored Mike i mene kasnije u bataljon dođoše još dvojica stažista. Obojica pravnici, jedan iz Nikšića, drugi iz Bijeljine. Nažalost ne sećam im se imena. Rekoh da sam se dosta družio sa četnim zapisničarem Željkom Milošem iz Osijeka.

Sećam se Željka iz Novske, koji znao da se napije. Jednom je u kasarnu došao toliko pijan da sam morao da ga kupam u toaletu. Ili lenjog Sava Drndarevića sa Bukovice kod Ivanjice. Morao sam da razdužim nove čizme koje su njemu odgovarale, jer sam žurio na avion. Pamtim, kako su me njih dvojica prepali, da se ne poubijaju prilikom smene straže. A on nije došao na vreme u magacin. Ili onu trojku Pantelića iz Prilika, malog iz Ribnice i Alojza Permea iz Celja, koja je bila nerazdvojna. To je ona trojka koja je upalila kampanjolu i omogućila Džimiju da se zakuca u magacin. Sećam se i malog Rista Jovanovskog iz Resena, koji me je dobro izrezilio, što je morao da čeka na regularnu smenu straže. Nije znao da su dežurni oficiri iz dosade krenuli da kontrolišu način obavljanja dužnosti komandira straže.

Bilo je i drugih, ali su sećanja pomalo izbledela. Jedan vojnik koga sam upoznao i skoro svaki dan u vreme ručka sa njim porazgovarao postaće kasnije poznat celoj Jugoslaviji. Bio je to Bogić Bogićević, koji će kasnije dogurati do člana Predsedništva SFRJ. U to vreme bio je predsednik omladine BiH, a kasnije će istu funkciju vršiti i na nivou Jugoslavije.

Starešine

Već sam pomenuo neke od starešina. Komandanta bataljona Boža Vrliku retko smo viđali. Radni dan uglavnom je provodio u svojoj kancelariji. Njegovog zamenika majora Redžepagića smo redovno viđali, jer je stalno špartao kasrnskim krugom. Delovao je vojnički strogo, ali u suštini nije bio takav. Sećam se kako je delovao rezolutno i sprečio raspisivanje poternice za dvojicom vojnika. Koji su bez dozvole napustili jedinicu i otišli kući.

Naš komandir čete Milan Stanimirović, bio je pravi starešina iako je imao samo 27 godina. Imaće lepu vojničku karijeru, jer će stići do generalskog čina. Njegov zamenik potporučnik Muhamed Radonja nije mi se svideo već na prvi pogled. Tek završene Akademije, sa oreolom prvaka RVO u bacanju kugle svoje pravo lice pokazivao je na sportskom terenu. Posle marende smo obično igrali fudbal ili košarku. Nije mu bila dovoljna snaga ni visina već je bio izrazito grub. I uvek je cinično reagovao ako bi mu neko ukazao na grubost.

Kao što sam rekao najveći broj starešina, u to vreme podoficira bio mi je blizak po godinama. Pošto je naš bataljon bio operativna jedinica uglavnom su boravili na objektima na Jahorini. Kada nisu bili na smeni nisu imali mnogo obaveza u kasarni. Na jutarnjem sastanku starešina komandir je obično davao zadatke. Posle sastanka starešine su se po pravilu okupljale u komandi gde su se prepričavali događaji od prethodne večeri. Pošto se radilo o mladim ljudima, koji još nisu zasnovali porodice izlazak u grad bilo je logičan izbor. Sarajevo je u to vreme u pogledu mogućnosti provoda za mlade bilo daleko ispred Beograda. Starešine su se kretale u krugu poznatih sportista. U to vreme Sarajevo je bilo jedan od vodećih sportskih centara Jugoslavije. Zahvaljujući tome upoznao sam npr. Željka Vidovića, beka FK Sarajevo i reprezentativca Jugoslavije.

Stiže kraj

Tokom vojničkih dana u Sarajevu dva puta sam bio na vanrednom odsustvu. prvi put početkom septembra, a onda i pred sam kraj vojnog roka. Za dolazak u Čačak koristio sam „Raketin“ polazak u 20 sati. U Čačak sam stizao u dva po ponoći. Za povratak sam koristio isti autobus, koji je za Sarajevo polazio iz Čačka u pola tri po ponoći. Bilo mi je lepo tih dana u Čačku, jer se već naslućivao kraj. Pogotovu što je već septembar nagovestio dolazak jeseni i kraj vremena pogodnog za šetnje Sarajevom i okolinom.

Krajem oktobra stigoše hladni dani, ali i mlada vojska. Bataljon se popunjavao vojnicima koji su osnovnu obuku prolazili u Somboru. To je bio najveći regrutni centar za obuku u okviru RV i PVO. Te jeseni je došlo do velikih promena u organizaciji služenja vojnog roka. Pre svega doneta je odluka da svi služe vojni rok u trajanju od godinu dana i to odmah po završetku srednje škole. To se odnosilo i na one koji su te jeseni upisali fakultete. Da bi se oslobodile kasarne za mladu vojsku uvede se skračenje za one koji su trebali da služe petnaest meseci.

Neka nova vojska

A vojska koja je započela službu po starom, imade skraćenu obuku. Zhvaljujući tome u Nedžariće stigoše vojsnici sa nepunih mesec dana obuke. Umesto standardna tri meseca. Pošto nisu prošli kompletnu obuku i vojnički dril nova vojska je izgledala kao da je puštena s lanca. U to vreme vodnici stažisti dobiše nove spavaonice iznad trpezarije. Mene je mrzelo da se zbog dvadesetak „udobnog“ smeštaja selim. Tako da ostadoh sa vojskom u zajedničkoj spavaonici. Bilo je tu zanimljivih dogodovština sa novom vojskom. Onih pravih vojničkih.

Ile Naumov iz Kumanova izmoli komandira da ide kući, jer mu prijatelj nije vratio skupe bubnjeve. Vrati se sa gomilom hrane, ali ništa ne podeli sa ostalim vojnicima. Sve je držao u kaseti pod ključem. Ipak zaboravi teglu sa slatkim od, čini mi se kupina, pa se ostali dokopaše. Slatko pojedosmo kupine, a njemu ostavismo tek jedan red i teglu na kaseti. Kako je ujutru praskao na drugara, koji je spavao iznad njega na krevetu. Ipak je shvatio poruku.

Dobismo novog desetara, iz okoline Valjeva. Odmah je počeo da primenjuje PS. Nažalost nije shvatio da se ovo novo društvo nije baš upoznalo sa pravilom službe za manje od mesec dana u Somboru. Pa ga brzo odvikoše od strogosti. Pošto je četni evidentičar Željko Miloš otišao kući, Stanimirović za novog evidentičara postavi bezličnog momka iz Pule. On je trebao da bude na nekom od objekata na Jahorini, ali je vešto odglumeo psihičku nestabilnost, pa su ga vratili u Nedžariće.

Na samom kraju

Jedno jutro, dok sam obavljao dužnost mlađeg dežurnog u kasarni nastade strka. Uskoro se razjasni stvar i saznadosmo da se prevrnuo TAM koji je dovozio hranu iz centralne kuhinje. Vozio ga je onaj simpatični Risto iz Resena. Srećom nije bilo velike štete, a ni on ni suvozač nisu imali nikakve povrede. Dok pišem ova sećanja, naviru mi i drugi detalji iz vojničkog života. Teraju me da još ponešto zapišem. Posle više od četiri decenije sve je to samo sećanje, uglavnom lepo. Kako bih voleo da ponovo sretnem te ljude.

Približi se početak novembra, kada se završavao moj vojni rok. Sedmicu pre „skidanja“, kako to vojska kaže proveo sam sedam dana u Čačku. Tako da sam se u Sarajevo vratio da bi se oprostio sa svima koje sam tamo upoznao. Ali i sa samim Sarajevom, koji će za mene doživotno ostati jedan od mojih gradova. U vojničkim krugovima se pomalo osećala euforija zbog najavljenog skraćenja vojnog roka, za one koji su služili godinu i po. Skoro da je bilo nemoguće ući u neki od mnogobrojnih sarajevskih kafića, a da te ne časte pićem. Jedno veče Desimir iz Raške i ja se zatekosmo u kafiću u Titovoj ulici. Počeše se da pljušte pića sa svih strana. Bešika se napuni, a napolju lije kiša. Srećom, ispred je bila stanica tramvaja pa istrčasmo i krenusmo ka Nedžarićima. Ulica u kojoj se nalazila naša kasarna bila je prilično mračna, a i bešika dotle izdrža.

Sarajevo je plakalo

Konačno, u četvrtak 6. novembra 1980. godine postadoh civil. Obukoh se u „civilku“, razdužih opremu i mogao sam da krenem na obližnji aerodrom. Ali kiša je padala kao iz kabla, a do aerodrom nije postojao prevoz. Srećom tu se zadesi zastavnik Okošanović, komandir pozadinskog voda. Naredi Ristu da upali TAM i sva trojica se uputismo u Butmir. Tako se oprostih sa kasarnom u Nedžarićima. I krenuh u nove radne pobede.

Šta je bilo posle

Boravak u Sarajevu ostavi na mene pozitivan utisak i zauvek me veza za grad na Miljacki. Već 1982. godine ponovo se sretoh sa nekadšnjim komandirom Milanom Stanimirovićem. Na proputovanju ka moru svratih kod njega na Grbavicu. Tada je već bio oženjen i imao ćerkicu. Ponovo se videsmo polovinom osamdesetih kada je dobio prekomandu u Zemun i kada je sa porodicom privremeno živeo u Kaluđerici. Videćemo se tek posle više od dve decenije, kada je već bio general u penziji. U penziju je otišao sa položaja načelnika Uprave za vezu Vojske Srbije i Crne Gore. I sada smo u kontaktu.

Naredne, 1983. godine dva puta prolazih kroz Sarajevo. Pokušah sa Stupske petlje da uočim nekadašnju kasarnu. Prilika da ponovo svratim u kasarnu pruži mi se tek 1984. godine. Tokom zimskih olimpijskih igara u Sarajevu pokušah da svratim u Nedžariće. Ali imali su zabranu poseta kasarni. Tako da i pored svih nastojanja i molbi dežurni na portirnici nije hteo čak ni da pozove nekog od starešina. Međutim, već u junu posetih svoju nekadašnju kasarnu i družih se sa starešinama. Bilo je dosta onih koji su tu bili i četiri godine ranije. Posedesmo bogami od 9 do 17 sati u kafani „VIS“ preko puta kasarne. Ostatak dana i noći provedoh sa zastavnikom Ivanom Carom u obilasku sarajevskih kafana. Tako da putovanje u Gradac umestu u subotu nastavih tek u nedelju.

Odsustvo

Bio je to na neki način oproštaj sa kasarnom u Nedžarićima, koju ću videti tek četvrt veka kasnije. Do 1989. godine skoro svake godine sam prolazio kroz Sarajevo. A za prvomajske praznike 1985. godine ću tamo provesti čak i par dana. Dođoše nesretne devedesete. Jugoslavja se raspade po svim šavovima. I prođe tačno dve decenije kako ne bih u prilici da se spustim niz Bembašu ulazeći u Sarajevo. Ostadoh željan ćevapa i kolača sa Baščaršije. Sarajevu se vratih 2009. godine. Nije to više bio onaj veseli grad kakav sam ga zapamtio iz vojničkih dana. Bio je to pravi kosmopolitski grad, kakvih je u Jugoslaviji bilo malo u to vreme. Nakon toga počeh nekako često da dolazim u Srajevo.

Povratak u realnost

Poslednji put boravih tamo u martu 2019. godine. Sa Jahorine se spustih u Sarajevo sa idejom da kolegi pokažem malo od dragog grada. Iako je bila zima, grad nas dočeka u Suncu. Čak je bilo dovoljno toplo da ćemo posedeti napolju u kafiću pored sebilja na Baščaršiji. Put sa Jahorine nas nanese pored aerodroma do Ilidže. Kad smo došli do studenstskih domova odlučih da prođem pored mesta na kome sam proveo tačno četiri meseca skoro četiri decenije ranije. Ne sećam se kako se ulica pored kasarne tada zvala. Sada je to Aleja Bosne Srebrene. Ime je dobila po zajednici bosanskih franjevaca.

Kada sam stigao do nekadašnje kasarne, nje više nije bilo. Od svih građevina koje su se nalazile na prilično velikom prostoru ostalo je samo polusrušeno zdanje gde je nekada bila trpezarija. Sve zgrade u kojima su bile prostorije našeg bataljona, uključujući komandu i magacine u voznom parku su srušene. Takođe, i zgrade u kojima se nalazila jedinica VOJIN i veterinarska jedinica. U delu gde je bila stražara i komanda izgrađeno je par novih objekata u kojima je smeštena Agencija za pružanje usluga u vazdušnoj plovidbi. Ražalosti me to što videh. Požurih da što pre odemo.

Gde smo danas?

Od tih dana o kojima pisah prošlo je više od 40 godina. Oni su mi doneli poznanstvo sa više od dve stotine drugih vojnika i starešina. Puno njih se i danas živo sećam. Po završetku služenja vojske život me usmeri ka novim izazovima. Žurio sam da što više naučim i sam stvorim. Ni sam ni sanjao buru koja će nas stići samo deceniju kasnije. Drugove iz vojske sam sretao onako sporadično. Sa nekima me je spajao posao. Neke sam sretao u prolazu. Kapetana Pečenčića sretoh u redu za voznu kartu na železničkoj stanici. Kapetana Markovića, sada kao potpukovnika videh na televiziji kao načelnika srednje vojne škole. Oprostih se sa njim, kada sam ugledao čitulju u novinama.

Sve vreme sam se nadao da ima vremena da se ponovo sretnemo. Pogotovu što je većina bila mlađa od nas koji smo matori otišli u vojsku. A onda nas huk separatizma razdvoji i nađosmo se svako u svom toru. Iako nas je najmanje bilo iz Beograda rat promeni sliku, pa u njemu nađoše svoje mesto mnogi. Jednog dana u Beogradu sretoh Andriju Stojića, koji je ovamo stigao iz Splita. Prepoznao me je iako se susret desio posle više od dvadeset godina. Ali sam i ja njega prepoznao. Kada proradi Internet pokušah da nađem staro društvo. I danas to radim.

I dalje tragam

Evo danas 27. oktobra 2022. godine sa uspostavio kontakt sa Nedeljkom Suvajcem i Davorom Vitulićem. Sa njima i Dušanom Kolnikom sam se najviše družio tokom boravka u Školi rezervnih oficira. Sa Kolnikom sam se sreo jedne hladne februarske večeri davne 1988. godine u Ljubljani. Ne računajući Miodraga Stojanovića, koji živi u Beogradu najduže sam u vezi sa Borisom Sterleom iz Ljubljane. Uspeo sam da nađem i Ratka Vojvodića, na Floridi. Na kratko sam se čuo i sa Milanom Mikulićem iz Zagreba, ali je veza brzo utihnula. Povremeno se čujem i sa Andrejem Borlakom. Bilo je pokušaja da uspostavim kontakt i sa drugima, ali očito su bili neuspešni. Ali i dalje tragam.

Vojevanje u rezervi

Po povratku iz vojske dobih ratni raspored u jedici veze u Gornjem Milanovcu. Posle prve vežbe dobih čin rezervnog poručnika. A već 1982. godine i čin rezervnog poručnika. Jedna od tih vežbi je bila višednevna, tako da sam spavao u kasrni u Milanovcu. Posle nekog vremena ukinuše mi taj ratni raspored. Ponovo me aktiviraše negde 1986. godine.

Trećepozivac

Sada sam bio raspoređen u bataljon veze komande Teritorijalne odbrane Srbije. Vršio sam dužnost komandira radio čete. „Vatreno krštenje“ sam doživeo na komandno – štapskoj vežbi, koja se održavala u aprilu 1987. godine. Vežba se održavala na području sela Srednji Gračac, koje se nalazi između Kraljeva i Vrnjačke Banje.

Za boravak na ovoj vežbi vezano je nekoliko zanimljivih dogodovština. Pošto je trebalo da postavimo centar veze u zgradi osnovne škole bacih se na posao sa još tri vojnika. Ostali su se razbežali ili nalazili svakojaka opravdanja. Nas četvorica, Erić iz Crnuće, Bartulović sa Rudnika, vojnik iz Milanovca i ja završili smo postavljeni posao. Po mom mišljenju sve je urađeno perfektno, kao da su to radili pravi profesionalci. Počeli smo ujutru u 8 sati, a završili oko pola četiri sledeće noći. Zadovolja urađenim poslom sledeće večeri sam odveo vojnike iz bataljona u mesnu kafanu. jedan od vojnika je bio harmonikaš pa mu nađoše harmoniku i poče fešta. Nažalost prekinu je jedan frustrirani potpukovnik naredivši nam da prekinemo zabavu. Nažalost time se nije završila ova priča.

Ujutru u bataljon stiže načelnik štaba general Stanimirović. Poče preslišavanje. Ono se naredbom da se popodne komandant bataljona major Ibrajetr i ja javimo na raport komandantu Štaba. U četiri sačekasmo generala Spasoja Todorovića, oficira još iz vremena Drugog svetskog rata. Bi tu pretnji ako se ponovi odlazak u kafanu u vidu odlaska na sud. Tri decenije kasnije saznadoh da su novinari Miroslav Lazanski i Aleksandar Tijanić imali sličan okršaj sa generalom Todorovićem. To se desilo na vojnoj vežbi na Krivolaku gde je general bio komandant, a oni izveštači. U kafanu nismo otišli, ali smo kafanu preselili u naš šator. Erić i Bartulović, posle povratka iz kafane raportiraše – „U kafani više nema ništa ni da se jede ni pije“. Naravno nije prošlo bez harmonike.

Civil u stroju

Zbog uspešno obavljenih zadataka tokom vežbe postadoh zamenik komandanta bataljona. Sledeće godine najaviše nam mobilizacijsku vežbu. Zbog toga ponesoh uniformu u Beograd. Ali me poziv stiže u Čačku tokom odmora. Krenuh na mobilizacijsko zborište u brusnici civilu. Rekoše nema problema naćiće mi uniformu. Ali „za marka ne bi kape“ tako da tri dana bih na vežbi u civilu. Logorovali smo na Rajcu. Ponovo sretoh generala Stanimirovića. Pozdravismo se kao stari prijatelji. Vojsku poseti tadašnji načelnik Generalštaba general Stevan Mirković. Postrojiše vojsku na igralištu na Rajcu. Da me general ne bi video u civilu ugosti me čuveni kafedžija Snaga, čija je vikendica bila preko puta igrališta. Dok je general rezilio vojsku zbog učinjenih propusta ja sam se gostio jagnjetinom i špricerom. Posle vežbe, pošto je najviše primedbi bilo na rad komandira radio čete ponovo me vratiše na to mesto.

Nikako bez problema

Sledeća vežba je bila smotra ljudstva i opreme i oružja, koju je zatevao novi načelnik Štaba general Vukadinović. I sa njim se nađoh u klinču, pošto se usudih da mu se suprostavim i odgovorim na njegove kritike. General Todorović mi je pretio vojnim sudom. A ovaj ode i korak dalje, preteći mi streljačkim strojem.

Stigosmo do kraja

Poslednja vežba se završi po onoj pošalici – Vežba „Ništa nas ne sme iznenaditi“ otkazana zbog kiše. Dobismo poziv za jednodnevnu vežbu. Međutim, kad stigosmo u Milanovac saopštiše nam da je vežba otkazana, jer vojska nema para da nam plati troškove. Pošto je prethodnog dana jedan od vojnika dobio sina požele da nas časti. Odosmo kod „Snage“ i tu ostasmo do nedelje u zoru. To veče se u kafani snimala neka emisija Sarajevske televizije tako da je cela Jugoslavija imala prilike da vidi vojsku u kafanskom elemntu. Ovom kafanskom vežbom završilo se moje vojevanje. Mobilizacije i tzv. vežbe tokom događaja u Jugoslaviji u periodu 1991 – 1995. godina prođoše bez mene. Ubrzo posle toga bi mi ukinut vojni raspored, vratih uniformu i opremu i time de facto bih poslat u vojnu penziju.

Posle svega

Danas se pomalo sa setom sećam vojničkih dana. Nekako se nameće ono – „Eh, kakvo je to vreme bilo“. Vreme u kome je vojska bila neminovnost. Jedino si mogao da biraš trenutak u kom ćeš otići. Ali ni to nije bilo uvek. Manje više svakom od nas tih godinu ili više dana predstavljali su odvajanje od dotadašnjeg života. Često su, kao u mom slučaju, značili prekid nekih važnih aktivnosti. Kao da ti je neko posekao krila taman kada si uzleteo. Ali opet kada se osvrnem i pogledam uticaj vojničkog života na ukupnost življenja, nisam nezadovoljan. Nešto se i naučilo. Kada smo počeli da pričamo o nekim novinam koje su stigle sa tranzicijom shvatio sam da me tome već naučila vojska.

Konačno ono što je bilo loše nekako smo zaboravili. Ili pretvorili u privilegiju koja se baš nama desili. Ostala su lepa sećanja na ljude i događaje. Događaje pamtimo, a ljude pokušavamo ponovo da sretnemo. To je jedan od izazova mojih penzionerskih dana.

U Čačku, 25. novembra 2022. godine