ИСХОДИШТЕ
Без обзира где се налазио Чачак је био моје исходиште. Ма где сам се налазио увек сам му се враћао. Чак и у време када су ме пословне обавезе везивале за друге градове. Током годишњих одмора морао сам бар недељу дана да проведем у Чачку. Захваљујући томе, моје бивствање у Београду било је испрекидано враћањима у родни град. Ипак ми је понешто од дешавања у Чачку промицало. Нпр. градња стамбеног блока, који је познат као „Стари Аутопревоз“. Или сам можда то хтео да потиснем из сећања. Јер је нестајао део мог детињства обележен погледом на Овчар и Каблар. Поглед са којим сам улазио у нови дан. Или којим сам предвиђао да ли ћу се тог дана окупати у још увек чистој Морави. И после више од три деценеије нисам се навикао на тај губитак.
Дуго година тај овчарско – кабларски пејзаж био је повезан са погледом на гаражу „Аутопревоза“. Све до последње реконструкције улице на то ме је подсећао још увек сачувани улаз у некадашњу гаражу. И готово стална бара испред. Од тих старих дана остала је само трафо – станица на простору који би требало да буде зелена површина. Овај простор је настао пробијањем улице Св. Саве и њеним спајањем са улицом Кнеза Милоша. „Зелена површина“ је настала наношењем танког слоја земље на асфалтну подлогу, која је остала иза некадашње гараже „Аутопревоз“. Због тога трава готово никада није потпуно зелена, јер нема довољно влаге. На средини простора постављен је крст. Пролазници, па и житељи овог краја углавном мисле да је он неко важно обележје. А подигнут је по жељи некадашњег председника општине. Да свака месна заједница има место где би се палиле свеће.
Сећања
О Чачку сам доста писао, посебно на овом Порталу. Углавном сам се сећао онога чега у Чачку више нема. Што је обележило мој живот, пре свега младост. Али записао сам и неке тренутне импресије у којима сам бележио сусрете са чачанском стварношћу. Међутим, остало је много тога што није казано. Што, пре свега говори о духу града, ситним догађајима којих се сећам најчешће са сетом. Често то нису ни лепи догађаји, али су мени говорили пуно тога.
Већ сам написао да себе никад нисам сматрао локал патриотом. Међутим, као студент и касније током рада у Институту „Михајло Пупин“ знао сам да окружењу помало досађујем са Чачком. Неједном сам чуо – „Досади Синиша са Чачком и богу и народу“. А биће ту и онај коментара да су Чачани најгори људи на свету. А изговориће га старији колега и сам по пореклу Чачанин. По причи њему се приписује и епитет, који је својевремено добио Педагошко – технички факултет – „Факултет у кукурузу“.
Моја сећања на Чачак могу да се поделе у три целине. Доба детињства и основне школе. Гимназијско доба и доба проведено крај Мораве. Ово помињање Мораве има помало ироничан призвук. Јер током, скоро три деценије рада на Факултету најмање сам имао доживљај близине Мораве. А она је била далеко којих двестотинак метара. За Чачком обично иде призвук „града на Морави“. Има још градова у Србији који се налазе у близини све три реке које се називају Морава. Међутим, од свих градова сличне величине само кроз сам град тече река Западна Морава. Одатле онај епитет „града на Морави“ делује помало једнозначно. Иако сам чачански део живота провео далеко од Мораве своју причу о Чачку почећу управо од Мораве.