Večeras je svečano otvorena manifestacija „Nacionalna prestonica kulture“. Čast da, kao prvi grad u Srbiji ponese tu titulu pripala je Čačku. Rođen sam ovde, a nadam se da ću ovde i zatvoriti životni krug. Zato osećam ponos što je naša mala varoš dobila tu privilegiju. Jer nije mala stvar biti prvi među sličnim gradovima. A među njima ima onih za koje sam smatrao da imaju više kulture. I zbog toga mi je uvek bilo pomalo krivo. O velikim gradovima i njihovoj kulturnoj sceni nisam ni razmišljao.
Možda uvek nisam bio u pravu kada sam žalovao poredeći nas sa drugim gradovima. Jer sam pitanje kulture po pravilu vezivao za sferu umetnosti. A onda je to neminovno vodilo nabrajanju umetnika koji su potekli sa ovih prostora. E tu mi se uvek činilo da smo u deficitu. A kultura je nešto što ipak ima veću širinu, nego što je umetnost. A možda je nama u Čačku često nedostajao po neki sitan detalj koji bi nas postavio ispred drugih.
Šta se mpože očekivati od titule prestonice kulture? Pre svega biće to prilika da u narednih devet meseci Čačak bude „poprište“ raznih kulturnih događaja. Koje će pored činjenice da se ovde mogu organizovati treba da pokažu da Čačak ima publiku za njih. Užurbano življenje i razvoj informacionih tehnologija uticali su da sve ređe budemo učesnici događaja uživo. Ovo je prilika da se vratimo neposrednoj konzumaciji kulture. Ako se na tom planu napravi iskorak onda će ovo zvanje koje će Čačak nositi tokom 2023. godine biti pun pogodak. S druge strane ako u 2024. godini ponovo budemo lamentirali nad stanjem u kulturi grada, moramo sebi postaviti pitanje. Da nije problem u nama?