LETOVANJA
Novi milenijum je doneo velike promene kada je letovanje u pitanju. Tokom dvadesetog veka letovanja nisu bila redovne pojave u mom životu. Skoro da ne mogu da se setim da li sam više no jednom imao tri godine koje sam uzastopno proveo na moru. Jer u našem poimanju stvari letovanje se podrazumevalo kao odlazak na more. Zato će četrnaest leta između 2002. i 2015. godine provedena na grčkom primorju biti radikalna promena. Biće tu upoznavanja novih predela Grčke, eksperimenata, pa i poneka avantura. Ali pođimo redom.
Pefkohori - 2002
Dok smo čekali autobus, koji će nas odvesti u Pefkohori, Danka me je upitala. „Je si li nas ovo poveo na letovanje ili zimovanje?“ Bila je već druga polovina septembra. Napolju je padala hladna kiša. Sedeli smo u gotovo napuštenom motelu u Batočini. Kiša je padala celu noć. Prvi put sam se ovim putem vozio autobusom. Prvi put sam bio u motelu „Predjane“. Zdanje je bilo zapušteno, u toaletu voda do gležnjeva. Tokom noći smo prešli granicu sa Makedonijom. A onda me je savladao umor. Kada sam se probudio prolazili smo klisurom kod Demir kapije. Sunce je nemilosrdno pržilo. Uskoro smo stigli i na granicu sa Grčkom. Sledilo nam je poduže čekanje. A onda nam je preostalo još nekih 150 kilometara do Pefkohorija.
Solun sam upoznao one kišne, takođe septembarske noći iz 1995. godine. Onda sam se ovde našao u jesen 1997. godine i proveo par dana povodom konferencije SYM – OP – IS. Tada sam imao priliku da upoznam Solun na prostoru od Egnatia do obale. I Aristotelovog univerziteta i železničke stanice. Tada smo bili smešteni u hotelu „Kastoria“. Za taj boravak u Grčkoj vezana je i promena u načinu dobijanja vize. Više nije bilo moguće da se dobije preko turističke agencije. Moralo je da se ide u konzulat Grčke. Prvo ujutru čekanje da se predaju dokumenta. A onda popodne čekanje da se peruzmu pasoši. Tako će biti sve do ulaska u Šengenski režim. Valjda 2009. godine.
Ovog puta prolazimo celom širinom grada, jer još nije bila izgrađena obilaznica. Prolazimo industrijskom zonom, a onda se uključujemo u gradsku žilu kucavicu – Egnatia. Zatim se spuštamo kao obali. Pa pored Bele kule. Pokušavam da se setim mesta na kojima sam bio tokom prvog boravka u Solunu. Sećanja su sveža, kao da sam juče bio ovde.
Konačno Halkidiki
Dvadesetak godina ranije letovališta na Halkidikiju su bila pomalo nedostupna za naše turiste. Pogotovu ona na tzv. prvom prstu, Kasandri. Malo je bilo onih koji su tada letovali u Polihronu, Hanjotiju ili Pefkohoriju. Naši turisti su se uglavnom orijentisali na Parliju, Platamon, pa sve dole do Kamene Vurle. Ili ostrvo Tasos.
Ka letovalištima na Kasndri skreće se u blizini mesta Nea Moudania. Poluostrvo je sa kopnom povezano uskom prevlakom. Ona je u blizini mesta Nea Potidea presečena kanalom na kome se nalazi pokretni most. Preko ovog mosta koačno se približavamo našem odredištu. Prolazimo kroz Kaliteu, Polihrono, Hanjoti. I konačno, evo nas u Pefkohoriju. Pokazaće se da mesto i nije tako malo, jer ima nešto preko dve hiljade stanovnika. Naziv potiče od grčke reči za borovinu. Pa u prevodu znači – „selo četinara“.
Smeštamo se u kompleks Coralli, koji se nalaze na kraju gradića. Pored novog objekta u velikom dvorištu se nalazi bazen i zasad maslina. Ispred apartmana nalazi se velika terasa sa koje se pruža pogled na more, ali i obližnji brežuljak.
Plaža se od apartmana nalazi na nekih stotinak metara. Na njoj se nalazi krupan pesak, a voda je izuzetno čista. Dubina se lagano i postepeno povećava. Pefkohori se nalazi sa unutrašnje strane Kasandre i gleda na Nea Marmaras na Sitoniji. Svetla ovog letovališta i obljižnjeg Porto Karasa se noću se lepo vide.
Vreme brzo prođe
Bilo je to zaista lepo letovanje ispunjeno kupanjem i večernjim šetnjama po Pefkohoriju. Jedne večeri smo otpešačili do Hanjotija i od tada se pamti čuveno Aleksandrino pitanje, „Bogati Branka šta ti je trebalo da nas dovodiš ovde“. Čak smo jedan dan išli i do Soluna u kupovinu. Tokom kupovine u velikom tržnom centru „Cosmos“ Aleksandra je dobila trotinet.
Pefkohori je lepo mestašce, koje pruža zaista dobre uslove za šetnju. Jer je dovoljno veliko da tokom normalne šetnje ne može kopmletno da se obiđe, tako da nije dosadno. Kroz mesto prolazi put koji povezuje sva mesta na obali poluostrva Kasandra. Tako da je Pefkohori smešten sa obe njegove strane. U delu gradića iznad „magistrale“ nalazi se stari deo Pefkohorija sa crkvom i dva mala, ali izuzetno lepa trga. Na svakom od njih nalazi se fontana koja menja boju svetala i oblik mlazeva.
U Pefkohoriju ćemo otkriti i poslastičarnicu, „Zaharopulos“, sa odličnim sladoledom koji će postati referenca za sve sladolede koje budemo probali kasnije širom Grčke. U blizini našeg apartmana nalazila se pekara – poslastičarnica „Lemon“, koje ćemo se uvek setiti kada nam se budu jeli kolači, posebno baklave. Čak ćemo u Čačak poneti par komada.
A onda povratak
Nezgodna stvar ovih putovanja na letovanje je što poslednjeg dana moraš da napustiš apartman do 9 sati. A autobus za Srbiju kreće tek uveče. Problem je gde snestiti stvari, a da budu sigurne, gde se istuširati ako se ide na plažu i sijaset problemčića. Pošto je kraj sezone smeštamo se u apartmanima koje su koristili Jordovići i Marija u objektu „Nikoletos“. A moguće kupanje rešava nam vreme, jer ceo dan pada kiša. Jovana i Snežana odlaze u nabavku ručka, pizza i giros i tako uspevamo da dočekamo osam sati. Srećom autobus dolazi do samih vrata tako da ne moramo da teglimo stvari, a ni da kisnemo.
Na izlasku iz Pefkohorija čekamo prilično dugo da se spakuju neki putnici. Brojim, jedan od njih unosi 12 onih velikih švercerskih torbi. U autobusu je velika vrućina, pa putnici postaju nervozni. Jedino nas dvanaest iz Čačka pokušavamo da se šalimo. Naravno u tome prednjači Dejan. Tema je uglavnom vezana za sutrašnje izbore za predsednika Srbije.
U Batočini nas čeka Zoran Barać, a kada smo stigli kući prvi zadatak je bio da se podloži kotao. Jer vratili smo se u hladno septembarsko jutro.
Pefkohori - 2003
Prethodne godine odlučili smo se za letovanje u septembru prilično nevoljno. Bojali smo se da to ne bude „zimovanje“. Tih lepih 10 deset dana u mestašcu Pefkohori na polustrvu Kasandra na Halkidikiju promenili su nam mišljenje. Uticali su da budemo manje skeptični kada smo se odlučivali da se tamo ponovo nađemo već 31. maja. Ovoga puta nas je pomalo plašila šinjenica da ćemo tamo provesti svih 14 dana letovanja. Ali stvarnost će se pokazati sasvim drugačija. Kada smo ponovo našli kući pomalo nam je bilo žao. Što sledeće godine nećemo u isto vreme moći da se pržimo na Suncu Halkidikija.
Kupovina novih kola nametnula nam je želju da tamo umesto autobusom odjezdimo novom Korsom. Dodatno na to je uticala i želja da se posle dužeg vremena sretnem sa Cvetanom. Tj. da svratimo do Bitolja. Ovakav izbor zahtevao je da stanem u red za vizu ispred Grčke ambasade i da još jednom posle pet dana odem do Beograda po nju. Nako toga ostalo nam je da čekamo 31. maj kada smo trebali da pođemo na put.
Na put krećem sa samo dva sata odmora. Subotnje je jutro poslednjeg majskog dana. Nešto malo pre dva sata. Maršruta putovanja je bila odavno poznata, Čačak – Batočina – Skoplje – Đevđelija – Solun – Pefkohori. Samo je bilo neizvesno koliko će putovanje trajati pre svega zbog zadržavanja na granicama. Putovanje se odvijalo bez problema i dužih zadržavanja osim na makedonsko – grčkoj granici. Gde na grčkoj strani stojimo više od sat vremena. Tu stižemo autobus sa turistima koji takođe putuju na Halkidiki u organizaciji agencije „Travelland“.
Jun u Pefkohoriju
Kroz Solun malo lutamo, jer smo nepotrebno skrenuli na obilaznicu prema istoku, ali ipak u Pefkohori stižemo posle deset sati vožnje od Čačka i pređenih 719km. Brzo nalazimo kuću „Filipou“ i smeštamo se u apartman broj 7, na spratu, koji se sastoji iz kuhinje, spavaće sobe i velike terase.
Oko dva sata stižu i ostali Čačani. Koji će sa nama deliti kuću „Filipou“ – Jordovići sa unukom Nikolom, Marija i Mile Radonjić i Veca i Ljubiša Dmitrović.
Vreme uglavnom provodimo na relaciji apartman – plaža. Posle doručka odlazimo na plažu, gde ostajemo do podne. Sledi povratak u apartman, ručak i popodnevni odmor. Na plaži smo ponovo između četiri i pet sati. Ostajemo do sedam. Posle večere odlazimo u šetnju, a ponekad i u nabavku. Pošto je Pefkohori relativno veliko mesto tokom šetnje nikada ne uspevamo da obiđemo celo mesto. Tako da svaki dan menjamo mesto gde se šetamo.
Tokom boravka se nekako ustalilo da se oko pola jedanaest svi nađemo ispred poslastičarnice i onda zajednički vratimo u naše apartmane. A onda bi se okupili najčešće kod Mare i Mila na terasi i uz čašu vina i razgovor.
Čačak via Bitolj
Poslednjeg dana na put krećemo posle doručka. Na povratku kući želimo da svratimo u Bitolj kod porodice Mitrovski. Čeka nas trista kilometara, po vrelom danu u automobilu bez klime. Put je dobar. Od većih mesta, osim Soluna, prolazimo kroz Edesu i Florinu. Od Edese put se penje u brda prepuna zasada trešanja, kakve nigde nisam video. Nakon toga se spuštamo u dolinu Pelagonija, koju dele Makedonija i Grčka. Prostire se u pravcu sever – jug od Prilepa, preko Bitolja, Florine pa sve na jug do Kozanija.
Ovuda sma već prolazio kada sam sa Vladimirom bio u Grčkoj 1990. godine. Tada smo posle svraćanja u Bitolj na putu za Krf svratili u Florinu da zamenimo marke za drahme. Tuda ćemo proći i na povratku. Sa grčke strane granice je selo Niki, a sa makedonske selo Medžitlija, koje je 14 kilometara udaljeno od Bitolja. U međugraničnom prostoru vidimo grupu izbeglica sa transparentima kojima žele da na sebe skrenu pažnju putnika koji prelaze granicu.
Пут од границе улази у Битољ поред Градског парка. Пролазимо поред железничке станице, које се сећам из 1964. године, када сам овде био први пут, Техничког факултета и стижемо до Партизанске улице у којој се налази Солитер у коме живи Цветан са породицом.
Bitolj
Dok smo stajali na semaforu za trenutak se pored nas zaustavi „Zastava 101“ sa ženom kao vozačem. Instinktivno pomislih da je to Dragica, Cvetanova supruga. Verovatno je videla kola sa čačanskom registracijom i pomislila je da su to gosti koje je očekivala. Pokazalo se da sam bio u pravu. Ubrzo smo stigli do solitera, koje sam prepoznao kao mesto življenja porodice Mitrovski. Dok sam tražio mesto za parkiranje stiže i Dragica sa ćerkicom Tinom.
Pošto smo se odmorili i okrepili uveče izađosmo u šetnju Bitoljskom čaršijom na čuvenu ulicu Širok sokak. Gužva koja je tamo vladala podseti me na nekadašnji čačanski sokak. Ostadosmo na konaku kod Mitrovskih i ujutru posle doručka krenusmo kući.
Put nas je vodio pored Prilepa. Preko prevoja Pletvar se spustismo u Tikveško vinogorje i kod mesta Gradsko izađosmo na auto – put. Odatle, već znanim putem preko Skoplja, Kumanova, Vranja i Niša stigosmo do Batočine. Odatle nam je do Čačka ostalo nekih osamdesetak kilometara.
Pefkohori - 2004
I naredne godine smo se odlučili za Pefkohori. Ovoga puta na letovanju nam se priključuje porodica Milošević. Odredište nam je ovoga puta vila „Lotos“. Nije ni približno prethodnim smeštajima. Takođe ostajemo dve sedmice.
Dane uglavnom provodimo kao i prethodne dve godine. Kupanje posle doručka. Ručak i popodnevni odmor. I ponovo kupanje. Uveče standardna šetnja Pefokohorijem sa posetom poslastičarnici pre povratka u apartman.
Pefkohori - 2005
Ni posle četiri godine nismo izgustirali Pefkohori. Možda je tome doprinela i činjenica da letujemo van sezone. A tada nema velike gužve. Pa ni relativno uska plaža ne predstavlja problem. I ove godine smo letovali sa porodicom Milošević. Strah od zadržavanja na granici Makedonije i Grčke tera nas da krenemo odmah iza ponoći. Pošto uvek nešto treba uraditi polazak dočekujem neispavan. Tako da svaki odmor koristim da malo odremam.
Na putu kroz Srbiju prati nas kiša. Put se odvija standardnim ritmom. Odmaramo na OMV pumpi kod Ražnja, a onda kod motela „Predejane“. U Makedoniji vreme se popravlja. Kratko odmaramo pored Vardara i nastavljamo put. Na granici čekamo sat i po. Tako da prema Pefkohoriju nastavljamo bez pauze. Stižemo posle dvanaest sati vožnje i smeštamo se u dobro poznati objekat „Filipou“.
More nas dočekuje sa velikim talasima i vetrom. Voda je hladna. Kada smo uveče izašli u grad učinilo nam se da je ponuda u radnjama slabija. Kao da to više nije onaj stari Pefkohori.
Aleksandra i ja po običaju ranimo na plažu. Dnevni ritam nam je uobičajen. Već drugi dan odlazimo do Hanjotija. nekako nam se učinio lepši od našeg Pefkohorija. Uređenije je i čistije. Ovde je sve nekako koncentrisano ucentru naselja koji se nalazi oko malog parka. Ispod se nalazi veliki park na samoj obali mora.
Po povratku u Pefkohori odlazimo u piceriju „Kapri“ umesto na sladoled. U toku dana smo sreli Koviljku Premović koja takođe ovde letuje. Njen apartman je veoma blizu našeg.
Dani uglavnom teku ustaljenim ritmom. U isto vreme kada i mi u obližnjem mestu Kriopiđi letuje i porodica Milenković. Odlazimo da ih obiđemo. Posle nekoliko dan oni dolaze u uzvratnu posetu.
Traženje novih odredišta
Vreme je često tmurno. Jedan takav dan koristimo da odemo do Nove Maudanije i vidimo plažu Dionisio. Plaža nam se svidela, ali samo mesto deluje deprimirajuće. Sastoji se samo iz objekata za izdavanje. I par prodavnica i kafanica. istina mirno je, ali bojim se nepogodno za pravi odmor. Na povratku svraćamo u supermarket Lidl u Kalitei. Roba je značajno jeftinija od one u Pefkohoriju.
Ostatak letovanja provodimo standardno. Na povratku nam se priključuju i Milenkovići. I u jednom cugu se vraćamo u Čačak.
Olympic Beach - 2006
Posle četiri boravka na Halkidikiju odlučili smo da promenimo odredište. Sada smo tu u Olympic Beach – u, što bi rekli braća Englezi. Prvi utisci su, ne znam ni sam. Možda mi je Pefkohori za protekla četiri boravka nekako prirastao za srce. Birajući odredište nismo uspevali da nađemo pogodan aranžman u trajanju od dve sedmice. Čuveni čačanski turistički poslenik Čvorak nam ponudi rešenje. Da uzmemo dva desetodnevna boravka u Olympic Beatch – u. Blizina, srpskim turistima omiljene Paralije, nekako mi ne uliva poverenje.
Na put smo krenuli u nedelju 11. juna. Sve vreme nas do Grčke prati kiša. Obe granice smo prošli relativno brzo. Tako da smo na odredište stigli prilično rano. Dočekuje nas Olympik Beach relativno novo naselje sa nekoliko ulica paralelnih moru. I isto tako paralelnih ulica, koje izlaze na more. naselje je udaljeno neka 3 kilometra od Paralije. Smešteni smo u objektu “Elena”, koja se nalazi u drugoj ulici od mora. Plaža liči na onu iz Ulcinja, sa sitnim peskom. I dubinom mora, koja desetinama metara ne prelazi visinu pojasa odraslog čoveka.
Olimpijski dani
Prvih dana vreme se nešto koleba. Nemogućnost da se kupamo koristimo da odemo do Katerinija, koji je odavde udaljen nekih desetak kilometar. Katerini je prilično veliki grad. Veći je od Čačka sa kojim je inače pobratim. Na kraju glavne trgovačke ulice nalazi se lep park sa puno fontana. Na izlasku iz Katerinija, prema Paraliji i Olympic Beach – u nailazimo na veliki, dobro snabdeven tržni centar. Takođe, odlazimo peške i do Paralije. Za to nam treba oko pola sata.
Paralija je pravi grad sa puno radnji i restorana. Dominiraju radwe u kojima se prodaje koža i krzno. Bio sam ovde pre dvadeset godina. Онда је то био прашњав градић. U kome su Jugosloveni bili gotovo jedini gosti i sa natpisima po radnjama skoro isključivo na srpskom jeziku. Nažalost sada ovde više ne dominiraju ljudi sa naših prostora. Više je Poljaka, Rumuna i Mađara, tako da se natpisi po radnjama i restoranima više njima obraćaju.
Naredni dani konačno donose lepo vreme i puno Sunca. Iako se trudimo da to maksimalno iskoristimo pokušavamo i da obilazimo okolinu. Jedno veče odlazimo do Leptokarije, koja je nekih tridesetak kilometara ka jugu. Čini nam se da je plaža lepša od naše. Ima sitnog šljunka i more je dublje nego kod nas. Na padinama Olimpa se nalazi gradić Litohoro. Mesto je simpatično. Deluje smireno posle ove vreve pored mora. Ima lep park sa neizbežnom kamenom fontanom, što je ovde izgleda običaj i zanimljivu crkvu. Sve u svemu jedan zanimljiv izlet.
Malo istorije
Boravak u Olimpijskoj regiji koristimo za odlazak na Meteore. To će mi biti treća poseta ovom manastirskom kompleksu. Do Meteora ima 150 kilometara. Za odlazak biramo put od Katerinija preko Elefsone, koji je nešto kraći. Ali je put lošiji, posebno u delu od Katerinija do Elefsone, koji ide zapadnim obroncima Olimpa. Međutim, mislio sam da treba iskoristiti priliku i upoznati i druge delove Grčke. Koje nismo u prilici da standardno upoznamo. Ipak do Meteora stižemo za nešto oko dva ipo sata i odlazimo do manastira Veliki Meteori (Preobraženje), koji jedino obilazimo.
U povratku idemo preko Trikale i Larise. Pokušavamo da svratimo u Larisu, ali ne uspevamo da nađemo parking. A i nejasno nam je bilo gde se nalazi centar. Sam grad deluje uspavano na 40 stepeni, koliko pokazuje termometar na jednoj apoteci, pa se upućujemo „kući“. Usput svraćamo u Platamon, koji je ostao isti onakav kao i pre 20 godina, seoce sa malom, ali čistom plažom.
Ostatak boravka u Olympic Beach – u uglavnom provodimo na relaciji apartman – plaža – apartman. Povremeno odlazimo do Paralije. Jer u samom mestu uveče nema šta da se vidi. Što se tiče izleta pravimo još jedan izlet do Platamona. Usput svraćamo u Nei Pori i arheološko nalazište Dion.
U Olympic Beach – u ne ostajemo predviđenih 20 dana. Odlučujemo se za posvratak kući posle 17 dana. Posle svega oseti se malo sentimentalnosti iako ovaj boravak u Grčkoj nije na mene ostavio neki poseban utisak. Još da nije bilo onih izleta možda bi ovo letovanje bilo neuspešno.
Sarti - 2007. godina
Boravak u Olympic Beach je pomalo bio razočaravajući. Prvenstveno zbog loše plaže, prepune trave. Osim toga samo mesto nema previše duše. Što je veoma važno za turističko mesto. Da bi se osetio duh Mediteran neophodno je otići u najbliže mesto Paraliju. A to podrazumeva šetnju od četiri kilometra. Nedostatke Olympic Beach malo nadoknađuje okolina i mogućnost da se upoznaju dodatne turističke atrakcije. Od mesta duž obale – Leptokarija, Platamon, Nei Pori do Litohora na padinama Olimpa. Zato smo odlučili da se vratimo Halkidikiju. Ovoga puta „drugom prstu“ – Sitoniji. Odredišet nam je bilo Sarti, mestašce na istočnoj obali sa pogledom na Svetu Goru i njen najviši vrh Atos.
Ovo letovanje je bilo prvo koje se odvijalo u špicu sezone. Jer smo se put Grčke uputili tačno na polvini jula. I te godine letovali smo zajedno sa porodicom Milošević. Na put smo pošli pod utiskom pogoršanja dedinog stanja. Zbog toga je Danka pomalo nevoljno krenula na ovo letovanje. U to vreme još uvek smo polazili u onim ponoćnim satima. Jer nam se činilo da ćemo usput moći da se više odmaramo. I da moguća zadržavanja na granicama neće nas omesti da na vreme stignemo na odredište. Nažalost pripreme za put čine da pre puta uspevam da odspavam samo dva sata.
Prvi odmor pravimo kod motela „Nais“, gde otkrivamo da su sve površine zauzete. Jer je to jedno od najvažnijih mesta za odmor turskim porodicama koje idu kući na odmor. Pošto ne nalazimo slobodno mesto za parkiranje zadržavamo se tek toliko da Aco natoči gas. Zato pravi odmor pravimo tek u motelu „Predejane“. Na pumpi na izlazu iz Vranja točim gorivo i raspitujem se za put preko prelaza Prohor Pčinjski. Na pitanje da li ima smisla ići preko prelaza Prohor Pčinjski dobijam odgovor, „Nema smisla, ima razloga“.
Nešto novo
Dok se spuštamo serpentinama ka manastiru podsećam se boravka u njemu iz 1993. godine. Tada je ovde održana konferencija Jupiter. Možda treba napisati posebnu bečešku vezanu za to putovanje. Osim zaobilaženja prelaza Preševo, kroz Makedoniju je sve isto. Novo je da smo makedonsko – grčku granicu prešli veoma brzo iako je subota. Put do skretanja za Sitoniju je poznat. Odatle se vozi pored gradića Gerakini, Metamorfosis i Nikiti. Pre nego što se preseče drugi prst i nađe se na njegovoj istočnoj obali. Put vijuga serpentinama i osim Vurvurua nema poznatijih mesta sve do Sartija.
Brzo nalazimo kuću „Atina“ gde se nalazi naš mali, ali nov i dobro opremljen apartman. Nalazi se na kraju starog dela Sartija i u blizini se nalazi super market, ali i centar ovog zaista malog mestašca. U Sartiju je sve nekako na dohvat ruke. Plaža je lepa, ali često duva vetar i tada se pojavljuju prilično veliki talasi. Koji znaju da povuku kupača u dubinu. Aleksandri i meni oni pružaju priliku da se bacamo u talase u plićaku. Nažalost letovanje protiče pod utiskom dedine bolesti i toplo/hladno vesti koje o tome stižu iz Čačka.
Oko Svete gore
Tokom boravka u Sartiju pravimo dva izleta. Jedan do Neos Marmarasa. A drugi do Uranopolisa. Usput se kupamo na tamošnjim plažama. A kupamo se i na lepoj plaži u gradiću Jerisos na Atosu. Na Atosu se nalazi Sveta gora. Tako da su Uranopolis i Jerisos praktično poslednji bastioni civilizacije. To su mesta odakle polaze brodovi koji hodočasnike i monahe odvode put ove jedinstvene monaške republike.
Tokom boravka u Sartiju temperatura povremeno prelazi 40 stepeni. Naravno tada je teško naći mesto na kome se čovek oseća prijatno. Pogotovu noću. U našem komšiluku se nalazi i noćni klub Mohito. Pored glasne muzike u jutarnjim satima budi nas i grmljavina motora automobila i motora.
Epilog
Poslednjeg dana javljaju nam iz Čačka da je deda zadržan u bolnici posle dijalize. Iako predlažem da odmah krenemo za Čačak, vesti nas malo umiruju. Tako da krećemo posle punog letovanja. Na putu do granice prate nas probelmi sa Kolima Miloševića. Poslednjih pedesetak kilometara ih šlepujem. Neposredno pred granicom kida se sajla i mi nastavljamo. Kroz Makedoniju nas prati paklena vrućina. U Demir kapiji bukte požari. A Srbija nas dočekuje najvišom temperaturom od kada se ona meri. Po stizanju u Čačak odlazimo u bolnicu. Tako se završilo uzbudljivo letovanje. Ne toliko što je bilo zanimljivo, već više zbog događaja koji su ga pratili.