Tema o kojoj sam prošli put pisao i dalje je aktuelna. Ali kao i mnogo toga što dešava oko nas, pravi smo majstori da zamenimo teze. Ovde se to desilo na relaciji znanje – mišljanje. Mnogo puta je konstatovano da je naše školstvo sve više opterećeno odsustvom kritičkog mišljenja. Pri tome se valjda podrazumevalo da znanja koja se pružaju đacima i studentima treba da budu istinita, savremena i naravno naučno utemeljena. Ali ona treba da budu predstavljena uz istovremeno upućivanje slušalaca kako da se na bazi njih, uz neprestano kritičko razmatranje dolazi do novih znanja i na taj način unapređuju svi prostori oko nas. Pre svega saznajni, vrednosni i naravno informacioni. Nažalost pominjanje mišljenja izvan konteksta sticanja znanja dovelo je do nekih nedoumica. Pogotovu kada se pojam mišljenja vezao za pojam slobode mišljenja.
Svedoci smo da je u toku aktuelne pandemije došlo do toga da je sloboda mišljenja na određeni način stavljena pod znak pitanja. Iznošenje stavova o razmerama epidemije, postojanju virusa, posledicama njegovog delovanja i efektima odgovarajuće vakcine preplavile su društvene mreže na Internetu. A o njima se piše u novinama i diskutuje na radio i televizijskim emisijama. Na kraju zbog njih se čak organizuju i javni skupovi.
Ako se vratimo procesu sticanja znanja videće se da iza svih znanja kojima raspolažemo ne stoji ekplicitni empirijski dokazi. Neka su izdržala probu vremena i kao takva su prihvaćena u istinosnom smislu. Iza nekih stoji statistička potvrda tako da istinosni kriterijumi podležu teoriji verovatnoće. Upravo zbog toga je neophodno da se znanja usvajaju kroz proces kritičkog mišljenja. Ovakav pristup omogućava da tačno znamo kada se neka znanja mogu ili trebaju da se relativizuju. Krtiike kojim su tim povodom upućivane pre svega su se odnosile na ad hoc prihvatanje znanja. Pri tome se najčešće podrazumeva da se provera tako stečenog znanja odvija prostim navođenjem činjenica, bez dodatnog izvođenja zaključaka.
Ako se vratimo onima koji iznose svoje mišljenje po pitanjima vezanim za aktuelnu pandemiju imamo najmanje dva problema. Jedan je vezan za ono što zovemo sloboda mišljenja. A drugi je da li su njihova mišljenja zasnovana na validnim činjenicama. U oba slučaja svako od nas mora da pokaže visok stepen odgovornosti za izgovorenu reč i posledice koja ona može da izazove. Pri tome ne pozivam na ono što se zove autocenzura. I reči vezira Jusuf iz „Mosta na Žepi“ – „U ćutanju je sigurnost“.