Сећање на школу
„Од колевке па до гроба најлепше је ђачко доба” говорио је песник Бранко Радичевић пре скоро два века. Можда се неко неће сложити са овом тврдњом. Ако ни због чега другог онда због понеке добијене слабе оцене. И санкционисаног несташлука. А кад је човек млад много тога лакше прегрми и у позним годинама о тим данима говори са поносом. „Ех, како је то некад било“ – реченица је која се често чује. А обично се чује када се поводом неког јубилеја окупи друштво из различитих нивоа школовања.
Претходне године сам био у прилици да обележим два јубилеја. Педесет година матуре у чачанској Гимназији. И исто толико година од уписа на Електротехнички факултет у Београду. Биле су то прилике за сусрет са старим друштвом. Које је обележило лепу деценију наших живота. Подсетили смо се многих лепих, али и понеког тешког тренутка. Било је ту препознавања. Поготову међу колегама са Факултета. Јер неки се нису видели од времена апсолвирања.
Сваки овај сусрет оставља нам помало сете што се нисмо чешће виђали. Али доноси и наду да ћемо се у наредним годинама чешће виђати. Сета је ту и што сусрети нису потрајали мало дуже. Али иза сусрета остају фотографије које сведоче о променама које смо доживели. И понека нова прича за сећање.
Већ дуже времена пабирчим своја сећања на школске дане. Понекад сам активнији, а понекад мисли одлутају на другу страну. Јер има и других ствари о којима желим да пишем. И тако у круг. Вртећи се од теме до теме пробаћу да нађем довољно времена да се присетим школских дана из свих мојих школа.
Морам да приметим
Као што рекох ови покушаји да се сетим детињства и млаости нису од јуче. Датирају још из времена када за њихово бележење нисам користио рачунар. Било је ту различитих повода због којих сам покушао да понешто прибележим. Сада када сам интензивирао писање схватио сам да је најмање остало сећања на основну школу. То је и нормално, јер је од тада протекло највише времена. Углавном су то сећања на неке догађаје, који увек нису били пријатни. Или су везана за неке од мојих школских другарица и другова и догодовштине везане за њих. Зато се не треба изненадити што ће, поготову када је у питању основна школа изостати хронологија.
Бележећи сећања на школске дане наметнула се потреба да покушам да забележим и друге животне тренутке. Почев од предшколских дана, преко радног века. И наравно ових пензионерских дана. На крају треба наћи времена и учинити труд да се забележи понешто и о коренима.
У Чачку, 27. јуна 2023. године