Ovih dana sam u prilici da često čujem tvrdnje da nam deca ne znaju matematiku i to ona osnovna znanja. Uzroci se najčešće nalaze u nekompetentnim nastavnicima. Možda je to trenutno najlakše, jer smo zatrpani informacijama o malom broju studenata na nastavničkim fakultetima. Evidentan je nedostatak nastavnika matematike, fizike, ali i nastavnika za drug predmete. To nas zaista vodi u situaciju da često imamo nastavnike koji nisu formalno kompetentni za ono što predaju. Ima i onih koji probleme neznanja vide i na drugačiji način. Npr. veliki upliv tehnologije. Npr. korišćenje kalkulatora, čak i za osnovne računske radnje. O korišćenju gotovih programa za rešavanje matematičkih zadataka da i ne govorimo. Jednostavno cilj je doći do rezultata. Da li đak ili student znaju na koji se način do njega dolazi česti i nije važno.
Pokušavajući da stanja u društvu objektiviziramo, pa time i nivo stečenog znanja došlo se do spasonosnog rešenja. A to je merenje svega i svačega. Tačnije pokušaja da se sve izrazi kroz brojke. Neko će primetiti da je ocena uvek bila merilo znanja. Međutim, način na koji se dolazi do konačne ocene i te kako je promenjen. Neko se setio da konačna ocena treba da bude srednja vrednost svih do tada dobijenih ocena. Misleći na period u kome se vrši ocenjivanje znanja. Sistem je veoma jednostavan i lak. Ali da li i objektivan i pravičan. Jer čovek nije mašina da uvek funkcioniše na isti način. Postoji čitav niz situacija u kojima čovek ne može da iskaže svoj puni potencijal. Bolest, problemi u najbližem okruženju i slično unose šum u naše ponašanje. Pa time i u saznajni proces. Koji se završava proverom stečenog znanja i ocenjivanjem.
Postoji li rešenje?
Znam da sam uplovio u jednu gotovo nemoguću misiju. U kojoj sa jedne strane imamo uzroke koji su doveli do ovakvog stanja. A sa druge strane stoje posledice. Kojih ponekad baš i nismo svesni. Najveća posledica metrike koja je zavladala u našem sistemu vrednosti je pretvaranje škole u takmičenje. Uvođenje „titula“, kao što su đak generacije, najbolji u ovome ili onome promenili su smisao škole. Škola je izgubila svoj osnovni smisao, mesta gde se stiče znanje. Takmičenje se prenelo i na viši nivo, tj. takmičenje škola. Posledica je da se manje pažnje posvećuje deci, koja poseduju vanredne sposobnosti, ali ne i takmičarske. Ovaj talas lažnog elitizma se prenosi kroz sve nivoe obrazovanja. Koji se na prvi pogled završava na univerzitetima. Svođenje procesa vrednovanja znanja na statističke metode u velikoj meri je devalvirala ulogu nastavnika. Na prvi pogled njima je lakše, jer je matematika neumoljiva.
Dovoljna da bude alibi pred nezadovoljnim đacima, a pogotovu roditeljima. Svest o oceni i načinu njenog sticanja navodi đake na traženje alternativnih pristupa u procesu verifikovanja znanja. Pogovu danas, kada se to najčešće vrši pismenim putem. Današnji proces obrazovanja i „merenja“ znanja prati još jedan paradoks. Univerzitetski nastavnici nedostatak znanja kod svojih studenata objašnjavaju nekompetentnim nastavnicima na nižim nivoima obrazovanja. Pri tome ne objašnjavaju kako na prijemnim ispitima nisu otkrili nedostatke tog znanja. Možda je razlog što rezultati prijemnog često nisu rezultat znanja iz srednje škole. Već namenske skupe pripreme za taj ispit. Uz nekako prećutno razmišljanje da će se faktičko neznanje nadoknaditi kasnije. Danas je normalna pojava da teške fakultete iz prirodnih i tehničkih nauka upisuju đaci sa društvenog smera gimnazije ili čak ekonomske škole. Kao što se vidi problem je krajnje složen. Pogotovu što se ne može posmatrati izvan opštih društvenih kretanja.